Sa zlokobnom mešavinom arogancije i pokornosti, ”malograđanin”, kako ga autor apostrofira, predstavlja se kao moralno superiorni spasilac sveta – dok prvenstveno brani sopstvene privilegije i interese. Pošart pokazuje kako je malograđanin uspostavio neviđenu „hegemoniju“ u liberalnim, bogatim društvima Zapada. Ova hegemonija nije samo prožela institucije poput onih u kulturi, medijima i nauci, već je i gurnula Nemačku u duboku krizu, koja se može prevazići samo radikalnom samokritikom i povratkom republikanskim vrlinama.
SKAREDNI NELOGIZAM
Poznat po provociranju i izazivanju polarizacije, Ulf Pošart svoju novu knjigu naslovio je „Shitbürgertum“ (teško prevodiv skaredni neologizam, koji ovde dajemo u ublaženom, eufemističkom vidu, sa naglašenim pežorativnim značenjem, kao ”malograđanština“). Tokom dugog kancelarskog mandata Helmuta Кola, pop kultura je takođe prošla kroz programsku redefiniciju – iako je uvek imala buntovnički karakter tokom i posle 1968, sada se prvenstveno bavila uživanjem u sadašnjosti i diferencijacijom potrošnje. To je takođe dovelo do ogromne dinamike u medijskom pejzažu. Pop kultura i mediji su se isprepletali, odjednom su svi želeli da „urade nešto sa medijima“, a to se prvenstveno odnosilo na subjektivnost i hedonizam. Upravo tokom ove faze primarnog medijskog narcizma, Pošart je 1995. napisao disertaciju pod mentorstvom tadašnjeg glamuroznog akademika Fridriha Adolfa Кitelera na temu „Di-džej kulture“. Usledile su nove knjige o sportskim automobilima, posebno o Poršeu.
Ulf Pošart bio je glavni urednik časopisa Zidojče cajtung (Süddeutsche Zeitung), trenutno, međutim, posluje na najvišem hijerarhijskom nivou u „Aksel Špringer grupi“, a nakon nove knjige „Shitbürgertum“, ponosno navodi kako je ”buržoaska malograđanština” razvila veoma prepoznatljiv buržoaski stil, po kojem se moralno samoizabrani prepoznaju, od jezičkih navika do frizura i odeće, pa sve do svojih vozila. On, međutim, svoju ”buržoasku malograđanštinu” ne definiše sasvim precizno. Jednostavno je smislio termin, na koji je očigledno veoma ponosan i koristi ga kao malj. „Buržoaska malograđanština”, tvrdi, u dugom maršu kroz institucije, učinila je državu svojim plenom.
GENERISANJE PAŽNJE
Mala knjiga „Shitbürgertum“, u suštini je samo zbirka kratkih novinskih polemika iz Špringerovog carstva, tako da se donekle vrti u začaranom krugu „preopširnosti“, ali odgovara rasponu pažnje komercijalnih internet platformi. Ulf Pošart bio je jedna od prvih istaknutih ličnosti u novoj medijskoj ekonomiji, gde je ključ generisati pažnju i etablirati se kao brend. On želi da bude tu kad se stvari zahuktavaju. „Dok se avangarda Zapada, argentinski predsednik Havijer Milej i Trampov novi glavni deregulator Ilon Mask sa svojom agencijom DOGE, spremaju da radosno razbiju istoriju fantazija o državnoj svemoći, građani su se simbolično bacili pred državu“.
Naravno, brzo postaje jasno na koga Pošart misli. Njagova dominantna „buržoaska malograđanština“ mogla se pojaviti tek posle 1968. i sastoji se uglavnom od Zelenih i levičara. Ali pošto autor mora da uzme u obzir da nikad nisu stigli do kancelarskog mesta, za sve okrivljuje i Angelu Merkel. Argentinski predsednik Milej, voli da koristi sliku „motorne testere“ – ona predstavlja uništenje svih postojećih struktura, a Pošart to rado usvaja. On sa entuzijazmom citira starog političkog ekonomistu Jozefa Šumpetera sa konceptom „kreativne destrukcije“. Poput samodosadne buržoazije pre Prvog svetskog rata, Pošart žudi za praskom, opštim poremećajem. Opijen je svojom idejom o „gnusnoj malograđanštini“ i očajnički želi da ostavi svoj trag na duhu vremena.
I zato se on sa radošću udvara upravo tom libertarijanskom autoritarizmu koji je odavno prepoznat i definisan kao trenutni politički trend. On hvali Ilona Maska, Havijera Mileja i Donalda Trampa, a optužbe iznete nakon njegovih ranijih knjiga – kako je ciničan, i širi „potpune gluposti“, kao da ga još više podstiču. Osim toga, kao protagonista medijske elite, on zna kako klikovi funkcionišu, i da uvek može proći kao borac na barikadama.
Deo je Pošartove metode da veliča pojedinačne ličnosti kao heroje pokreta i da ih koristi za identifikaciju društvenih trendova. Već u svojoj knjizi „Zreo“ („Mündig“), on je tragično preminulog trkačkog asa Ajrtona Senu i pevača Morisija uzdigao na nivo superfigura zrelosti. U „Shitbürgertum“ argentinski predsednik Milej ispunjava ovu ulogu. A, pogrešna tumačenja latinoameričkih lidera široko su rasprostranjena, od Pinočea do Čaveza i Lule. Ideja da Nemačka može da reši poremećaje fiskalnom politikom naučenom od država koje su oni vodili, verovatnije je da će pasti na pamet libertarijanskom ideologu nego trezvenom političkom analitičaru. Bilo bi podjednako apsurdno slaviti ruandskog autokratu Pola Кagamea zbog uvođenja zabrane plastičnih kesa.
VIRTUOZNA ONSCENACIJA
Buržoazija je uništila kompas društva, tvrdi Pošart, i sada se radi o ponovnom justiranju kompasa kako bi se ljudima omogućilo da sazru nezavisno od strategija prevaspitavanja buržoazije. Moglo se, u tom kontekstu, očekivati da će Pošart napisati knjigu o kontradikcijama levičarske srednje klase. Novinar i autor je oštrouman, načitan, duhovit i neumorno zabavan. Dobra kombinacija za osvetljavanje sredine koja slavi postkolonijalnog, antisemitskog klimatskog aktivistu, želi da poboljša korporacije seminarima o raznolikosti i opterećuje politiku moralnim principima.
Na društvenoj mreži X, on sa zadovoljstvom probija svoje karikature često ponavljanom frazom – „Je li ovo stvarno?“ Naziva ih prosvećenima, buržoazijom, kulom od slonovače, republikom lutki ili jednostavno „buržoaskom malograđanštinom“. Njagov ton se nadovezuje na nediferencirano gunđanje široko rasprostanjenog „hejtovanja“ prema „zelenima“ i potkrepljuje ga trunkama Ničea, Gramšija i Deleza/Gatarija. I gomilom filmske i pop muzičke kulture. Čak se i dobre ideje pojednostavljuju generalizacijama.
Pošartova omiljena reč je „skoro“. Pojavljuje se sedamnaest puta – kompulzivno i gotovo romantično i provokativno arogantno. Ova namerna, navodna nepreciznost, odgovara patosu i kratkim spojevima eseja. Donald Tramp i Ilon Mask, kome je prošle godine dozvoljeno da u Pošartovim novinama Velt am sontag (Welt am Sonntag) objasni zašto samo AfD može da „spasi“ Nemačku, antiteza su omraženom „gubitniku“. Trampov nastup kao sakupljača smeća tokom predizborne kampanje? Samoironično i virtuozno, kaže Pošart. To što su se SAD povukle iz „Pariskog sporazuma o klimi“ pod njegovim vođstvom i što su jurišnici na Кapitol pomilovani prvog dana nove Trampove ere – kolateralna su šteta virtuozne inscenacije? Ili dobra politika?
Pošartov esej napreduje na principu omalovažavanja. On prikazuje srednju klasu kao provincijsku i privilegovanu, tvrdeći da je ostavila trag kulturnog i ekonomskog razaranja. Autor flertuje sa idejom da je politizovan zbog svog levičarskog odrastanja. Ovo podseća na opšte uverenje da su konvertiti najradikalniji. Bilo kako bilo, ovaj polemičkio esej je neophodna knjiga za svakoga ko želi da razume društvenu transformaciju vremena sadašnjeg i da prozre mehanizme malograđanštine.