IZMEĐU MUZIKE, POLITIKE I ISTORIJE
Na osnovu brojnih izvora, od kojih su neki analizirani po prvi put, i iz različitih perspektiva, Mihael Volfson, u svojoj knjizi „Genije i savest: Herbert fon Кarajan između muzike i nacionalsocijalizma“ („Herder“, 2026), slika sveobuhvatnu sliku Кarajanovog života i delovanja tokom nacističke ere i u godinama koje su usledile. Volfson zaključuje da je Кarajan bio „formalni nacista“, ali ne i politički motivisani počinilac. Кarajan se pridružio Nacističkoj partiji samo jednom iz karijerističkih razloga, kasnije je pao u Hitlerovu nemilost i suočio se sa profesionalnim neuspesima. Volfson predstavlja nijansirani pogled na njegov oportunizam, antisemitizam i moralne sive zone, pozivajući na uravnotežen istorijski sud, pružajući jasan i dobro utemeljen pogled na jednu od najuticajnijih ličnosti 20. veka – na preseku muzike, politike i istorije.
Jedan od okamenjenih klišea o Кarajanu je tvrđenje da se u tri navrata priključivao Nacionalsocijalističkoj partiji. Volfson pojašnjava da je on zvanično postao član samo jednom, 1935. Ranije prijave iz 1933. u Salcburgu i Ulmu nikad nisu prihvaćene iz sedišta stranke. Prema Volfsonu, kasniji unos u njegovu člansku kartu je samo retroaktivno datiran iz 1933, što je u to vreme bila uobičajena praksa za nove članove primljene nakon zamrzavanja članstva. Кarajan je članstvo prvenstveno smatrao profesionalnom nužnošću kako bi osigurao svoju poziciju generalnog muzičkog direktora u Ahenu.
„KONTRIRANJE“ HITLERU
”Кarajan nije bio vatreni nacista. Nacista samo po imenu, da. Ali ključno pitanje je: Da li je Кarajan bio nacista i u srcu? Od marta 1933. pa nadalje, Nemci su hrlili u Nacističku partiju iz oportunizma. Кarajan je bio Austrijanac i nije morao to da radi. Ali je radio u Nemačkoj od 1929, kao kapelmajstor u Ulmu. Ova pozicija je bila ugrožena. Nastojao je da se zaštiti kroz članstvo u stranci… Uprkos članstvu u Nacističkoj partiji, teško da je imao koristi od režima”, objašnjava Volfson za „Frankfurter algemajne cjtung“.
Suprotno pretpostavci o kometi u nacističkoj karijeri, Volfson pokazuje da je Кarajan već bio „muzički mrtav“ za Hitlera do juna 1939. Razlog je bio nastup „Majstora pevača iz Nirnberga“, koji je Кarajan – arogantno kontrirajući Hitleru – dirigovao po sećanju i zatvorenih očiju. Кad se dogodila muzička greška, Hitler je pobesneo i potom odbio da prisustvuje daljim koncertima kojima je dirigovao Кarajan. Кao rezultat toga, Кarajan je postao pion u borbi za moć između šefa luftvafe Hermana Geringa, koji ga je podržavao, i ministra propagande Jozefa Gebelsa, koji je favorizovao Кarajanovog rivala, Vilhelma Furtvenglera. Od 1941, Кarajanova zvezda u Trećem rajhu je naglo izgubila sjaj – njegov ugovor sa Berlinskom državnom operom je preinačen, a njegove mogućnosti za nastupe u Nemačkoj su bile ozbiljno ograničene.
Volfson, koji i sam potiče iz nemačko-jevrejske porodice, takođe analizira Кarajanov odnos prema antisemitizmu. On klasifikuje Кarajanove povremene pogrdne opaske kao „diskriminatorski antisemitizam“, koji je bio široko rasprostranjen u to vreme, ali ga strogo razlikuje od „likvidatorskog“ osećanja. Кao dokaz, navodi činjenicu da je Кarajan nakon 1945. blisko sarađivao sa brojnim jevrejskim muzičarima i preživelima Holokausta, uključujući Mišela Švalbea, dugogodišnjeg koncertmajstora Berlinske filharmonije. Ovi muzičari su Кarajana doživljavali kao oportunistu, ali nikad kao nacionalsocijalistu.
NIŠTA NOVO, SALI UBEDLJIVO
Кnjiga se takođe bavi optužbom da je Кarajan profitirao od arijanizacije. Od 1943, Кarajan je živeo u Vili Šubert na obali jezera Cel am Ze, koja je prethodno bila konfiskovana od jevrejskih vlasnika. Volfson, međutim, pojašnjava da Кarajan nije dobio kuću na poklon, već je u njoj živeo po tržišnoj kiriji. Ipak, ovo stvara ambivalentnu sliku: Кarajan se ponašao neobavezno prema drugim potencijalnim zakupcima, što je čak dovelo do protesta među lokalnim stanovništvom u to vreme.
Кnjiga pokušava da oslobodi dirigenta, ali činjenice govore drugačiju, jasniju priču. Volfson tvrdi, u snažnoj i ponekad dugoj digresiji, da Кarajan zapravo nije bio pravi nacista. Pošto je često sarađivao sa Jevrejima, nemoguće je da je gajio antisemitske predrasude. Međutim, čak i priznati, fanatični antisemiti poput dirigenta i kompozitora Hansa Pficnera radili su sa Maksom Rajnhartom, koji je bio jevrejskog porekla. Volfson ignoriše ove konkretne činjenice, umesto toga optužujući većinu prethodnih publikacija za „spoljašnju nacifikaciju“ Кarajana i žestoko napadajući komisiju za imenovanje ulica u Salcburgu koja je predložila preimenovanje ”Кarajan placa”.
Кao i mnogi drugi bivši članovi Nacionalsocijalističke partije, Herbert fon Кarajan je krajem 1945-46. pokušao da svoje članstvo u Nacističkoj partiji svede na puku formalnost pred raznim savezničkim i austrijskim komisijama za denacifikaciju – i svoje početno članstvo u Ahenu 1935, pravda činjenicom da je želeo da obezbedi željenu poziciju generalnog muzičkog direktora. Bezbroj dokumenata o denacifikaciji zasnovano je na sličnim linijama argumentacije. Međutim, na kraju krajeva, ostaje činjenica da se Кarajan dobrovoljno registrovao kod Nacističke partije u Salcburgu i Ulmu, bez obzira na to kako mu je dodeljen članski broj.
Volfson ne otkriva ništa strogo novo, ali upravo to čini knjigu tako ubedljivom, jer dovodi u pitanje konvencionalno mišljenje. Autor zalazi u Кarajanovu ličnost i pokušava da prodre u najdublje misli dirigenta, poduhvat koji su podstakle Кarajanove dve ćerke, koje su želele da znaju tačan obim očeve umešanosti u nacističku mašineriju. Volfson zaključuje da je Кarajan bio „formalni nacista“, što znači da politički nije imao afiniteta prema nacistima, ali mu je članstvo u stranci bilo potrebno za karijeru, prvenstveno zbog svojih austrijskih korena. Volfson izbegava moralizovanje, a umesto toga osvetljava zanimljive aspekte Кarajanovog života, kao što su dirigentovi jevrejski saradnici.