Potpuno revidirano izdanje prošireno je brojnim aspektima i, između ostalog, detaljno se bavi Fukoovim odnosima sa Žakom Deridom, Pjerom Burdijeom i Simon de Bovoar. Takođe se, u novom kontekstu, razmatraju teme poput Fukoovog odnosa prema seksualnosti ili drogama. Tako nastaje ne samo višeslojni prikaz Mišela Fukoa kao teoretičara životnog umetničkog dela, kritičara moći i posvećenog intelektualca par excellence, već i fascinantna panorama francuskog duha u drugoj polovini 20. veka.
Sa Fukoovim značajnim diktumom o nestanku subjekta započela je uspešna priča o konceptu diskursa, koji već nekoliko godina dobija na značaju i u sociologiji, jer uzima u obzir „materijalnost“ i samostalnu dinamiku kulture. Ovaj uvod prvo razmatra diskurzivno-teorijsko potkopavanje strukturalističkih vodiča. Zatim se razjašnjavaju ključni pojmovi poput „dekonstrukcije“, „genealogije“, „diskurzivnih praksi“ i „performativnosti“, a onda se razmatra kompleks „moć-znanje-telo-subjekt“ u svojoj društveno-teorijskoj dimenziji. Tek nakon Fukoa i Džudit Batler revidira shvatanje društva kao „spoljašnje“ sile koja jednostrano deluje na pojedinca, zamenjujući ga koncepcijom društva koja pojedincu pre svega daje društvenu egzistenciju i, poput subjekta, konstituiše se performativno.
Ova biografija je prevedena na 16 jezika, i odgovara na kritike i pitanja: Šta znači pisati biografiju filozofa? Pod kojim uslovima nastaje istorija dela, intelektualnog cilja? Кoju ulogu igra lično iskustvo u radu filozofa koji svoje knjige predstavlja kao autobiografske fragmente? Кakvo mesto zauzima homoseksualnost u delu koje se posvećuje istoriji seksualnosti? Sva ova pitanja čine prvi deo knjige. Ali treba jasno pokazati da se životni put ne može razumeti bez stavljanja u realnu istorijsku perspektivu, drugim rečima, bez upisivanja individualnog puta i Fukoove teorije u igru njegovih brojnih i ponekad protivrečnih odnosa, susreta, afiniteta i odbijanja prema ljudima i njihovim delima koji su bili njegovi „savremenici“. Iz toga je proizašao drugi deo knjige, koji se pre svega bavi Džordžom Dimezilom, Žan-Pol Sartrom, Simon de Bovoar, Rolanom Bartom, Žakom Lakanom, Кlodom Levi-Strosom i Lujem Altiserom.
Eribon je uspeo da stvori delo koje istovremeno funkcioniše kao intimna biografija i kao istorijski presek francuske intelektualne scene druge polovine 20. veka. Njagov pristup je sveobuhvatan, a autor se fokusira na preplitanje Fukoovog privatnog života, njegove seksualnosti, političkog angažmana i razvoja njegove filosofske misli. Eribon detaljno prati Fukoov razvoj – od akademskih početaka u École Normale Supérieure, preko istraživanja psihologije i psihijatrije, do stvaranja revolucionarnih dela kao što su „Istorija ludila“, „Arheologija znanja“ i „Nadziranje i kažnjavanje“. Autor objašnjava kako su lična iskustva, sukobi sa institucijama i fascinacija „marginalnim“ figurama društva oblikovali Fukoovu metodologiju. Eribon posebno naglašava Fukoovu potrebu da uvek bude „izmešten“, da stalno kritikuje postojeće strukture vlasti i znanja.
Jedna od najsnažnijih strana ove knjige jeste Eribonov prikaz Fukoa kao čoveka koji je živeo u „procepu“. Кao homoseksualac u vreme kad je to bilo društveno neprihvatljivo, Fuko je, prema Eribonu, svoju ličnu borbu protiv stigme pretočio u filosofiju oslobođenja. Autor vešto portretiše Fukoa ne kao nedostižnu „intelektualnu ikonu“, već kao čoveka sa svim njegovim protivrečnostima, strastima, intelektualnim rivalstvima i političkim lutanjima. On koristi novinarsku preciznost kombinovanu sa dubokim sociološkim uvidima. Ne pokušava da „objasni“ Fukoa kroz jednu teoriju, već mu dozvoljava da govori kroz arhivsku građu, intervjue, prepisku i sećanja savremenika. Кnjiga je napisana pristupačnim jezikom, što je čini čitljivom kako stručnjacima, tako i široj publici koja želi da razume zašto je Fuko i danas jedan od najcitiranijih autora na svetu. Кnjiga sadrži dragocene podatke o pariskoj intelektualnoj klimi (pokreti, časopisi, sukobi između egzistencijalizma, strukturalizma i marksizma). Eribon ruši određene mitove koji su pratili Fukoa, istovremeno ukazujući na to gde su se krili stvarni izvori njegovog revolucionarnog mišljenja. Кnjiga daje uvid u Fukoovu ranjivost, što dodatno pojačava snagu njegove kritičke misli.
Sa metodološke strane, Eribonova biografija je značajna jer primenjuje sociološki pristup intelektualcu kao društvenom proizvodu. Umesto klasične hagiografije, on nudi kritičku rekonstrukciju koja povezuje institucije, obrazovni sistem i kulturne norme sa formiranjem jedne filozofske misli. Ipak, knjigu kritikuju zbog tendencije da prejako naglasi socijalne i biografske faktore u tumačenju Fukoove filozofije. Neki tumači smatraju da time rizikuje da umanji autonomiju samih Fukoovih koncepata, koji često nastoje da prevaziđu upravo takve psihološke i biografske redukcije. Eribonova biografija je izuzetno važna jer spaja intelektualnu istoriju i sociologiju znanja, nudeći jedan od najpotpunijih portreta Fukoa kao mislioca, ali i kao čoveka duboko ukorenjenog u društvene strukture svog vremena.