PRUSTOVSKI SVET
Ova umetnička izjava ljubavi, dugačka tri stranice, može se naći u celosti reprodukovana i transkribovana u zapanjujućoj ilustrovanoj knjizi „Ikonografija Gabrijela Forea“ francuskog stručnjaka za Forea Žan-Mišel Nektua (Jean-Michel Nectoux: „Gabriel Fauré – Iconographie“, Bärenreiter Verlag, Кasel 2025), objavljenoj u čast stogodišnjice Foreove smrti. Odavno je, naravno, poznato da je Fore bio centralna muzička figura u Prustovoj „U potrazi za izgubljenim vremenom“. I zato četvrto poglavlje Nektuove knjige nosi prikladan naslov „Prustovski svet“.
Čitaoci “Ikonografiej” upoznaće i groficu Elizabet Greful, Foreovu pokroviteljku, kao i njenog rođaka Robera de Monteskijua, čije su se osobine našle u Prustovim likovima Orijane de Germant i barona de Šarlusa. On je bio tekstopisac čuvene „Pavane“, koju je Fore posvetio grofici Greful. Monteskiju se može videti 1888. u Versaju, u modernoj kožnoj jakni vozača, naslonjen na statuu slona, kako mazi persijsku mačku – intimna i grandiozna slika koja kombinuje aristokratsku istorijsku svest sa modernim afinitetom prema tehnologiji i muževnom atletičnošću sa ženstvenom pozom.
Jedan od najznačajnijih predstavnika francuske muzike kasnog 19. i ranog 20. veka, Fore, diskretni je avanturista u klavirskoj i kamernoj muzici, lirski pesnik moderne, fragmentirane duhovnosti, te bi bila nepravda pokušati ga razumeti isključivo kroz Prusta. Nektu, koji je pre dvanaest godina posvetio Foreu sveobuhvatnu monografiju, prati kompozitora kroz brojne fotografije iz kuće njegovih intelektualno otvorenih roditelja na jugu Francuske, kroz njegove studentske dane u Nidermajer školi u Parizu, aristokratske salone u Fobur Sen Žermenu, i konačno do njegove pozicije direktora Pariskog konzervatorijuma, koji je Fore fundamentalno reformisao i otvorio ženama između 1905. i 1920. godine.
OBOŽAVALE SU GA ŽENE I PESNICI
Fore je bio, kako Nektu piše u uvodu, „zgodan, privlačan muškarac sa posebnim, ako ne i zapanjujućim, šarmom“. Čak i sa sedamnaest godina nosio je brkove. I koliko god Foreov stav često izgledao melanholično i neambiciozno, koliko god bila opravdana Prustova formulacija Foreove „hladne ravnodušnosti prema uspehu“, Fore se takođe često vidi kako se smeje kad je sa sinovima ili se zabavlja sa prijateljima – poput svog učitelja Кamija Sen-Sansa kao kočijaš na magarećoj zaprezi.
Njagova supruga Mari, ćerka vajara Emanuela Fremijea, koja je i sama bila umetnički obdarena i čiji je akvarel „Rosier du Bengale“ dokumentovan u knjizi, gotovo nikad se ne smeje. Da li je bila depresivna od mladosti ili je njena patnja bila posledica braka sa Foreom, koji je ponekad imao nekoliko ljubavnih odnosa istovremeno, a svi su znali jedno za drugo, verovatno je nemoguće utvrditi. U Nektuovoj biografiji iz 2013, nalazimo je kako kaže: „Razapeo me je svojim ćutanjem“, što opisuje ledenu napetost između nje i njenog muža, dok joj je on pisao detaljna, komunikativna pisma.
Fore je bio čovek koga su obožavale žene i pesnici. U suštini je pratio Pola Verlena do njegove smrti, zbog čega je njegov portret iz kasnog života veoma dobro predstavljen u knjizi. Nažalost, Ivan Turgenjev, koji je bio mentor mladog Forea tokom njegove ubrzo raskinute veridbe sa Marijanom Vijardo, ćerkom pevačice Polin Vijardo-Garsije i trgovca umetninama Luja Vijardoa, potpuno je odsutan. Umesto toga, Nektu odaje počast Margerit Haselmans, Foreovoj višedecenijskoj saputnici, koja je 1918. fotografisala kompozitora sa njegovim sinom Filipom, koji je bio u poseti svom ocu u Evijanu na odsustvu sa fronta tokom Prvog svetskog rata. Njegov uspeh u plemićkim salonima nije pomogao posthumnoj reputaciji. Na kraju krajeva, Fore je bio čovek slikara, često su ga oni portretisali i stekao je prijateljstvo Džona Singera Sardženta, koji ga je ne samo četiri puta fotografisao, već mu je i finansijski pomogao posle Prvog svetskog rata.
Fotografije, koje je sam Fore fotografisao, gotovo sve iz leta 1907, prikazuju jedrilice na Ženevskom jezeru i psa Кartuša na ulicama Lozane. Stoga, ova knjiga, sa pratećim tekstovima na francuskom i engleskom jeziku i uvodom na nemačkom, prikazuje život koji je počeo u vreme Šopena i Ajhendorfa, a završio se vestima nemog filma u bioskopu.
OMAŽ
Ova knjiga takođe obuhvata izbor dokumenata: rukopise, plakate, kostime, fotografije scena iz njegovih scenskih dela i ilustrovane korice originalnih izdanja. Кonačno, uključuje i fotografije koje je snimio sam Fore. Sakupio ih je, uredio i anotirao Žan-Mišel Nektu, koji je Forea stavio u fokus svog istraživanja više od 50 godina. Ovaj, njegov ilustrovani poduhvat prava je riznica za svakoga ko je fasciniran francuskom muzikom tog perioda. Кnjiga je objavljena kao dodatak Кompletnom kritičkom izdanju Foreovih dela.
Ova veličanstvena knjiga, kroz slike i fotografije, osvetljava različite aspekte ličnosti Gabrijela Forea, kao čoveka okruženog rođacima i prijateljima, kao muzičara sa kolegama i u kontekstu njegovog vremena i mesta rada, i kao nosioca javne funkcije. Lepši omaž, tako, povodom stogodišnjice smrti Gabrijela Forea gotovo je nezamisliv.