U prošlosti su krađe nakita ispunjavale tabloide, a neki slučajevi su čak i sineastički tematiozovani. Danas je nakit manje tražen. Gotovo da se niko više ne usuđuje da ga nosi – rizik da postanete žrtva fizičkog napada je prevelik. A, kako kriminalci svih sojeva iskorišćavaju ove uslove detaljno je opisano u ”Atlas zločina u umetnosti. Кrađa, falsifikat, vandalizam” Lore Evans („Atlas der Kunstverbrechen: Diebstahl, Fälschung, Vandalismus“, Lura Evans, „Prestel“ 2024). U njemu ona izveštava ne samo o posledicama koje gubitak umetničkih dela ima na kulturni identitet društva, već i o šteti koju prouzrokuju vandali i falsifikatori.
Amerikanka Lora Evans predaje umetničko obrazovanje na Univerzitetu Severnog Teksasa, a umetnički zločin je u fokusu njenog istraživanja. Ona sebe vidi kao „narativnog naučnika“, kako objašnjava u predgovoru ove knjige, koju opisuje kao „istorijski trač“. Ali nakon čitanja prvih nekoliko slučajeva, ova samoprocena se jasno otkriva kao potcenjivanje. Jer ovo sveobuhvatno delo nudi ne samo uravnoteženu mešavinu teksta i slika, već svojim čitaocima pruža i alternativni pristup svetu umetnosti. Bez obzira da li imate jako ili slabo interesovanje za umetnost, nakon čitanja pojedinačnih slučajeva, odmah ćete želeti da dublje zaronite u ovu temu, a još predloga pruža dodatak te knjige.
Atlas je podeljen na tri glavne kategorije umetničkog kriminala: krađu, vandalizam i falsifikovanje, nakon čega slede geografski odeljci: Evropa, Amerika i Azija, Pacifik i Afrika. Oni su dalje hronološki organizovani po zemljama. Autoka naglašava da je izostavila ogromno polje opljačkane umetnosti i da se prvenstveno fokusirala na dela likovne umetnosti. Кao što struktura knjige sugeriše, naglasak je na evropskoj umetnosti, uglavnom slikama i nekoliko skulptura. Svaki slučaj je predstavljen na jednoj do dve stranice teksta i dopunjen je slikama umetničkih dela, lokacija i – gde je to moguće – počinilaca. Najvažnije informacije – datum, lokacija, ime i datiranje umetničkog dela – nalaze se na vrhu svakog unosa. Samo zaglavlje pruža uvid u delo i umetnika, kao i informacije o kolekcionarima, muzejima i počiniocima. Evans komentariše često neobične okolnosti sa dozom humora. Njano interesovanje, i interesovanje čitaoca, leži u motivima počinilaca. „Pohlepa, priznanje, osveta, moć i slava“, jasno su u prvom planu, ali se mogu naći i „ljubav, pravda i idealizam“.
Evans posvećuje poslednje poglavlje falsifikatorima umetničkih dela. Potpisniku ovog teksta to je najzanimljiviji deo, ne samo zato što mi je slučaj „Beltraki“ još uvek svež u sećanju. Кao i Helena i Volfgang Beltraki, većina falsifikatora deluje u parovima. Pored darovitog umetnika, uvek postoji još jedan lutkar koji falsifikuje poreklo i dogovara poslove. Mnogim od ovih umetnika nedostaje priznanje i novac dok impuls ne pokrene njihovu kriminalnu energiju. Izvesno negodovanje prema elitističkom svetu umetnosti takođe deluje kao motivator. Džon Majat, Erik Heborn i Tom Кiting, kao i Volfgang Beltraki kasnije, stvorili su „nova dela“ poznatih umetnika. Većinu ovih artefakata bilo bi lako otkriti, s obzirom da su njihovi tvorci koristili moderne materijale ili uključivali skrivene oznake. Ali mnogo toga je otkriveno tek kasnije, a neki verovatno nikad neće izaći na videlo. Prema Hebornu, nema falsifikata, „samo su lažni stručnjaci i njihova lažna pripisivanja“.
Izvesno negodovanje prema elitističkom svetu umetnosti takođe deluje kao motivator. Lora Evans, u svom „Atlasu umetničkih zločina“, opisuje ove i druge umetničke zločine sažeto, inspirativno i zabavno. Za one koji žele dublje da se udube, dodatak sadrži bibliografiju, indeks lica i umetničkih dela i reference autora slika.