Najpre, tu je jedan od autora koji je obeležio jugoslovenski i srpski strip poslednje petine prethodnog stoleća, Željko Pahek (Županja, 1954). Njegov kreativni naboj iz tog perioda, koji bi se žanrovski najbliže mogao postaviti u sferu naučne fantastike, zapravo, naučnofantastične groteske, uz specifičan crtež, sredinom 1980-ih dogurao je vrlo visoko, što ga dovelo do jednog od priznatih i prepoznatljivih radova – “Robeo i Rulijeta”. Prvi put objavljeni u zagrebačkom “Našem stripu” 1984, on upravo uvezuje Pahekov montažni postupak, koji je tu verovatno najdoslednije razvijen, i apsurd koji „spaja“ svet ljudi i mašina.
Pahek alegorijski zamenjuje ljudsku robotskom civilizacijom, gde mašine nedvosmisleno oponašaju ljude – roboti-majke šetaju svoju „decu“ u kolicima, reklamni slogan za davaoce krvi pretvara se u “Mi smo dali ulje i spasili jedan trajot. A vi?”… Sve to vezuje dvoje zaljubljenih robota, koji parafraziraju Šekspira i najavljuju kraj priče. Sećanje na iščezli svet nalazi se u Robeovoj glavi koja “istrčava” iz plakata na kome je Dioznijev Paja Patak. a, na kraju, će se u otimačini delova Rulijetinog tela, pojaviti i jedna ljudska ruka. Potom, tišina. Upozoravajuća. „Sledećeg jutra sunce se s mukom probilo kroz gustu šumu soja biljaka… da bi na samom dnu osvetlilo maleni svetlucavi predmet, koji je nemo podsećao na grad robota i Rulijetu…“
Autorov zaštitni znak, jednostavan potpis “Pahek”, zasijao je tada toliko snažno i jasno, da je te Orvelove 1984, ušao u najuži izbor, zajedno sa “Smogy Boyem” Gorana Delića, za Najbolji jugoslavenski strip godine, kada je pobedio “Maču Pikču” Radovana Devlića, objavljen u novosadskoj “Stripoteci” polovinom te godine.
Sada, tačnije 2024, na jubilarnih 40 godina od prvog objavljivanja, i prošlogodišnjeg reizdanja, album „Robeo i Rulijeta i druge priče“ potseća ljubitelje ovog medija na jedno vreme i jednog autora. Ostale priče u su „Cinema Histories“, „Badi kukavica“, „Gvozdeni točak“, „Zečja šapa“, „The Time-Zuck Company“, „Specijalitet“ i „Beton običan… beton armirani“. Većina iz perioda kada je Pahek gotovo „spavao“ za svojim crtački stolom, neumorno se „seleći“ u svet daleke i malo bliže budućnosti, pokazujući sve nedostatke civilizacije, koja ciklično ponavljka svoje greške.
Potsetimo, Pahek je, počev od 1980-ih, svojiih najkreativnijih i naproduktivnijih godina, stekao i svoju poziciju u sveskoj istoriji devete umetnosti, objavljujući radove u najpoznatijim evropskim i američkim strip magazinima i izdavačkim kućama (“Hevi metal”, “Zona 84”, “Eternauti”, “Ten Ten”…) Potvrda njegovog kvaliteta stigla je 1989, učešćem u internacionalnom projektu “Durchbruch”, u kome je, povodom rušenja Berlinskog zida, 27 evropskih majstora, među kojima i dva ovdašnja – Kerac i Pahek – crtalo stripove na zadatu temu. Njegov kvalitet primetiće i nedavno preminuli Herman Ipen, što će Paheku omogućiti da koloriše izvestan broj rpizoda iz serijala “Džeremaja” i “Tornjevi Boa-Morija”…
Malo više od decenije nakon što su roman „Vetrovi zla“ i Jevrem Utvić, pohotni raspop, špijun tajne službe Miloša Obrenovića, prvi put stupili pred čitaoce u romansiranoj varijanti niškog pisca Branislava Jankovića (1969), i zahvaljujući izdavačkoj kući „Laguna“ (2015), ta priča dobila je novi život u strip adaptaciji, za čiji vizuelni izgled su se pobrinuli Milan Uvrtačev (crtež i scenario), i Aleksa Gajić i Milan Mišić, koji su uradili ilustracije. Konačni proizvod – „grafički roman“ na 72 crno-bele table, istoimenog naziva, pojavio se pred sam kraj prošle godine.
Priča o Utviću, koga su prozni čitaoci već upoznali (kroz trilogiju, koju još čine „Gvozdeni oblaci“ i „Utvare“), „ne kao film, ne kao seriju, već kao strip album“, ugledao je svetlost dana kao poduhvat koji „nije samo omaž originalnom delu, već i svojevrsna izjava: da u vremenu digitalne hiperprodukcije, u doba kratke pažnje i ekranizovanih senzacija, strip ostaje moćan i punovažan medij pripovedanja“, poručuje Janković u uvodu – „Vetrovi zla: Između reči i slike u doba ekrana“.
I, da, ovaj crno-beli ep o ljubavi, smrti i želji za oprostom, koji vodi čitaoca nemirnim putevima multižanrovskog vizuelno-naratinog univerzuma, potvrda je moći ovog medija, ali je, pritom, više „roman“ nego „grafički“, ako bismo„trenirali strogoću“. Pregledna i efektna montaža tabli i Uvrtačeva crtačka zrelost i izražajnost, prekinuti su, naime, u nekoliko navrata, „sažimanjem priče“, pa je ovaj, u osnovi strip, dobio karakteristike „ilustrovane knjige“, što najpre guši preterpanim tekstom, a s druge strane, taj diskontinuit zbunjuje i umara. Jasno je, pri tom, da je tako izbegnuta prevelika dužina (ekonomičnost), ali, istorija ovog medija govori da zahtevni materijali, ponekad, jesu realizovani u „rasprostanjenoj“ varijanti. U ovom slučaju, međutim, čini se da je trebalo uraditi „koncizniju“ adaptaciju teksta i prepustiti se crtežu.
Sama priča, u jednoj ravni, bavi se svirepim ubistvom kneza Miloša Obrenovića, koje njegova porodica i vladajuća klika žele da zataškaju pred narodom, ali njegov naslednik, knez Mihailo odlučuje da spovede istragu. Obavljanje tog delikatnog posla, za šta je angažovan Jevrem Utvić, formira paralelnu priču, o bivšem svešteniku, raspopu i istražitelju, razvratniku i egocentriku, inteligentnom i retko intuitivnom čoveku koga proganjaju demoni prošlosti i izuzetan dar koji je istovremeno i njegovo prokletstvo. On je, još kao nejaki dečkić zbog greha svoje majke, proklet da može da vidi duhove i sa njima komunicira.
Na razmeđi dva sveta, kroz intrige u koje su podjednako umešani masoni i srpska tajna policija, kroz tragično završenu priču o ljubavi junaka prema kneginji Savki, autor slika i portret Srbije 19. veka, zemlje zagonetki, krvi i nemirnih duhova, u kojoj se prepliću činjenice i natprirodni elementi.