I sam ljubitelj, ali i pisac naučne fantastike, Aleksandar Manić ovom knjigom želi da podstakne nova promišljanja na tu temu, a za čitaoce Novog magazina on se potrudio da dodatno pojasni šta je bila glavna motivacija za pisanje ove knjige. Po njemu, autori naučne fantastike 20. veka opisuju društva čiji su deo, ne kritikujući ga kroz realističku prozu, nego ga postavljaju u imaginarni prostor. Da li će se tako nastaviti u 21. veku, veliko je pitanje, dodaje.
Ostaje li naučna fantastika kritična i subverzivna?
Književno delo je izraz piščevog životnog shvatanja i iskustva i ono otkriva bogatstvo života za kojim težimo ili protiv koga se borimo. Književno delo je i društvena pojava u toj meri da trajno deluje na oblikovanje društvenu svest, jer izražava stalnu društvenu težnju. Nalik svekolikoj književnosti, kvalitetna naučna fantastika, takođe, prati događanja i promene u društvu u kome je nastala, a samim tim ona se bavi kritičkim razmatranjem svog vremena.
Američka spisateljica Ursula Le Guin objasnila je da je naučna fantastika opisujuća, a ne predviđajuća, jer autori pokazuju čitaocima “ono što su videli i čuli, u svom vremenu na ovom svetu”. Pisci naučne fantastike opisuju i kritikuju društvo i kulturu čiji su deo, ali oni tu stvarnost ne pokazuju kroz realističku prozu, nego savremeni svet postavljaju u imaginarni prostor. Ta premisa leži u osnovi knjige “Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka”, koja se ove jeseni pojavila u izdanju „Informatike“.
Naučna fantastika se služi simboličkim elementima, stvarajući novu stvarnost, drugačiju od realnog sveta koji nas okružuje. Ona predstavlja svet metaforički, tako što zamišljeni svet kodira deo stvarnog sveta, a stvarni elementi u samom romanu nisu metaforički, već metonimijski. “Čini mi se nemogućim da zanemarim društveno-ekonomski kontekst u kome su dela napisana”, primećuje Žerar Klajn francuski pisac naučne fantastike. Književnost ne samo da odslikava društvo i kulturu, ona je i stvara. Društvo i kultura gledaju da književnost, koja je deo društva i kulture, pomogne da se razumeju društvo i kultura, a književnost izlazi iz društva i kulture i utiče na njih.
Američki filozof Stiven Šaviro, u svom eseju “Hiperboličke fikcije: špekulativne finansije i špekulativna fikcija”, sugeriše da naučna fantastika nudi “psiho-socijalno-tehnološku kartografiju sadašnjosti” kroz postavljanje drugačije perspektive. Naučna fantastika, po njegovoj analizi, može da ponudi razumevanje raznih “hiper objekata” koji sve više određuju naše živote, ali koji su previše veliki da bismo ih “videli”.
Treća faza kapitalizma, naša faza u kojoj su iscrpljene sve nove regije širenja, vodi ka prilikama u kojima kapital mora da udvostruči svoje postojeće teritorije kroz špekulaciju o budućnosti. Interesovanje za budućnost nije samo po sebi novo, ali ono što je novo jeste način na koji ove buduće povratne informacije imaju odraz u stvarnom. Kroz kognitivno i afektivno mapiranje, naučna fantastika nam omogućava da shvatimo sve veću složenost našeg vremena.
Pojava globalizacije, u savremenim uslovima, izazvala je strah od budućnosti i oprezno povlačenje u mitske forme prošlosti. Za razliku od mitologizacije prošlosti, kvalitetna naučna fantastična književnost 20. veka trudila se da bude ometajuća.
Međutim, ako uzmemo u obzir da je uloga naučne fantastike da obezbedi nov materijal za delotvornost kognitivne disonance i ako se setimo Festingerove definicije da je kognitivna disonanca specifično mentalno stanje vezano za konflikt nekih od elemenata u sistemu misli, uverenja, emocija i saznanja osobe, možemo da postavimo tri pitanja. Da li naučna fantastika 21. veka može da održi živim kritički kapacitet razmišljanja o društvenim, političkim i istorijskim fenomenima kao što je to bio slučaj tokom 20. veka? Da li je takva književnost sposobna da ispituje savremeno društvo, da otkriva njegove probleme i da pomera njegove granice? Da li naučna fantastike tako može da očuva svoju špekulativnu moć i sposobnost za kritiku i subverzivnost?