Ibarguengoitija roman gradi kao „dokumentarnu fikciju“: kolaž svedočenja, policijskih zapisnika, novinskih isečaka i izjava aktera. Takva kvazibirokratska forma stvara hladan, „suvi“ ton koji, paradoksalno, pojačava užas i istovremeno otkriva kako se zločin normalizuje kroz jezik administracije. Čitava priča se pakuje na dvestotinak i nešto strana, svodeći četiri sestre na dve, gomilu policijskih zvaničnika na jednog kapetana, a više od stotinu prostitutki koje su u realnom životu opsluživale pomenute bordele, na njih petnaestak. Autor izbegava senzacionalizam i umesto toga koristi crni humor i ironiju da bi ogolio zlo. Upravo ta suptilna ironija razotkriva razliku između onoga što se kaže i onoga što u stvarnosti jeste. Ambivalentnost naslova – „Žrtvovane dame“ – samo upotpunjuje doživljaj koji ima čitalac.
Godine 1964. konačno je definitivno razmontiran lanac prostitucije koji su više decenija u Meksiku vodile sestre Gonsales. Sve ono što se u tom periodu dešavalo u i oko nekoliko bordela, šokiralo je lokalno javno mnjenje ali ne i one koji su trebali da reaguju još u samom početku – policiju i političare. Upravo oni su im sve vreme i omogućavali da nekažnjeno posluju. Delfina, Marija del Karmen, Marija Luisa i Marija de Hesus su, kako bi se izlizanom floskulom reklo, imale nesrećno detinjstvo, u domu koji je predstavljao arenu za svakodnevno iživljavanje njihovog oca, koji je osim ljubavi prema brutalnosti gajio i onu prema dobroj kapljici. Vreteno sarkazma je možda začeto činjenicom da je gospodin otac, inače bivši policajac, bio optužen za ubistvo, pa je porodica morala da beži, menjajući pri tom svoje pravo prezime – Tores, u Gonsales. Sled događaja i poslovni uspon sestara jednostavno nije mogao izbeći pažnji ali ni mašti Horhea Ibarguengoitije, jednog od najboljih meksičkih pisaca prošloga veka.
