Glas Davida Grosmana odavno je poznat po nepomućenoj moralnoj čvrstini i analitičkoj preciznosti: još od kasnih 1980-ih i „Žutog vetra“, njegovog klasičnog dela o hitnosti rešenja „dve države“ i ceni koju plaćaju i okupator i okupirani, on kritikuje vladu svoje zemlje i zalaže se za uspostavljanje trajnog mira. Nakon 7. oktobra 2023, Grosman se odlučio da sebi i svom društvu ponovo postavi teška i neophodna pitanja: Kako se ovaj masakr mogao dogoditi? Zašto Netanjahuova vlada, zapetljana u mrežu skandala, nije mogla da zaštiti svoje građane? Da li su 7. oktobar i rat koji je usledio odneli sa sobom poslednju nadu u rešenje „dve države“?
U jedanaest eseja, koji su se pojavljivali u najuglednijim svetskim novinama i časopisima u ključnim trenucima kada je Grosman želeo da pozove Netanjahuovu vladu na odgovornost, on prati neuspehe koji su doveli do tog dana i do rata koji je usledio, a koji je omogućila i podsticala moralno bankrotirana stranka koja se ogorčeno drži vlasti. Na kraju, Grosman dolazi do najvažnijeg pitanja: „Hoće li ikada biti trajnog mira u regionu?“
Prava za objavljivanje Grosmanovih političkih eseja otkupljena su u ovom trenutku za više od petnaest svetskih jezika. Svetska štampa govori o njegovim esejima naglašavajući kako pisac i u njima, kao i u svojoj književnosti, kazuje „precizno i neustrašivo“, a da je njegova knjiga eseja „pravo otkriće u često jednostranom izveštavanju o Bliskom istoku“.
U izdanju „Arhipelaga“ ranije je objavljeno šest romana Davida Grosmana, među kojima su i dela „Vidi pod: Ljubav“, „Izvan vremena“ i „Život se sa mnom mnogo poigrao“.
Studija, pak, „Svedoci poslednjih dana“ Ognjena Obradovića, koju je nedavno objavio beogradski „Clio“, vraća čitaoca u deceniju u kojoj je istorija surovo ušla u svakodnevicu, a scena postala prostor na kome se mislilo, pamtilo i opiralo. U središtu ove knjige je „Jugoslovensko dramsko pozorište“ – institucija čije je ime ostalo da živi kao utvara jedne države i kao pitanje upućeno sadašnjosti.
Prateći predstave nastale između 1991. i 1999. godine, autor otkriva repertoarski tok koji nije pristajao na poricanje stvarnosti. Klasični tekstovi i savremena drama postaju ovde načini govora o nasilju, gubitku i traumi, ali i o mogućnosti da umetnost sačuva etičku i političku odgovornost. Pozorište se ne posmatra samo kao umetnost, nego kao mesto susreta vremena, prostora i zajednice – kao hronotop u kome se prepoznaje duh epohe.
Ova knjiga nije samo teatrološka analiza jedne scene i jedne decenije. Ona je zapis o generacijskom suočavanju, o nasleđu koje oblikuje ljudsku svest i o veri da umetnost može da osvetli i najtamnije istorijske trenutke. „Svedoci poslednjih dana“ govore o prošlosti – ali pre svega o onome što se danas preživljava.