Istovremeno, ovaj izdavač je ponovio i provokativnu distopija i kritiku sveta oblikovanog strahom i tehnologijom, kombinaciju eseja, satire i distopijskog romana – „1985“ istog autora iz 1978, u takođe, već viđenom, prevodu Zorice i Dragana Babića. U ovom delu, Berdžes se ne zadovoljava pukim osvrtom na Orvelovu „1984“, već koristi svoju briljantnu imaginaciju kako bi sagradio paralelni svet – svet koji je možda još mračniji, jer dolazi iz stvarnosti koju svi ljudi poznaju. I, takođe, se uklapa u košmarom nabudženom svetu današnjice, u trećoj deceniji trećeg milenijuma.
Kroz dve povezane celine, Berdžes se u „1985“ suočava s ključnim pitanjima savremenog čoveka: sloboda mišljenja, moć jezika, zloupotreba tehnologije i društveni konflikti. Ovo delo nije samo odgovor na Orvela, već i samostalna literarna eksplozija misli i ideja.
U prvom delu knjige, kroz dijaloge, parodije i eseje, Berdžes analizira „apokaliptični kodeks naših najgorih strahova“, pružajući originalnu i britku kritiku totalitarizma, masovne kontrole i manipulacije jezikom. Ova kritika nije akademska – ona je književnost sama po sebi, živopisna i angažovana. Drugi deo knjige donosi Berdžesovu sopstvenu verziju distopijskog sveta – mesto gde tehnološki razvoj ne oslobađa čoveka, već ga dodatno porobljava. U tom svetu, pojedinac je izgubljen među kolektivnim zahtevima, a život je sveden na puko preživljavanje u haosu društvenih previranja i političke represije. Berdžes pokazuje da distopija ne dolazi iz daleke budućnosti – ona je već prisutna u ovom vremenu.
„U mnogo čemu, ova knjiga predstavlja mene: zato što ono što pišemo u velikoj meri govori o tome ko smo. A ova knjiga otkriva unutrašnju borbu sa ovom idejom: idejom zla. Ne samo zla već i opasnosti od pokušaja da se ono ispravi. Uopšteno govoreći, veoma sam skeptičan prema upotrebi moći da se ljudi promene. Na kraju krajeva, mi, kao ljudska bića, moramo sami da se suočimo sa dilemom dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, kao i sa svim ostalim. Bog to neće učiniti umesto nas. Ako Bog i postoji, ne zanimaju ga ljudske motivacije. Čak i kada više na svetu ne bi bilo ljudi, principi dobra i zla i dalje bi postojali. Ne verujem da će za dve hiljade godina, ako još bude postojao, svet biti manje zao ili manje dobar. Sukob nikad ne prestaje”, objašnjava Entoni Berdžes zašto je napisao “Paklenu pomorandžu”.
Reč je o njegovoj košmarnoj viziji bliske budućnosti – u kojoj mladići poput Aleksa i članova njegove bande uživaju u nasilničkom ponašanju i prkošenju svim uobičajenim društvenim konvencijama, moralnim normama i opšteprihvaćenim vrednostima – u kojoj postavlja pitanje postojanja slobodne volje i mogućnosti izbora između dobra i zla. U prvom američkom izdanju „Paklene pomorandže“, prevedenom svojevremeno na srpski, bilo je izostavljeno poslednje poglavlje, koje će u kasnijim izdanjima (pa i ovom) biti dodato, tako da čitaoci sada imaju priliku da pročitaju originalno delo, onakvo kakvim ga je Berdžes i zamislio.
Entoni Berdžes „Paklenu pomorandžu“ objavio je 1962, a kasnije su se pojavljivali slučajevi u kojima su pojedini prestupnici povezivani sa njegovim delom. „Pogrešno shvatanja romana će me progoniti do kraja života. Nije trebalo da napišem knjigu baš zbog te opasnosti pogrešnog tumačenja“, napisao je on 1985. u biografiji D. H. Lorensa. On je u tekstu uporedio skandal koji je izazvalo Lorensov „Ljubavnik lejdi Četerli“ sa kontroverzom oko svoje popularne distopije. „Ako neko siluje dve časne sestre u Vatikanu, novine zovu mene. Pretvorili su me u nekog eksperta za nasilje“, rekao je Berdžes u jednom TV intervjuu. On je istakao da ti problemi nisu nužno nastali zbog same njegove knjige, već zbog filmske adaptacije romana koju je Stenli Kjubrik uradio 1971. godine. Međutim, s vremenom je postao umoran od tog fenomena i pokušavao je da se od njega distancira koliko je mogao.
Ali ključni problem otkriven je u prologu američkog reizdanja knjige iz 1986. Berdžes je najveći problem imao ne toliko sa prikazivanjem nasilja, već sa izostavljanjem finalnog dela, odnosno 21. poglavlja, u samom filmu. Američko izdanje knjige, kao i film, završava se tako što se efekti Ludoviko tretmana gube i Aleks se ponovo vraća zločinima koje počinjava čim poželi. U 21. poglavlju, Aleks vidi jednog od bivših drugova, koji sada ima porodicu i stan, vraća se razmišljanju o sopstvenom životu i odlučuje da ostavi nasilje zarad porodice.