Palmetshofer vodi Falstafa, voljenog autsajdera među Šekspirovim likovima, u ponor distopijskog sveta. Nakon produkcije „Hamleta“, Karin Henkel režira ovu opijajuću, duhovitu reinterpretaciju „Henrija IV“ i, zajedno sa autorom, istražuje zašto se vremena nikad ne poboljšavaju. (Imala bi šta da istražuje u Srbiji, u kojoj je Šekspir fest proteran iz „Vile Stanković“, jer osnivač i umetnički direktor Nikita Milivojević nije „po volji“ trenutne vlasti i njenih ne-kulturnih „Evet efendija“.)
Naslovni junak, čuveni ser Džon Falstaf, jedna od najživopisnijih figura šekspirovskog teatra, ovde je lišen uobičajene komične raskoši i postavljen u središte priče kao čovek koji se opire logici savremenog sveta. Njegova privrženost uživanju, prijateljstvu i životu bez kalkulacije suprotstavljena je mehanizmu politike, čija pravila ne poznaju sentimentalnost.
POLITIČKA PARABOLA: Upravo taj sukob postaje ključno dramsko pitanje predstave. Mladi Hari, budući kralj, postepeno napušta svet mladalačkih lutanja i prijateljstva sa Falstafom kako bi preuzeo ulogu vladara. U tom procesu lična odanost ustupa mesto političkoj nužnosti. Ono što je kod Šekspira bilo istorijska drama, kod Palmetshofera i Henkelove dobija jasne obrise savremene političke parabole.
Rediteljka ne insistira na istorijskom ambijentu. Scenski prostor je sveden i funkcionalan, bez dekorativnosti, dok svetlo, zvuk i video-projekcije stvaraju atmosferu društva u kojem je čovek neprestano izložen pogledu drugih. Takav vizuelni koncept uspešno podržava osnovnu ideju predstave: svet u kojem je autentičnost sve ređa, a prilagođavanje uslov opstanka.
Najveći teret predstave nosi Birgit Minihmajr u ulozi Falstafa. Njena interpretacija izbegava lake efekte i gradi lik koji istovremeno deluje snažno i krhko. Umesto poznatog komičnog junaka, publika gleda čoveka čija je najveća slabost to što ostaje veran sopstvenoj prirodi. Upravo zato njegov poraz na sceni deluje ubedljivo i bolno.
TRI NIVOA PRIČE: Palmetshofer je u velikoj meri usvojio strukturu zapleta iz Šekspirovog „Henrija IV“ i priču izlaže na tri nivoa, iz perspektive tri protagonista kraljevske drame: konsolidacija moći Henrija IV, uticaj tajnog junaka Džona Falstafa i uloga prestolonaslednika Harija. U „Svetom Falstafu“, Hari je povezujuća figura: on je i počinilac i žrtva zastarelog sistema moći svog oca. Dok njegov otac odbija da se odrekne svog regentstva, raste broj potencijalnih naslednika i njihovih profiterskih pokrovitelja.
Iznad i dole, nalazimo se u unutrašnjem prostoru moći. Scenograf Tilo Rojter impresivno je izgradio scenu od rebara; artikulisani pršljenovi protežu se duž sredine plafona i završavaju se na zidu ispred izobličene lobanje. Jasno je da se sve snima, čak i ako naslagani scenski monitori imaju više karakter instalacije. Na kraju, političko telo poslednji put izdahne, ostavljajući za sobom mrtve i žive.
Ključni element dramatično prilično složene radnje je nasilna razmena novca, smeštena donekle kasno u predstavi, u parking garaži opere, koja bogatima na reci Dunav omogućava pristup podzemnoj železnici. Novac se koristi za podmićivanje predstavnika zakona, i do samog kraja nije sasvim jasno ko ga je kome namenio – zapravo, svi svima ostalima koji su želeli da služe drugima.
PRECIZNO I UIGRANO: Ansambl Burgteatra igra disciplinovano i precizno, a kolektivne scene svedoče o visokom nivou uigranosti. Ipak, predstava povremeno pokazuje i izvesnu sklonost ka prekomernom naglašavanju simboličkih značenja. Pojedini prizori mogli bi biti dramaturški sažetiji, što bi donelo veću dinamiku i jasniji tok radnje.
Bez obzira na to, „Sveti Falstaf“ ostaje jedan od onih pozorišnih događaja koji prevazilaze okvire obične repertoarske produkcije. To nije predstava koja nudi jednostavne odgovore niti računa na brz efekat. njena vrednost je u pitanjima koja postavlja: da li je moguće sačuvati lični integritet u sistemu zasnovanom na interesu, koliko vredi prijateljstvo kada se suoči sa ambicijom i šta ostaje od čoveka kada vlast postane njegovo jedino merilo.
U vremenu kad su politički pragmatizam i javni cinizam postali gotovo opšteprihvaćene pojave, ova predstava Burgteatra podseća da su Šekspirove teme i dalje duboko savremene. Upravo u tome leži njena najveća umetnička i društvena relevantnost. Ova postavka, u režiji Karin Henkel, vizuelno je moćna, mračna groteska sudnjeg dana. Premijera (odnosno austrijsko praizvođenje) komada „Sveti Falstaf“ Evalda Palmetshofera održana je 9. maja 2026. u bečkom Burgteatru. Potpisnik ju je pogledao reprizu od 20. juna u Burgteatru. Inače, svetska premijera ovog komada izvedena je u januaru 2025. godine u minhenskom Rezidencteatru.