Verdi smatrao je ovaj materijal „grandioznim“, dodajući da „sadrži ulogu koja je jedno od najvećih ostvarenja kojima se ponosi pozorište svih zemalja i svih vremena“. Premijerno izveden u Veneciji 1851, „Rigoleto“ je prvo od tri dela poznata kao „Trilogija narodna“ (sa „Travijatom“ i „Trubadurom“), kojima je Verdi učvrstio svoju međunarodnu slavu. Za ovu operu komponovao je neke od svojih najpoznatijih melodija, a najznačajnija je vojvodina arija o navodno prevrtljivim srcima žena – „Žena je varljiva“ („La donna è mobile“). Moć prirode, koju sami ljudi krše svojim postupcima, više puta se potvrđuje, najdramatičnije u sceni grmljavine. Đildine virtuozne arije odražavaju čežnju za ljubavlju i bujne emocionalne izlive koje svaka mlada osoba verovatno očekuje od života, a veliki kvartet u trećem činu suprotstavlja divergentne namere četvorice protagonista opere kao gotovo nikad pre ili posle toga.
NOVI VIZUELNI PRISTUP
Tim oko rediteljke Barbare Visocke već je dobro poznat Bavarskoj državnoj operi u Minhenu – varšavska rediteljka, zajedno sa scenografkinjom Barbarom Hanickom i kostimografkinjom Julijom Кornackom, postavila je Donicetijevu “Lučija od Lamermura“ („Lučiju di Lamermur“). Sada produkcijski trio okreće pažnju ka još jednoj italijanskoj operi u belkanto tradiciji – „Rigoleto“, ali sa potpuno drugačijim vizuelnim pristupom, što su ljubitelji opere mogli premnijerno da odslušaju 7. marta u sali BDO.
Reflektivni sjaj na tamnoj pozadini – u kubističkim, stalno preoblikovanim prostorima, likovi pronalaze i gube sebe. To je krhka ravnoteža između stvarnosti i apstrakcije koja može sugerisati palatu, uličnu scenu ili intimne enterijere. Dizajn scenografije i kostima pokušava da fokusira perspektivu na unutrašnje delovanje likova. Još jednom, tu je tragična ljubavna priča u kojoj izgubljeni standardi čovečnosti uništavaju nevine ljude. Кorumpirana moć, osveta i njene posledice, moć kletve, komplikovan odnos oca i ćerke, privid naspram stvarnosti i pitanje neizbežnosti sudbine teme su koje se istražuju u ovoj novoj produkciji. Dirigent Mauricio Benini, veoma traženi stručnjak za italijansku operu, pružiće muzičku pratnju takvim portretima duše.
Opera o heroini, svetici, okruženoj sitnim umovima, egoistima, spletkarima i kriminalcima bi zapravo trebalo da se zove „Đilda“. Njen otac, Rigoleto, sićušna dvorska budala na dvoru u Mantovi, takođe pripada ovom horu muških tipova, svih definisanih nasiljem. U Rigoletovom slučaju, to je žeđ za osvetom koju Đilda želi da uguši. Kod vojvode od Mantove, to je seksualna požuda zajedno sa zabludama o veličini. Ovome se dodaju horde beznačajnih, zlonamernih ljudi – dvorjani, spletkari, grofovi, baroni – i profesionalni ubica Sparafučile. On će na kraju izvršiti svoje delo, ali ne na način na koji je njegov poslodavac, Rigoleto, zamislio.
Nova minhenska produkcija opere „Rigoleto“ Đuzepea Verdija namerno se gradi ka svom briljantnom vrhuncu, postižući to nespektakularnom, ali veoma efektnom scenografijom Hanicke. Ona koristi akustično potporne, pevaču prilagođene, otvorene kocke i dijagonalno drapirane velike blokove sa blistavom, hladnom, visokosjajnom metalnom završnom obradom. A pošto su izvanredni pevači takođe na nogama kao glumci, nekoliko, ali efikasnih delova scenografije je sasvim dovoljno.
MEHANIZAM ZLA
U ovoj produkciji, vokalno briljira, pre svega, uzbekistanski tenor Behzod Davronov kao vojvoda od Mantove – koji je blistao do samog kraja. Tu su i snažni, tamni mongolski bariton Ariunbatar Ganbatar kao Rigoleto, još mračniji, italijanski bas Rikardo Fasij (Sparafučile) i, naravno, španska sopranistkinja Serena Saenc kao Đilda, koja je, kako je veče odmicalo, postizala sve veću jasnoću i izuzetnu sigurnost u najvišem registru.
U početku, snažne note povremeno su se mešale sa njenim forteom, postepeno se transformišući, kao instinktivno, u čistu vokalnu snagu, dajući tako liku upravo onaj stepen intimnosti i apstrakcije koji je ovde ključan. Jer Đilda predstavlja hrišćansku filozofiju, sada uglavnom zastarelu, o tome kako zaustaviti nasilje: ne kroz protivnasilje i podsticanje spirale nasilja, već neprihvatanjem uzroka nasilja kao dovoljnog opravdanja, ignorisanjem, izvinjavanjem ili čak apsolutizovanjem. Stoga, uzalud pokušava da odvrati svog oca, Rigoleta, od ubistva vojvode, čoveka koji ju je silovao.
U „Rigoletu“ svi otkrivaju svoje mračne strane. Licemeri lažu, zlostavljaju i postupaju bezobzirno. Vojvoda i njegovi dvorjani pojavljuju se u finim odelima i kravatama – kao i tetovirani ubica Sparafučile. Visocka prikazuje ove likove u bukvalno mračnom svetlu – sve je crno i sivo, poput njihovih duša. Reditelj opisuje predstavu kao neku vrstu mehanizma zla. „U Rigoletu vidimo sistem koji stvara mogućnosti za zlo i vidimo moćnog vojvodu koji nikada nije čuo ‘ne’ i koji misli da ima pravo na sve“.
Dvorska luda Rigoleto takođe je deo ovog sistema. Sa svojim krivim stopalom, možda deluje marginalizovano, ali istovremeno zaključava svoju ćerku Đildu (kao stoku), da bi je zaštitio od zlog sveta. Sopranistkinja Saens debituje u ulozi Đilde – za pevačicu ta uloga je ostvarenje sna. Godinama je radila na njoj i sada se oseća vokalno spremnom za visoku koloraturu. Istovremeno, fascinirana je razvojem lika: od naivne devojke do samoodlučne žene. Činjenica da je Đildin život definisan očevim strahom suštinski je deo uloge za Saenc, ali Đilda poseduje neverovatnu snagu. Teško da bi neko u stvarnom životu svesno izabrao da žrtvuje svoj život samo da bi spasao voljenu osobu. Đilda upravo to i čini.
„KLOVN“ I ĆERKA
Izuzetno uspešna produkcija izbegla je spektakularno i površno, na sreću fokusirajući se umesto toga na duboko dirljiv odnos između Rigoleta, „Кlovna“ i njegove ćerke Đilde. U ovom prikazu, klovn/luda nije zapravo šaljivdžija, nije neozbiljan lopov, već ozbiljan otac, zabrinut za svoju ćerku. On čak ne okleva da ubije neozbiljnog vojvodu zbog svoje ćerke. Međutim, ona voli vojvodu i, u dramatičnom obrtu, žrtvuje se za njega. Jadni, iskreni klovn, koji zapravo uopšte nije klovn i pati kao otac, na kraju otvara vreću, verujući da je to ubijeni vojvoda, i vidi svoju smrtno ranjenu ćerku Đildu u njenim poslednjim trenucima. Кraj operske drame. Monteroneova (Martin Snel) kletva se ispunila, kao što je jedino prikladno u drami: otac se klanja nad svojom preminulom ćerkom…
U ovoj operi je pomalo teško pratiti tekst/sadržaj, zaplet (mada ne i muziku). To je posebno tačno u prvom činu. Narativ skače napred-nazad, ponekad govori negativac, ponekad junak, ponekad se stvari odvijaju dobro, ponekad loše… Iskreno, čovek mora izuzetno pažljivo da prati i gotovo bi želeo da protagonistima da male znakove koji ukazuju ko je ko, ko je sa kim u vezi.
Beninijevo dirigovanje se ističe – on kao pratilac, diše sa pevačima, kao pokretačka snaga drame, on pokreće orkestar. Benini svakako ima pokretačku snagu i strast, ali ne uvek preciznost i nedostaje mu elegancija. Ali, vokalno – „Rigoleto“ je pravo uživanje, i pored činjenice da glavna uloga Ariunbatara Ganbatara, iako ugledna, nije sasvim otelotvorena. Njagov rezonantni bariton nikad ne dostiže emocionalne ekstreme, prikazuje premalo boja i daje prednost sigurnosti u odnosu na izražavanje – unutrašnja previranja i sukobi lika su samo nagovešteni. Behzod Davronov, s druge strane, poseduje sve što je vojvodi potrebno: sigurne, lake visoke note, snagu i erotsku energiju. On je odličan tenorski partner za sjajnu Serenu Saenc.