Muzika Igora Stravinskog uvek zadivljuje, tu su drske violine, trube koje plešu i melodije koje u početku zvuče drevno, a zatim iznenada dobijaju dramatičan obrt. Кoncert pun iznenađenja, radosnog sviranja i muzike koja poziva mlade i stare da se pridruže.
Svetska premijera ovog dela izvedena je 22. decembra 1922. u Bostonu, a priredili su je članovi Bostonskog simfonijskog orkestra, sa dirigentom Pjerom Monteom. Svita ”Pulčinela” komponovana je iste godine, a revidirana 1949. Traje 24 minuta. Sa Berlinskom filharmonijom prvo izvođenje priređeno je 28. juna 1952. u lovačkoj kući Grunevald u Berlinu. Dirigovao je Fric Leman.
No, vratimo se pomenutom matineu – izvođači su bili Berlinski filharmoničari, kojima je dirigivao Кiril Petrenko, dopunjavajući Filipa Bonena kao kovoditelj, akrobacije je izvodio Džim Ferster, za kostime se pobrinula Izabela Hejman, a sve je uobličio reditelj Anehijen Кerselman.
U proleće 1917, Igor Stravinski upoznao je španskog slikara Pabla Pikasa u Rimu. Dvojica umetnika su se odmah dopala jedan drugom. „Putovali smo zajedno u Napulj i tamo proveli nekoliko nedelja u stalnom kontaktu. Obojica smo bili duboko impresionirani Кomedijom del arte, koju smo videli u prepunoj maloj sobi. Pulčinela je bio veliki pijani klovn, i svaki njegov pokret, verovatno svaka reč, da sam je razumeo, bila je nepristojna”, seća se Stravinski. Staj balet obojica će – Stravinski kao kompozitor i Pikaso kao scenograf i kostimograf – stvoriti nekoliko godina kasnije za Ruski balete u Parizu. Sa stilizovanom distancom, i manje drastično nego na alkoholom ispunjenoj kafanskoj sceni.
Za Sergeja Đagiljeva, osnivača i direktora Ruskog baleta, Stravinski je već napisao nekoliko partitura koje su mu učvrstile međunarodnu slavu, a najznačajnije su „Žar ptica“, „Petruška“ i „Posvećenje proleća“. U međuvremenu, Đagiljev je postao vešt u osvajanju publike svojom sklonošću ka poznatom – dao je da se prerađuju i preuređuju dela starijih kompozitora, crpeći inspiraciju iz dela stvaralaca kao što su Domeniko Skarlati („Vesele žene“, adaptacija Vinčenca Tomazinija) ili Đoakina Rosinija („Čarobna prodavnica“, adaptacija Otorina Respigija).
Godine 1919, Đagiljev je zamolio Stravinskog da komponuje novo delo na muziku drugog poznatog Italijana, koga je, kako je on znao, cenio i divio mu se – Đovanija Pergolezija. Ovo je bila retrospektivna stilizacija, jer je kompozitor u početku smatrao apsurdnim da se bavi muzikom poluzaboravljenog italijanskog baroknog kompozitora – ali je ubrzo prepoznao njen neočekivani potencijal. Na kraju, umesto „sramotno civilizovane instrumentacije nečega veoma slatkog“, kako je mecena očekivao, on je isporučio nešto sasvim drugačije.
Dok Stravinski ostavlja melodije uglavnom netaknutim, sama instrumentacija je drečava, čak i drska; i on urezuje asimetrije u geometrijsku pravilnost baroka, saplićući muziku- uklanjanjem pojedinačnih taktova ili delova taktova – tako da se spotiče. Štaviše, on izoštrava opuštene kadence slojevitošću različitih tonaliteta i ubrzava tempo do vrtoglave brzine. Dok je partitura Stravinskog u to vreme shvaćena kao puka orkestracija bez ikakvog originalnog kreativnog doprinosa, “Pulčinela” se sada smatra pretečom neoklasične ere u muzici. Stravinski je stvorio „muziku o muzici“. Scenario, koji je osmislio koreograf (i igrač u naslovnoj ulozi) Leonid Masin, na osnovu istorijskog modela, igra se elementima tradicionalne komedije del arte, na slično slobodan način.