I, bi tako. Postignuti rekord, kad je reč o toliko malom broju posetilaca, verovatno će ostati zabeležen u istoriji i teško će biti približiti mu se sledećih godina. Gdegod da se tzv. „praznik knjige“ ubuduće održava.
Pokušaj „šminkanja“ i „potkupljivanja“, sada već, stare dame, i onih koji joj veruju i redovno je posećuju, besplatnim ulazom za svakog posetioca koji ponese dva sendviča, pardon, dve knjige, sa, kako organizatori tvrde, namerom da se prikupljene knjige doniraju bibliotekama u ruralnim područjima Srbije, i da se zbog „posvećenosti negovanju kulture sećanja i huma nosti“, deo prihoda od prodatih ulaznica donira porodicama nastradalih u padu nadstrešnice u Novom Sadu, sva je prilika, nije „proradio“. Ili nije bilo dovoljno sendviča, pardon, knjiga, ili, pak, što je verovatnije, nije bilo dovoljno zainteresovanih da učestvuju u još jednoj jeftinoj priči.
Uostalom, „priča“ bi pokupila više bodova da su organizatori Sajma knjiga ranije odlučili da će, zbog „čuvanja uspomene na one koji više nisu sa nama“, kako sami u saopštenju tvrde, preskočiti 1. novembar. A bilo je načina, pogotovo što im je i većina izdavača svojim zahtevom davala „alibi“ za jednu takvu odluku (pomeranje Sajma dva dana unapred, od 23. do 31. oktobra). Možda bi, doduše, njihova (čija?) tvrdoglavost i popustila da su ih, oni koji upravljaju njihovim mozgovima, na vreme obavestili da će doneti Odluku da se 1. novembar proglasi Danom žalosti. No, izgleda da ni „komandanti“ to nisu znali do poslednjeg momenta, jer je Odluka doneta samo dan pred 1. novembar, kasno popodne.
Na drugoj strani, neopredeljenim izdavačima je ovog 1. novembra, takođe, ponuđen častan „izlaz“. Nakon dvadesetak „najtvrđih“ koji su u „prvom talasu“ ušli u bojkot Sajma knjiga, „manje tvrdi“ su u „drugom talasu“ odmah najavili da svoje sajamske štandove neće otvarati 1. novembra, a njima se tokom prethodnih dana pridružio i dobar broj „najmanje tvrdih“, pa ove subotre, 1. novembra, pedsetak štandova nije poskidalo „crne najlone“, koji ih dele od posetilaca sajma, i pored otvorene pretnje koja im je stigla iz direkcije Beogradskog sajma, organizatora manifestacije. Ostali nisu znali, nisu hteli, ili, nisu smeli da „promole“ svoje glave. Neki zbog nagrade, drugi jer nisu sami svoji, tj. privatni, treći jer i dalje veruju aktuelnoj, rušilačkoj vlasti, a ima i onih kojih se svi odriču – i vlast i nevlast (čitaj. tzv. izdavači).
Kad se sve sabere, a i oduzme (glasine o navodnom dolasku predsednika koji voli da „broji u glavu“, batinaša koji bi polupali inventar…), 68. Međunarodni beogradski sajam knjiga pamtiće se kao najtužnija epizoda u njegovoj istoriji (nadajmo se da će sve glasnija govorkanja o premeštanju u Batajnicu ili već gde, ostati samo tračevi), koju je „odgledalo“ najmanje učesnika i posetilaca. A Tunisu – sledeći počasni gost Sajma – ostaje nada da će „bolje proći“ od Kipra.
Ostaće i „simpatična priča“ o čuvenom, (ne)objavljenom „svetskom bestseleru“ koji predsednik nikako da završi – „Kako sam pobedio Obijenu revoluciju“, čija je početna „cena“ od 500 dinara, „sa popustima“, dogurala do 700 i dalje. Ali, kao što stoji crno na belom – Knjige treba da ispisuje narod.
I od sajma knjiga se pravi politički dogadjaj tužno braćo srbi.