Prvi veliki antiheroj evropske književnosti – Odisej u Nolanovom akcionom filmu

U središtu Homerovog epa nije nepobedivi ratnik, već čovek koji posle pobede mora da nauči kako da preživi. Odisej nije Ahil. Njagovo najjače oružje nisu mač i snaga, već razum, strpljenje i sposobnost da se prilagodi. Zato je on, možda, prvi veliki antiheroj evropske književnosti.

Odisej nije samo junak, već i pripovedač sopstvene životne priče. Njagove najpoznatije pustolovine (Кiklop, Кirka, Sirene i druge) ne saznajemo neposredno, već ih on sam kasnije pripoveda Feačanima. Na taj način Homer pokazuje da događaji dobijaju smisao tek kada su ispričani. „Odiseja“ nije samo priča o avanturama, već duboko promišljeno delo o vremenu, sećanju, identitetu i samom činu pripovedanja.

Ta složenost čini Odiseja savremenim. On je istovremeno hrabar i lukav, verni suprug i čovek koji podleže iskušenjima, kralj i brodolomnik, pobednik i gubitnik. Upravo zato Homerov junak i danas deluje živo.

Nolanov film, sudeći po prvim kadrovima, naglašava Odisejevu mračnu, epsku stranu – tamni, bezdani junak, kao da je upravo ispao iz vikinškog filma. Met Dejmon tumači kralja Itake, koji skreće sa puta na povratku sa Trojanskog ratišta, sa sedom bradom, izvajanim ramenima i pravom patrijarhalnom veličinom. Filmski plakati izgledaju kao da se iz bezdane tame ne uzdiže Odisej, već Godzila.

Met Dejmon igra snažnog, gotovo mitskog vladara Itake, ali ostaje pitanje hoće li film uspeti da prikaže i ono što Odiseja čini velikim – njegovu protivrečnost. Homerov junak nije samo čovek koji pobeđuje čudovišta, on je čovek koji neprestano pobeđuje samoga sebe.

Upravo su ženski likovi ključni za razumevanje epa. Penelopa (An Hatavej), Кirka (Samanta Morton), Кalipso (Šarliz Teron), Sirene i, pre svega, boginja Atina (Zendeja) nisu sporedne figure, već pokretači radnje. Dok muškarci vode ratove, žene oblikuju sudbinu Odiseja. Zato „Odiseja“ nije samo priča o herojstvu, već i o iskušenju, mudrosti, moći i strpljenju.

Velika Homerova novina leži i u samom načinu pripovedanja. Ep počinje in medias res, usred radnje, a najpoznatije avanture Odisej pripoveda sam, tek kasnije. On nije samo junak već i pripovedač sopstvenog života. Upravo pričanjem ponovo gradi svoj identitet i priprema se za povratak kući. Zato je „Odiseja“ istovremeno i priča o moći pripovedanja.

Erih Auerbah Homerov ep smatrao je temeljem zapadne književnosti, ističući njegovu izuzetnu jasnoću, plastičnost i sposobnost da mitsko i svakodnevno spoji u jedinstvenu sliku sveta. Upravo u tome leži trajnost ovog dela – ono istovremeno govori o bogovima i običnim ljudskim strahovima, o slavi i usamljenosti, o povratku i gubitku. Auerbah ističe kako se u „Odiseji“ epsko, mitsko i božansko neprimetno prepliće sa svakodnevnim i ljudskim. Bogovi intervenišu, ali su likovi takođe zaokupljeni veoma ljudskim problemima i radostima. Ovo ”neizrečeno jedinstvo svetova” za njega je karakteristično za antički način razmišljanja.

Nije slučajno što se i danas vode rasprave o prvoj reči koja opisuje Odiseja – grčkom pridevu „polytropos“. Da li je on „mnogostruki“, „lukavi“, „snalažljivi“, „promenljiv“ ili, kako predlaže prevoditeljka Emili Vilson, jednostavno, „komplikovan čovek“? I ova debata se uglavnom raspalila oko prideva „polytropos“, koji je Vilsonova prevela kao „complicated“. Prvi stih u njenom prevodu glasi: „Tell me about a complicated man / Pričaj mi o komplikovanom čoveku“. Svojim brojnim kritičarima u intervjuu je odgovorila da „complicated“ potiče od latinskog „complicare“, što znači „sklopljeno zajedno“, dakle „uplesti, zaplesti“. Dakle, ako je neko „complicated“, to po bukvalnom značenju znači da ima mnogo slojeva, i upravo to, čini se, izražava grčki „polytropos“. Možda su sva ova značenja tačna, jer nijedna reč ne može u potpunosti obuhvatiti ličnost koja već tri hiljade godina izmiče jednostavnim definicijama.

U tome je i tajna trajne privlačnosti „Odiseje“. To nije samo avanturistički ep već priča o čoveku koji posle svih pobeda tek treba da pronađe put do sebe. Odisej zatiče Itaku koja se promenila, ali se i on sam tokom putovanja promenio. Zato pravo pitanje nije samo da li će stići kući, već da li čovek posle dugog odsustva može ostati isti. Svako njegovo čudovište može biti i spoljašnji neprijatelj i unutrašnji strah. Zato svaka generacija čita Homera na nov način.

Nolanov film će nesumnjivo doneti spektakularne prizore i novo čitanje antičkog mita. Ali bez obzira na to koliko će film biti uspešan, jedna činjenica ostaje nepromenjena: nijedna adaptacija ne može da zameni Homerov ep. Jer, „Odiseju“ ne treba čitati pre svega kao mit ili junački ep, već kao razmišljanje o tome kako čovek pripoveda sopstveni život i kako kroz priče oblikuje svoj identitet.

Homera zanima na koji način se prošlost, sadašnjost i budućnost povezuju u smislenu životnu celinu upravo zahvaljujući pripovedanju. „Odiseja“ je priča nad pričama. Кnjiga kojoj se čitalac uvek vraća, jer svaki put u njoj otkriva nešto novo – o Odiseju, o svetu i, na kraju, o sebi. „Odiseja“ je više od avanturističkog epa – ona je priča o složenom čoveku, pripovedanju i povratku sebi.