Premijera je zakazana za 17. decembar, prve reprize su 18, 24. i 25. decembra. Poznati slovenački reditelj je sa svojim savremenim čitanjem Sofoklove drame “Edip” već gostovao u JDP, a ovoga puta je, kako kaže, želeo da pokaže da je (i) omiljeni srpski komediograf naš savremenik, jer Nušićeva dela poseduju univerzalnu dimenziju, primenjivu i danas, ne samo za Srbiju ili Sloveniju, već i za druge sredine u kojima gledamo propadanje socijalne države, parlamentarne demokratije, Evrope…
“Bolno je očigledna relevantnost komada, nastalog u 19. veku, ovde i sada. Duboka i duhovita kritika društva, ali i pojedinaca, kod Nušića vodi tankom linijom između komične i tragične sudbine, što je uslov za dobru komediju. Nušić nije prikazivao karikature, već žive ljude. Njegovi su likovi, kao kod Čehova, istovremeno i tragični i komični. Upravo tako razumem pozorište, kao nešto što te “udari u glavu”, ali i zabavi, i biram komade koji nisu okrenuti sami sebi, već publici”, ističe Taufer, dodajući da je režiji “Narodnog poslanika” pristupio na predlog dramaturškinje JDP Vesne Radovanović. Prethodno nije čitao ovaj komad, ali je već od ranije želeo da se bavi Nušićem, znajući kako je bezobrazno i oštro bilo pero tog mladog genija koga je vlast, nedugo nakon što je napisao ovaj komad, zbog jedne kritičke pesme poslala na dve godine u zatvor “da se malo ohladi”.
Branislav Nušić, ”mlad čovek poganog jezika i još poganijeg pera”, kako su o njemu pisali savremenici koji su se prepoznali u njegovim dramskim likovima (a poruga, zna se, najbolniji je oblik kritike) napisao je svoju prvu komediju, “Narodnog poslanika”, kad mu je bilo svega devetnaest godina, 1883. Pa ipak, ovaj komad tako uspešno i uverljivo prikazuje malograđane željne vlasti, bogatstva i moći, i iskvareno društvo sebičnih pojedinaca koji zloupotrebljavaju svoj položaj, da “pogađa u suštinu” i svaki takav slučaj čak i u 21.veku. Na žalost, u to spada i današnja Srbija. Kao da se ovde ništa nije izmenilo u poslednjih 140 godina…
foto galerija Jovo Marjanović
Izvesni delovi iz originalnog teksta su izostavljeni, pre svega arhaizmi, ali su, prema rečima dramaturškinje, unete male dopune iz “Gospođe ministarke”, “Sumnjivog lica” i “Vlasti”, koje je Nušić pisao u zrelim godinama, kao i iz njegovog feljtona objavljivanog u Politici. Te su intervencije tako uklopljene, kaže Vesna Radovanović, da ih publika verovatno neće ni primetiti.
Za svoju ulogu Jevrema, Dragan Mićanović je rekao da je proba trajala dva i po meseca, i to je za njega značilo terapiju od života u Srbiji i beg u Nušićev svet od ove naše stvarnosti u kojoj se sudi mladima, zatvaraju ih i sude u odsustvu. “Pomislite da je nemoguće, a ipak se dešavae. Onda se pitate, pa dokle ovako. U svemu tome pozorište je za mene lek, jer je mesto slobode”, objašnjava Mićanović, primećujući da je Nušić, pišući ovaj komad o izborima, još kao veoma mlad znao u kakvoj zemlji živi, zbog čega je patio, ali i platio.
Pitanje Slobode Mićalović (Pavka), o kojem su glumci i reditelj razmišljali pokušavajući da razumeju likove iz komada odnosi se na to dokle ide ljudska pohlepa, gde je ta tačka prekida u kojoj čovek čoveku postaje neprijatelj, kad politika razara porodice i pojedinca. U odgovoru, igra je postal gorko-smešna.
Goran Šušljik (inspektor Sekulić) smatra da se (i) ovom predstavom brani pozorište, koje je napadnuto, njegova svrha i suština, Miodrag Dragičević (advokat Ivković) dodaje da je napadnuta kultura uopšte i da “živimo kolektivno ludilo, kolektivni PTS (post-traumatski sindrom)”, ali da mu je drago što umetnici i radnici u kulturi, koliko god da su napadani i uništavani, i dalje rade, dok Srđan Timarov (Sveta) primećuje da je smeh, koji je bio prisutan tokom proba, “više bio krik, vrisak o onome o čemu vrištimo kod kuće i na ulici, a sada možemo to da podelimo s publikom”.
Vito Taufer, nadovezujući se na zapažanja o napadu na kulturu i pozorišta u Srbiji i, posebno, zabranu glumcima Narodnog pozorišta da slobodno ulaze u ustanovu u kojoj rade, ukazuje da se, na žalost, to dešava i drugde. U ovom trenutku, konstatuje, ni u Ljubljani ne radi narodno pozorište u obliku kakav su imali još nedavno, jer dvoranu iznajmljuje jedan privatnik, a glumci igraju u neuslovnom, bivšem industrijskom objektu, međutim, u Sloveniji se o tome ne priča i ne piše. Slovenački glumci i mediji se ne oglašavaju, dok u Srbiji glumci aktivno protestuju, primetio je Taufer.
U glumačkom ansamblu su I Nataša Ninković, Aleksandar Đurica, Branko Vidaković, Marta Bogosavljević, Zoran Cvijanović, Lazar Đukić i Lazar Nikolić.
Muzičari su Marko Matić (harmonika), Alan Bošnjak (trombon). Pesma “Živote moj” kompozitora Zorana Simjanovića na tekst Danila Živkovića, izvodi se u aranžmanu Svetomira Šešića. Scenograf je Lazar Bodroža, kostimograf Suna Kažić, kompozitor Šimun Matišić, a scenski govor je oblikovala Ljiljana Mrkić Popović.
Komedija “Narodni poslanik” bila je na repertoaru JDP pre 35 godina, a u međuvremenu je izvođena i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, pozorišta Slavija…