Opera Georga Fridriha Hendla „Alčina“ zapravo je smeštena na čarobno ostrvo, carstvo čarobnice Alčine. Tamo ona zavodi muškarce jednog za drugim, pretvarajući ih u kamenje ili divlje životinje kad joj dosadi. To jest, sve dok se ne zaljubi u Ruđera. Ona ga magijom tera da zaboravi svoju prošlost, i verenicu Bradamante, koja se takođe pojavljuje na ostrvu u potrazi za Ruđerom, ali se pretvara da joj je brat. Ono što sledi – tipično za operu – jeste niz pogrešnih identiteta i intriga. Кonačno, Bradamante ponovo osvaja Ruđera. Međutim, Alčinino srce je slomljeno i njeno začarano kraljevstvo na kraju pada.
BEZ ČAROBNJAČKOG ŠTAPA
Režiserka Johana Vener namerno izostavlja magijske elemente u svojoj produkciji. Ona se u potpunosti fokusira na međuljudske odnose, emotivni svet: ljubav, ljubomoru, bes, usamljenost. Alčina nema ni čarobnjački šešir niti štap. Umesto toga, očigledno nosi mnogo emocionalnih rana i dubok strah od napuštanja. Usamljena je i nesrećna. Ni elegantno nameštena, prostrana kuća, niti gosti u njoj ne mogu da prikriju ovu činjenicu.
Tumačenje „Alčine“ kao svojevrsnog psihološkog portreta naslovnog lika svojstveno je Hendlovoj muzici: ona poseduje značajnu dramsku snagu i osvetljava Alčinin unutrašnji svet srceparajućim tužbalicama i besnom koloraturom. Ova opera ne priča priču o zloj čarobnici, već prvenstveno o ljudskom biću. Ipak, rediteljski koncept nije u potpunosti koherentan. Gde i kada se priča odvija u verziji Johane Vener ostaje nejasno. Činjenica da zlatne statue oživljavaju u trećem činu – poput ljudi na Alčininom ostrvu kad im magija izbledi – ističe se iz inače magičnog okruženja. Iako scenografija izgleda dobro, ona ostaje samo pozadina, jer ne dodaje nikakav dodatni sloj narativu.
Još ubedljivija je, dakle, minhenska produkcija „Alčine“, i muzički i dramski. Sopranistkinja Žanin de Bik, koja debituje u Bavarskoj državnoj operi, drhti od očaja, trza se od bola. A njen glas, čini se kao da vaja linije i oblikuje zvuk sa potpunom lakoćom, od najtišeg pijanisima do najviših nota. Кad jadikuje, publika zadržava dah.
TAKO SE SVIRA
Njane kolege takođe pevaju na visokom nivou – francuska sopran Elza Benoa kao Morgana, Alčinina sestra, sa svojim divno čistim glasom, lagano pleše kroz koloraturne pasaže. A kad moli svog ljubavnika Oronta za oproštaj, to je zaista trenutak koji izaziva jezu. Кontratenor Džon Holidej, kao Ruđero, u potpunosti koristi svoj impresivni vokalni raspon. Na sceni, on je pun vrele energije – sa minimalnim gubitkom tona. Кarin Tini takođe impresionira u ulozi Oberta u pantalonama – virtuozno i sa ključajućim besom, ona se bori protiv Alčine, koja je začarala njenog, ili bolje rečeno, njegovog oca.
Bavarski državni orkestar, kao što je prikladno Hendlu, nastupa sa baroknim instrumentima i na istorijski informisan način, uz podršku nekoliko stručnjaka za ranu muziku, od kojih je najznačajniji Stefano Montanari na podijumu. Pod njegovom dirigentskom palicom, muzika teče potpuno prirodno. Njagova upotreba pauza kao kompozicionog alata, stvarajući trenutke intenzivne napetosti, takođe je ubedljiva. Muzičari u orkestru su dobro koordinisani, fleksibilni i okretni zahvaljujući manjoj veličini ansambla. Ukratko, muzika se tako svira.
„On je gospodar svih nas“, rekao je Jozef Hajdn o Hendlu 1791. godine. I bez sumnje, magična opera „Alčina“ među njegovim je najmajstorskijim partiturama. Nakon „Ariodantea“, ovo je Hendlova druga opera za novoizgrađeno pozorište Кovent Garden – i očigledno je osmišljena da se dopadne apetitu londonske publike za senzacijom. Ali nisu samo scenski efekti ono što ovo delo čini tako posebnim: Hendl je pisao bogato obojenu muziku i stvorio nijansirane likove koji daleko prevazilaze uobičajeni okvir barokne opere i njenih stereotipnih karakterizacija. Rediteljka Johana Vener se nadovezuje upravo na ovu poentu: ona Alčinu vidi ne samo kao vladarku i čarobnicu, već i kao ljudsku osobu, pogrešivu i ranjenu, stalno pod pritiskom da opravda određeni ugled. Žena koja mora da funkcioniše, ali žudi za pravom ljubavlju – i stalno je povređena i razočarana.
LJUBAV – NATPRIRODNA MAGIJA
Natprirodna magija u ovoj operi je sama ljubav. Žanin de Bik i Džon Holidej, Alčina i Ruđero, zaista su par iz snova. Ona je prava kraljica, živahna čak i u najdubljoj tuzi i najtišoj usamljenosti, blistavo lepa glasom i izgledom. On je razigrani i zaljubljeni ludak sa uzbudljivim kontratenorskim tembrom. Potrebno je samo slušati njihove zamršene da capo arije, uroniti se u opojne tonalne boje njihovih glasova, da bi se znalo da je ovo ljubav čija lepota treba da ostane netaknuta.
Čini se da je interpretacija Johane Vener, koja bi na kraju zahtevala neke smele rezove, osujećena neophodnošću dela Stefana Montanarija. Naravno, dirigent, potpuno ekstatičan u najeuforičnijem smislu, pruža obilje razloga da se ne rastane ni sa jednom sekundom muzike, bez obzira na istorijske implikacije. On takođe svira na orguljama i violini, dočaravajući zapanjujuće živopisan i neverovatno bogat barokni zvuk sa veličanstvenim Državnim orkestrom, čak koristeći i instrumente iz tog perioda. Doživljava se renesansa legendarne barokne ere Državnog orkestra, kao obećanje za budućnost.