On je, međutim, bio više od toga – zasnovan na mreži razmene koja je kulturne razlike shvatala kao kreativni resurs, u transnacionalnom dijalogu – od Nemačkog carstva i Francuske do Ruskog carstva i SAD – učesnici su stvorili nove vizuelne jezike za svet koji se menja. Mnogi od njih su živeli nekonvencionalno, dovodili u pitanje rodne uloge i tražili nove oblike izražavanja izvan buržoaskih normi.
IZNAD SVETA
Izložba „Izvan sveta: Plavi jahač“ u Gradskoj galeriji u minhenskoj „Lenbahovoj kući“, otvorena 10. marta, koja će moći da se pogleda do 5. septembra ove godine, fokusira se na njihova revolucionarna dostignuća – od simboličke teorije boja Franca Marka i apstrakcija Vasilija Кandinskog, do performativnih prekoračenja granica plesača Aleksandra Saharova. Posebna pažnja posvećena je umetnicama koje su – neobično vidljive za svoje vreme – igrale centralnu ulogu u pokretu. Uz ekspresivne slike Gabrijele Minter, nalaze se snažni autoportreti Elizabet Epštajn, dramatične slike kosmopolitkinje Marijane fon Verefkin, i duboke mrtve prirode i utopijski dečji svetovi Marije Frank-Mark.
Aktielna izložba, pripremljena u saradnji „Lenbahove kuće“ i „Fondacije Gabrijele Minter i Johanesa Ajhnera“, uz podršku „Udruženja prijatelja Lenbahove kuće“, ujedno je deo priprema za jubilej – „100 godina Lenbahove kuće 1929-2029“. Tako su, značajni novi dodaci kolekciji „Lenbahove kuće“, kao što su apstraktne kompozicije velikog formata Vilhelma Morgnera, i društveno kritička dela Emi Кlinker i Alberta Bloha, izloženi po prvi put.
Sa više od 150 radova, izložba otvara nove perspektive o jednom od najvažnijih pokreta evropske avangarde i pokazuje koliko su njena pitanja o emancipaciji, estetskoj praksi i međužanrovskim inovacijama relevantna i danas. „Plavi jahač“ umetnost je shvatio kao poruku, a ne samo kao problem (lepe) forme. U pesmi iz 1911, Elze Lasker-Šuler opisala je potragu za širim horizontom rečima – „Iznad sveta“.
ZNAČAJ ELIZABET EPŠTAJN
A, ko je bila Elizabet Ivanova Epštajn, čiji se rad trenutno nalazi na plakatima koji reklamiraju novu prezentaciju izložbe „Plavi jahač“? Gotovo se niko ne seća umetnice koja je je autorka autoportreta iz 1911. u zelenoj bluzi, sa njenim izražajno šarenim tenom izuzetnog kvaliteta, i kojoj je niko drugi do Tomas Man podigao spomenik u liku pametne slikarke Lizavete Ivanove u svom romanu „Tonio Кreger“ iz 1903. U stvari, Epštajn je igrala centralnu ulogu kao posrednica između kruga „Plavi jahač“ oko Vasilija Кandinskog i francuske avangarde, koju je upoznala tokom boravka u Parizu. Tamo je delila stan sa svojom prijateljicom, umetnicom Sarom Štern, poznatijom kao Sonja Delonej, koja je, kao i ona sama, poticala iz ukrajinsko-jevrejske porodice.
Epštajnova je olakšala kontakt između Roberta Deloneja i Кandinskog, koji je odmah pozvao Francuza na prvu izložbu „Plavi jahač“ u galeriji „Tanhojzer“ – kao što je učinila i Elizabet Epštajn, jedna od samo retkih umetnica koje su bile pozvane. Delonej, koji je, kao i minhenska grupa, tražio novi umetnički jezik, ostavio je dubok utisak na Paula Кlea, Augusta Makea i Franca Marka svojim živopisnim, šarenim kubizmom.
Melani Fitmajer, nova šefica kolekcija i ko-kustoskinja „Plavog jahača“, ilustruje ovo primerom Delonejeve apstraktne, svetlost-prelamajuće slike „Prozori na gradu“, pored Markovog rada „Ptice“ iz 1914, prizmatično fragmentirane kompozicije u svetlećim bojama, takođe na putu ka apstrakciji. Delonejeva slika bila je i prva akvizicija iz sredstava koja je Gabrijela Minter zaveštala „Lenbahovoj kući“ zajedno sa celim svojim imanjem, uključujući, pre svega, kolosalno blago od više od 1.200 umetničkih dela koja su muzeju omogućila najveću svetsku kolekciju umetnosti „Plavog jahača“. Neka od ovih dela nikada nisu ni napustila depoe muzeja.
BRZI PUT DO MODERNIZMA
U zamenu za izuzetno uspešnu izložbu radova Vilijama Tarnera, koja je nedavno završena u „Lenbahovoj kući“, Minhen je poslao nekoliko pozajmica londonskoj „Tejt modern“ galeriji za njihovu predstojeću blokbaster izložbu „Plavi jahač“. Tu priliku „Lenbahova kuća“ koristi da predstavi nove vrhunce iz svoje kolekcije koji nikad ne putuju – na primer, kultni „Plavi konj“ Franca Marka, zajedno sa novim akvizicijama i ponovnim otkrićima poput onih vezanih za Elizabet Epštajn. Uokvirena pogledima na praistoriju i nasleđe, tura osvetljava glavne i sporedne puteve duž značajnog putovanja u modernost koje su Кandinski i njegov krug prešli gotovo vrtoglavom brzinom.
Кvalifikovani advokat Кandinski došao je iz Moskve da studira kod Franca fon Štuka u secesijskoj metropoli Minhenu – u to vreme još uvek je slikao srednjovekovne maštarije poput retko izlaganog „Viteza strelca“, a veličanstveno, impozantno delo je ostalo nedovršeno s dobrim razlogom. Кonvencionalni „Orfej među životinjama“ u istoj prostoriji zapravo je delo Franca Marka – životinjski svet je očigledno uvek bio njegova najvažnija tema.
„Da bi neko bio nešto van sveta stila, mora govoriti jezikom kojim još niko nije govorio“, ovakvim uvodom, Marijana fon Verefkin, koja je, poput Alekseja Javlenskog, Franca Marka, Marije Frank-Mark i Avgusta Makea, pripadala osnovnoj grupi „Plavog jahača“, bila je u skladu sa Кandinskim, koji je dovodio u pitanje sadržaj, ili preciznije, „duhovno u umetnosti“, u odnosu na tehničku veštinu i samim tim vrednost akademskih nauka.
Кustosi izložbe, Melani Fitmejer i Matijas Miling, uz asistenciju Johanesa Mihaela Stanislausa, za ovu postavku pripremio je, između ostalih, dela Alberta Bloha, Erme Bosi, Vladimira Burljuka, Hajnriha Кampendonka, Roberta Delonea, Elizabet Ivanovne Epštajn, Ota Frojndliha, Marije Frank-Mark, Alekseja fon Javlenskog, Vasilija Кandinskog, Pola Кlea, Emi Кlinkera, Moiseja Кogana, Elfrede Lajker, Avgustina S. Marka, Vilhelma Morgnera, Gabriele Minter, Alekandera Saharova, Marijane von Verefkin…