Кao nijedna druga životinja, jednorog je osvojio maštu ljudi. Dokumentovan je u mnogim kulturama i vekovima. Prisustvo jednoroga je očigledno u hrišćanskoj i umetnosti izvan evropske vizuelne tradicije, u prirodnim naukama i medicini, i u raznovrsnoj simbolici. Bavljenje ikonografijom jednoroga podstiče na razmišljanje o svetskom znanju, ambivalentnosti i projekciji. Jednorog je remek-delo kolektivne mašte: svi znaju kako izgleda, iako ga niko nikad nije video. Filmovi, kompanije, televizijske serije, ali priroda ne zna ništa o njemu. Rilke je savršeno uhvatio kontradikciju koju on otelotvoruje, u poetskom stihu: „O, ovo je zver koje nema“.
Jednorog je predstavljao i nastavlja da predstavlja slobodu i neukroćeni duh, čistotu i nevinost, prirodnost i naklonost. Fascinacija ovim mitskim stvorenjem nije nova pojava – proteže se vekovima, čak i milenijumima unazad, i široko je rasprostranjena u mnogim kulturama. Narativ o jednorogu nastao je u Indiji, odakle se proširio u Кinu i – preko Persije i Egipta – u Evropu. Ovde je jednorog stekao mnoga značenja: smatran je simbolom Hrista, zbog čega je prikazivan na mnogim oltarskim slikama; smatran je znakom čednosti i često je bio oslikan sa mladom ženom; a za njegov rog se govorilo da ima čudotvorne medicinske moći, zbog čega su mnoge apoteke dobile ime po jednorogu.
JEDNOROG JE MAGIČAN
U srednjem veku, niko nije sumnjao u postojanje jednoroga; na kraju krajeva, pominje se u „Bibliji“. Štaviše, postojao je i čudotvorni rog jednoroga, izložen u nekim velikim crkvama, kao vidljivi dokaz: dugačak, beli, spiralno uvijeni štap koji se sužava do vrha. Tek u 17. veku zoolozi su uspeli da dokažu da je to zapravo zub narvala. Ali čak ni ovo naučno otkriće nije moglo da umanji privlačnost jednoroga. „Jednorog je magičan. Ovo mitsko stvorenje je višeslojni simbol koji zrači posebnom asocijativnom energijom. Ne nalazi se kao živa životinja ni u jednom zoološkom vrtu, ali je sveprisutan – u pop kulturi, u reklamama i u dečjim sobama“, kaže Majkl Filip, glavni kustos Muzeja „Barberini“ i kustos izložbe.
Izložba „Mitska životinja u umetnosti“ predstavlja približno 150 dela i predmeta, uključujući dela Arnolda Beklina, Albrehta Direra, Hansa Baldung Grina, Angele Hampel, Rebeke Horn, Renea Magrita, Gistava Moroa, Orelija Nemura, Olafa Nikolaja, Joakima Sandrarta, Mari Sesil Tis i Martena de Vosa. Raspon eksponata obuhvata period od drugog milenijuma pre nove ere do danas i obuhvata slike i grafike, kao i skulpture, rukopise, tapiserije, video radove i predmete iz kabineta kurioziteta. Zajmodavci uključuju muzej „Ašmolean“ u Oksfordu, galeriju „Ufici“ u Firenci, „Zeleni svod“ u Drezdenu, „Istorijski muzej“ u Bazelu, „Metropolitan muzej umetnosti“ u Njujorku, „Luvr“ u Parizu, muzej „Prado“ u Madridu, „Rajksmuzeum“ u Amsterdamu i muzej „Viktorije i Alberta“ u Londonu. „Mnoga od ovih dela se retko pozajmljuju. Drago nam je što je naš koncept izložbe ubedio više od 80 pozajmljivača iz 16 zemalja.“, navodi direktor „Barberinija“ Ortrud Vesthajder.
Istoričar umetnosti Abi Varburg nazvao je ponavljajuće vizuelne formule koje prenose motiv iz jedne ere u drugu „nosiocima slika“. Jedno takvo sredstvo slika bio je jednorog. Međutim, u antici je putovao uskim kolosekom, jer nije bio povezan ni sa jednim kultom ili božanstvom na isti način na koji je, na primer, orao bio povezan sa Zevsom. To se promenilo u ranom hrišćanstvu. U drugom veku pojavio se anonimni tekst prirodne istorije, „Fiziolog“, u kome je rogata životinja poistovećena sa Isusom Hristom: „Jer rog našeg Oca je podignut iz doma Davidovog i postao nam je rog spasenja“. Dobrih četiri veka kasnije, Isidor Seviljski je uključio jednoroga kao simbol Hrista u svoju „Etimologiju“, enciklopediju drevnog znanja. Obe knjige su postale standardna dela srednjeg veka, prevodeći motiv jednoroga u svet hrišćanstva, gde se on ukorenio.
EROS I SMRT
I stvorili su plodnu vizuelnu zabunu. Jer u biblijskim i naučnim izvorima na koje su se Isidor i „Fiziolog“ oslanjali, jednorog je prikazan kao ružan, divlji i zlonameran, koliko je dobroćudan, čudesan i čist. „Izbavi me od jednoroga“, kaže jedan od Davidovih psalama, a Plinije opisuje jednoroga kao „najdivljiju“ životinju. Ali najrezonantniji efekat je imao odlomak u „Fiziologu“ koji opisuje najjednostavniji metod hvatanja jednoroga. Mora se, kaže se, postaviti „čista devica, lepo ukrašena“ na njegov put, a onda će se popeti u njeno krilo i dobrovoljno dozvoliti da bude odveden. Za srednjovekovne hrišćanske tumače, stvar je stoga bila očigledna: ako je Hristos bio jednorog, devica mora biti njegova majka Marija, a lov na životinju simbolizovao je raspeće.
Ali to nije svuda uvek bio slučaj. Na ilustraciji iz devetog veka, jednorog se pojavljuje među životinjama koje muče raspetog Hrista. Na italijanskom reljefu iz ranog 13. veka, on preti čoveku koji visi nad ponorom ispunjenim zmajevima. Tek postepeno je pozitivno hristološko tumačenje dobilo na prihvatljivosti. Sada jednorog postaje Marijin ljubimac, dok istovremeno, proboden kopljima i mačevima, trpi mučeništvo Sina Božjeg. Oltarska slika iz „Erfurtske katedrale“ obuhvata celu priču o spasenju u jednoj velikoj slici: anđeo koji ga objavljuje, lovački čopor, životinja u krilu Device Marije, dete Hristovo koje silazi odozgo i Bog Otac na nebu. Osim što jednorog nije beli konj kao u Diznijevim filmovima i na tapiserijama, već jelen.
Jer, njegova je ikonografija ostala nestabilna sve do modernog doba. Pošto ga je „Fiziolog“ opisao kao kozu, dobio je kozju bradu, a pošto mu je Plinije pripisao slonovske noge, ispod njegovog tela su postavljeni široki nastavci. Njagovo krzno je ponekad bilo belo, ponekad smeđe, pa čak i plavo; njegov rog je bio mali rog ili masivni, metar dugačak rog. Na tapiseriji koja ilustruje dvorsku stihovnu romansu „Buzant“, igra se u šipražju sa „divljim ljudima“, šumskim stanovnicima, na crtežu iz Firence ubija jelena. Predstavlja čistotu, ali i neukroćenu prirodu, Eros i smrt. Tek kada Devica zgrabi njegov rog, postaje pitom.
NAJBOLJI DANI STVORENJA KOJE NE POSTOJI
U 16. veku, jednorog je bio zaokupljen brzo rastućim poljem naučnog znanja. Najspektakularniji komadi na izložbi datiraju iz ovog perioda, njihova blaga, kao i uvek u „Barberiniju“, pozajmljena su iz velikih svetskih muzeja, kao i manjih institucija i privatnih kolekcija. Na primer, postoji ploča iz 1467. koja se pripisuje Dariju di Đovaniju, a prikazuje plemkinju koja svoje bele ruke prepliće oko vrata plašljive životinje. Ili ista scena, 70 godina kasnije, u delu Luke Longija, sada sa još čvršćim stiskom i zapovednički podignutim kažiprstom. U delima Ticijana i Paulusa Potera, jednorog je deo grupe divljih stvorenja koje je očarao Orfej, osim što Holanđanin smešta pevača u fantastično okruženje koje bi se dopalo Holivudu, dok Italijan konstruiše prirodnu scenu na kojoj se rogati konj pojavljuje gotovo kao pozorišni rekvizit.
Postepeno, tokom Luterovog vremena, proširila se vest da je jednorogi papkar, kako je Marko Polo već primetio, zapravo nosorog, dok šiljati rog na slikama jednoroga potiče od tela narvala. Ali umesto da nestane iz repertoara simbola, jednorog je postao još više igračka. Bio je rezbaren u slonovači, graviran u zlatu i srebru, i oblikovan u pehare i male bronzane figure. Direr ga je učinio apokaliptičnim nosiocem, Marten de Vos delom faune Novog sveta. Ovo ikonografsko sredstvo je izašlo iz upotrebe tek kad je barokni realizam preuzeo primat u Evropi. Ali je samo bio parkiran, jer je sa industrijalizacijom i njenim antipodom, romantizmom, ubrzo ponovo počeo da se kreće.
Izložba u Potsdamu, nastala u saradnji sa Muzejem „Кlini“ u Parizu, prati put jednoroga do danas, vodeći od Beklina, Moroa, Кubina i Magrita do Rebeke Horn, koja u kratkom filmu iz 1970. prikazuje statistu u korsetu jednoroga kako trči kroz šume i polja, i Olafa Nikolaja, koji je postavio crnog konja sa rogovima napravljenog od krzna i poliestera na pod Palate „Barberini“. Stvorenje koje ne postoji ima na ovoj izložbi svoje najbolje dane. Nakon Potsdama, izložba će biti otvorena u Muzeju „Кlini“ od 13. marta do 12. jula 2026. godine.