U intervjuu za portal sindikata Nezavisnost, Mihailović je rekao da protestno delovanje prati još od studentskih demonstracija 1968. i ocenio da će se, kako smatra, aktuelne društvene okolnosti u budućnosti analizirati kao važan period savremene istorije Srbije.
Govoreći o studentskim protestima, Mihailović je istakao da mu se dopada organizacioni model bez izraženih lidera, ocenjujući da takav pristup otežava personalizaciju i diskreditaciju protesta. Istovremeno je kritikovao, kako je naveo, odnos vlasti prema javnom prostoru i funkcionisanju gradskih institucija.
Komentarišući političku scenu, on je izneo kritike na račun pojedinih aktuelnih i bivših funkcionera, među kojima su Zorana Mihajlović i Ana Brnabić, navodeći da u političkom delovanju vidi nedostatak doslednosti i javne odgovornosti.
„Gledam Zoranu Mihajlović, bila je deceniju ministarka, sad je ništa, jer su je šutnuli, pa je najcrnje govorila do prekjuče o tom istom predsedniku, da bi onda shvatila da joj se to ne isplati. I počela je da se pojavljuje u svakoj od ovih odvratnih emisija. Kao i Ana Brnabić. Pa šta radi ta predsednica Skupštine kad ima vremena da ide svake nedelje da ispira usta, govori gadosti…?“, pita Mihailović.
On, takođe, pita imaju li ljudi na rukovodećim mestima, u svojoj porodici nekog ko ih voli. „Recimo, predsednika sigurno vole otac i majka. I brat dabome. Kako mu ne kažu – čoveče, zar ne vidiš gde vodiš ovu zemlju? Šta radiš?“, kazao je Mihailović.
Posebno se osvrnuo na položaj kulture, ocenjujući da je ona marginalizovana i da umetnici trpe posledice političkih i institucionalnih odnosa. Naveo je i lična iskustva i tvrdnje o ograničenim profesionalnim angažmanima pojedinih glumaca.
Mihailović je uporedio današnji odnos države prema kulturi sa ranijim periodima, podsećajući da su nekada najviši državni funkcioneri prisustvovali pozorišnim, operskim i drugim kulturnim događajima, što je, prema njegovoj oceni, imalo uticaj na javni odnos prema umetnosti.
Govoreći o političkoj i društvenoj perspektivi, Mihailović je rekao da uprkos nezadovoljstvu i osećaju nemoći zadržava nadu u promene, navodeći da je vidi pre svega u mladim ljudima i studentskim protestima.
Prema njegovim rečima, studentski protesti pokazuju energiju, artikulisanost i društvenu angažovanost koja, kako smatra, može doprineti promenama u društvu.