Razgovarao: Nikola Marković

Onlajn platforma Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance tokom prethodnih desetak meseci predstavila je ukupno 20 radova vizualnih umetnika i umetnica iz Srbije i Austrije (po deset iz svake zemlje), odabranih na prethodno raspisanom istoimenom konkursu Austrijskog kulturnog foruma. Konkurs je bio otvoren za radove koji tematizuju klišee i predrasude između dva naroda i različite poglede na onog drugog, one koje propituju drugačije vizure u odnosu na očekivano i opštepoznato.

Jedan od odabranih radova bio je i Tamo ovamo / Ecstasy Lane Vasiljević, koja je bila u januarskom fokusu platforme. Ova beogradska umetnica diplomirala je i magistrirala na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Izlaže skulpture i objekte od 1997. i aktivno se bavi grafičkim dizajnom od 2002. godine. Izlagala je na deset samostalnih i više od 50 grupnih izložbi i dobitnica je više nagrada. Sa Lanom Vasiljević razgovarali smo o njenom radu predstavljenom u okviru platforme Na drugi pogled, ali i temama koje taj rad pokreće i promišlja.

Šta je bilo interesantno u samoj ideji konkursa Na drugi pogled i koliko ste se tokom svog rada bavili upravo ovim temama?

Naziv konkursa At Second glance na prvi pogled me je privukao. Mi živimo u vremenu gde je važnost prvog utiska često odlučujuća i time ponekad pogrešna. Danas je prvi utisak podržan i društveno-medijskim sistemom koji je dominantan. Tema izložbe je upravo kako da prevaziđemo taj kliše predrasuda i pronađemo sličnosti u drugom pogledu, jer isključivost u razmišljanju je često opasna. Moj rad je u potpunosti rađen za ovaj konkurs.

Kako je nastao vaš rad s kojim ste se prijavili za konkurs i koja je njegova centralna ideja?

Uradila sam tri crteža koristeći geometriju, principe komponovanja i boje kao prepoznatljive elemente i simbole identiteta zemlje. Razmeštajući ih na određen način htela sam da predstavim formu sličnosti u svojoj različitosti. Nova prepoznavanja na drugi pogled. Vidimo i portret Hedi Lamar, žene koja je nacionalno ambivalentna i koju prepoznajemo po lepoti i glumačkom doprinosu, dok je njen naučni rad daleko značajniji ali nevidljiv na prvi pogled.

Igrala sam se takođe rečima, porukama i frazama. To su uglavnom reči koje čujemo u svakodnevnom životu, često su u obliku provokacije, etiketiranja, ali nekad i u formi univerzalnih tema koje nas jednako bole ili raduju, pokreću ili uljuljkuju, zapravo povezuju u svakom pogledu.

Kako ste došli do baš ovih konkretnih parova reči koje koristite u radu? Šta za vas znači naslov tamo – ovamo, a otkuda baš parovi ni sa kim – ni na šta, svi – sve, u bescenje – u beskraj…?

Spajanjem ili ukrštanjem reči i zamenica poigravam se njihovim uobičajenim značenjem koje svakodnevno čujemo. U stvaranju svojih radova više se oslanjam na intuiciju nego na logične zaključke, ali hajde da probam da racionalizujem svoj umetnički postupak.

Interesantno mi je da kad se reči suprotnih značenja koriste zajedno, nastaje sistem koji nam ukazuje na stanja neodređenosti, fluidnosti… slično stanju ljudi rođenih u drugoj kulturi od one kojoj pripadaju njihovi roditelji, što je čest slučaj kad govorimo o austrijsko-srpskim situacijama… to je jedno moguće objašnjenje zašto koristim baš ove reči. A ima ih verovatno još. Te parove sam koristila i ranije u svojim radovima, ispitujući kontekst, priču unutar koje mogu da se tumače.

Jedna od tema konkursa je i perspektiva iz koje posmatramo onog drugog – ovde bi se to odnosilo na vaš pogled na državljane Austrije iz pozicije državljanina Srbije. Kako vi posmatrate tog drugog i koje relacije uočavate kao tipske – ili kao predrasude – vezane za austrijsko-srpske odnose?

Boravila sam više puta u Austriji. Najduži boravak je bio tri meseca 2002. godine, kad sam u okviru stipendije programa KulturKontakt stvarala svoje radove u Beču. Zanimljivo je da su tada nastale moje prve svetlosne instalacije koje grade odnos između reči i slika.

Bila sam stalno napolju i osećala sam grad. Moje iskustvo drugosti prepoznavalo se kroz usamljenost, melanholiju i subjektivni doživljaj razlika. Međutim, te razlike mogu da se prepoznaju i unutar istog naroda. Razlike o kojima govorimo ne postoje suštinski u pojedincu već u sistemima, ekonomiji, privredi, što samo delimično oblikuje čoveka a više govori o ponašanju kolektiva.

Mislim da je najopasnija samozaljubljenost jednog naroda, ubeđenost da smo drugačiji, bolji.

Da li u tom smislu smatrate da kolektiv ne vrši (značajan) uticaj na pojedinca koji mu pripada, i da su oni na neki način nezavisni od njega, te da kolektivni identitet predstavlja konstrukt neutemeljen u realnosti (individue)?

Naprotiv, skrivanje iza kolektivnog i te kako je prisutno i opasno. Ta malograđanska želja da se ne štrči, da se uklopi, da ne kažu ljudi, stvara podanike i kukavice. Strah da se bude drugačiji, neizvesnost slobodnog izbora tera ljude u skučene realnosti koje rađaju male fašiste… moralnost i sloboda važniji su od inteligencije i formalnog obrazovanja. Potrebno je stalno podsticati mlade ljude da sami prave svoje životne izbore.

Fokus u vašem radu za platformu je dobrim delom na rečima. Šta je u rečima i samoj komunikaciji “iza prvog pogleda”, bilo da se posmatra iz perspektive srpskog ili austrijskog jezika?

Reči koje sam koristila u seriji radova koje sam započela u Beču su drugačije nego ove sada, jer tada nije postojala konkretna tema, i ja sam se više bavila rečima koje mene lično zanimaju i načinom na koji se povezuju kroz sliku.

Radovi koje sam uradila za ovu zadatu temu koriste reči u drugačijem kontekstu. Reči su ovde samo jedan vid komunikacije. Isto kao sto izjednačavam/povezujem boje u zastavi kroz crtež, tako ispisujem i reči preko njih te one postaju iste, primenljive na bilo koji narod. Tako pokazujem univerzalnost nekih tema, bez obzira o kom se narodu radi. Takođe, u jednom crtežu postoje i reči kojima imenujemo drugi narod, a koje nisu baš pozitivne. Takve reči su posebno prisutne kod naroda koji su istorijski i geografski bliski… zbog toga se, između ostalog, pravi ta emocija, u ovom slučaju mržnja koja je prisutna upravo zbog tog nerazumevanja.

Konstatovali ste da je “najopasnija samozaljubljenost jednog naroda, ubeđenost da smo drugačiji, bolji”. To se često pripisuju srpskom narodu – da li to vidite kao njegovu osobenost? Na osnovu vašeg iskustva sa Austrijom i Austrijancima/kama, kako vam deluje da se oni nose sa tom autorefleksijom?

Tu osobenost imaju mnogi narodi. Tragično iskustvo Drugog svetskog rata katarzično je uticalo da se takvo stanje svesti u Austriji u dobroj meri promeni. Mislim da je austrijsko društvo danas dovoljno multikulturno i istorijski osvešćeno i da je u stanju da se bogati različitostima.

Kako zaobići tu samozaljubljenost i na koji način vaš rad odgovara na to pitanje?

Putovanjima, upoznavanjem drugih naroda, njihove umetnosti i načina života… ulaganjima u projekte kakav je ovaj… stalnim podsećanjem na ono da je čojstvo važno, tj. kada druge braniš od sebe.

Ako je Hedi Lamar neko ko je savršeno otelotvorenje ideje o “drugom pogledu” a da dolazi iz Austrije, ko bi bio vaš izbor osobe iz Srbije koja na sličan način razbija stereotipe?

Od naših savremenika možda bi najbliži bio Nemanja Radulović, čovek sa juga Srbije za koga bi se očekivalo da svira čoček na raskošnim romskim svadbama, a on zapravo superiorno puni najprestižnije evropske koncertne dvorane izvodeći najdivnije violinske koncerte evropskog nasleđa… čak i svojom pojavnošću on ruši stereotipe o tome kako bi na prvi pogled trebalo da izgleda osoba koja dolazi iz Srbije.