Promocija knjige biće održana u sredu, 19. novembra u 17.30 sati, u Maloj dvorani Kolarčeve zadužbine, gde će prisutni imati priliku da razgovaraju sa autorom o njegovom petnaestogodišnjem istraživačkom radu.
„Knjiga govori o muzici 20. veka koju danas voli i sluša više od dve trećine čovečanstva, a koja je kod nas, paradoksalno, gotovo nepoznata“, kaže Đuričić za Novi magazin.
„Razlog je, između ostalog, naša prevelika usmerenost ka anglosaksonskoj muzici i kulturi, koja se, kao dominantna, nameće svetu kroz globalne medije i ekonomski uticaj Zapada. A taj Zapad, koliko god moćan bio, zapravo čini manje od deset odsto svetskog stanovništva“, objašnjava Đuričić.
Autor „Muzike sveta“ veruje da muzika ima moć da proširi vidike, oplemeni duh i poveže ljude različitih kultura. U knjizi piše o najvećim pevačima, kompozitorima, pesnicima i najpoznatijim žanrovima 20. veka 25 zemalja.
„Sabrao sam više od hiljadu priča i o njihovima sudbinama, životima i najvećim pesmama, one koje su obeležile neku epohu u njihovim zemljama. Mnogi od tih životnih priča bile su toliko uzbudljive da su poslužile kao inspiracija za filmove, knjige i pozorišne komade. U većini tih država muzičari su postali heroji – po njima su nazvane ulice, trgovi, škole, trajekti, metro stanice, brodovi, pa čak i zvezde na nebu. A kod nas, o njima se gotovo i ne govori“, priča autor.
Stručno utemeljenje kapitalnom delu „Muzika sveta“ daju recenzenti – Biserka Cvejić, operska diva i profesor emeritus, Nikola Mijailović, profesor Fakulteta muzičke umetnosti, Sanja Kerkez, prvakinja Opere Narodnog pozorišta, i Miloš Šobajić, akademski slikar i profesor emeritus.
„Moja knjiga prvenstveno je namenjena onima koji žele da otkriju muziku izvan granica zapadnog sveta, ali i ljubiteljima jedne drugačije istorije i geografije, kao i turizma, jer nas na putovanjima prati ta muzika. ‘Muzika sveta’ je, u isto vreme, omaž umetnosti i poziv da prepoznamo bogatstvo raznolikosti koje muzika donosi – bez obzira na jezik, naciju ili vreme u kojem je nastala“, dodaje.
U knjizi „Muzika sveta“ možete pročitati i kako su stvarali najveći kompozitori, ali i niz anegdota i zanimljivosti.
“Recimo, da je jedan od najvećih grčkih kompozitora – Vasilis Cicanis sastavio pregršt pesama savršene strukture i muzikalnosti, iako nije znao da pročita i napiše nijednu notu. Potom, da je njegov zemljak Manos Hadžidakis muziku pisao izbegavajući erotski osećaj, smatrajući da pesma u kojoj je seksualni čin, nije izraz umetnosti. Zatim, da je proslavljeni Mikis Teodorakis sirtaki napisao kako bi glumcu Entoniju Kvinu na snimanju filma „Grk Zorba” olakšao plesne pokrete, pa je tako „Zorbas” postao jedan od simbola grčke savremene kulture, a za strance pojam grčke igre. Neverovatna je i Lili Ivanova, najznačajnija ličnost bugarske kulture XX veka. Ova pevačica je i simbol nacije, ženstvenosti i energije. Uvek optimistična, baka Lili, kako je od milošte zovu, izgleda nekoliko decenija mlađe i veruje u Vangino proročanstvo, a ono glasi da će pevati do sudnjeg dana. Na nastupima Poljakinje Eve Demarčik, nazivanom „crnim anđelom”, jer je bila uvek odevena u crno, morao je da vlada potpuni mrak. Obasjavalo ju je samo jedno prigušeno svetlo sa leve strane, pa su svirači morali napamet da nauče svaki takt. Najlepše pesme o svemiru napisali su Rusi. O vasioni, uopšte o lansiranju čoveka u kosmos, započetog s Gagarinom, razbuktala se lavina predivnih stihova, koji ljude navode da otkriju svoju zvezdu, galaksiju, a ljubav je pokretač koji uzdiže u orbitu. To je, recimo, izvanredno iskazao poeta Vladimir Haratonov u baladi „U susret zvezdama” (Звёздам навстречу). Zanimljivo je da se zlatni ključ za savremeni fado nalazi u rukama Kamanea. Princa fada i publika i kritičari smatraju najreprezentativnijim i jednim od najupečatljivijih vokala nove generacije. Nazivaju ga velikim glasom Portugalije i potomkom kraljice fada Amalije Rodrigež. Kamaneu je u prilog išao i period rastućeg talasa fada u narodu, posebno posle Amalijine smrti. Kamane retko nosi crno odelo i lakovane cipele, što se podrazumeva za fado, već belu košulju, farmerke i patike”, otkriva Đuričić.
Ukazuje da su priče o nastanku nekog žanra… Na primer, bosa nova je nastala u jednom stanu u Rio de Žaneiru. Ovaj muzički pravac delo je grupe muzičara, tzv. sedam apostola – Ronalda Buskolija, Toma Žobima, Žoaoa Žilberta, Aštruda Žilberta, Seržioa Santosa Mendese, Roberta Meneskala i Nare Leaoe.
“Na ideju da izmisle novi žanr došli su uvidevši da je tada aktuelan džez zvučao staromodno, ali i što više od pola reči u stihovima prosečan Brazilac nije koristio u svakodnevnom životu. Tako je Žoao Žilberto opsednuto pokušavao da pronađe novi način sviranja na gitari, ali i pevanja. Kako ne bi zaspao, svirao je u kupatilu, čas na šolji, pa u kadi. U jednom trenutku ga je savladao umor, pa je počeo meko da pevuši i otežano da svira. Tako je shvatio da zvuči lepo kada u odnosu na zvuk gitare uspori ili ubrza vokal. I taj trenutak je promenio tok brazilske muzike”, objašnjava.
Pripovedačko istraživanje autora „Muzike sveta” sveobuhvatnijim i uzbudljivim čine i političke okolnosti, a ističe i da su mnogi predsednici i kraljevi bili opsednuti muzikom.
“Iako je Nikolaje Čaušesku slovio za diktatora, mora se istaći da je mnogo uradio za rumunsku pesmu. On je zapravo od svih vladara ove zemlje najviše voleo muziku, i razumeo se u nju. Kako bi pokazao da je njegova socijalistička država otvorena za kulturne pokrete zapadnih zemalja, ustanovio je međunarodni festival Zlatni jelen, na kom su nastupali Tom Džons, Dalida, Hulio Iglesijas, Rej Čarls, Toto Kotunjo… Za vreme Nikolaja Čaušeskog nastupilo je tzv. zlatno doba rumunske muzike, period od 1985. do 1989. godine, kada je napisano najviše lepih pesama. Svi se sećamo one stravične scene koja je obišla svet – kada je vladarski par Rumunije, Nikolaje i Elena Čaušesku, zbačen s vlasti i lišen života. Nakon formalnog suđenja, pred streljanje, Nikolaje je pevao „Internacionalu” (L’Internationale), najpoznatiju radničku, socijalističku, komunističku i anarhističku pesmu”, navodi Đuričić.