Novi roman Milisava Savića (Vlasovo, Prokuplje, 1945) “Čitajući Homera, poslednji put” nedavno objavljen u “Arhipelagovoj” ediciji “Zlatno runo”, nastao na tradicijama kritičke književnosti i smelog pretapanja prepoznatljive stvarnosti i imaginacije, dokumentarnosti i književne igre, protiče između književnosti i stvarnog iskustva, između Homera i modernog sveta, između srpskog epa i decenijskih političkih raspri, između sna i pobune, između rezignacije i borbe, između potrebe za slobodom i života u diktaturi, postavljajući pred čitaoca odlučna pitanja pristajanja i pobune, kritičkog mišljenja i nevoljnog povlačenja. Još jedno pitanje stoji pred čitaocima romana “Čitajući Homera, poslednji put” – da li sporedni Homerovi junaci liče na naše savremenike? – kaže glavni urednik “Arhipelaga” Gojko Božović, povodom ove knjige.
Glavni junak romana Milisava Savića “Čitajući Homera, poslednji put” je ostareli profesor koji se, razočaran u životu, ljubavi i politici, povlači iz grada, rešen da iza sebe ostavi svet u kome je imao toliko uloga i koji ga je toliko puta izneverio. Dok je u osami, u staroj kući u šumi, duboko u unutrašnjosti i daleko od vreve političkog i kulturnog života, Savićev junak čita Homera i srpske epske pesme tražeći u njima uporište kakvo nije našao u svom svetu, kao i mogućnost razumevanja vlastitog vremena. Ali sticaj okolnosti, profesorovo i dalje živo sećanje na njegove nekadašnje studentske pobune, a možda najviše nova studentska buna odlučuju da se profesor uključi u svoju poslednju političku bitku.
„Ne može se živeti bez priče“, kaže na jednom mestu pripovedač romana, koji počinje zaključkom do koga je glavni junak došao četrdeset dana posle odlaska iz grada za koji je mislio da je konačan – „Četrdesetog dana od bekstva iz zaraženog grada došao sam do zaključka: treba ga likvidirati“. Iznad svega toga, kao gorka suma životnog i društvenog iskustva, stoje reči glavnog junaka romana: „Rodio sam se, odrastao i ostario u diktaturi”.
Drugi, pak, roman Darka Tuševljakovića (Zenica, 1978) – “Jaz”, originalno objavljen u “Arhipelagu” 2016, i bio u užem izboru za Ninovu nagradu, nedavno je reizdat, sada sa potpisom “Lagune”. Reč je o snažnom društvenom romanu o Srbiji devedesetih godina i s početka novog veka, kao i o mladoj generaciji razapetoj između odlaska i opstanka u vlastitoj zemlji i o onim starijima, obuzetim nostalgijom i borbom protiv vremena koje ih prevazilazi.
Slikajući život mladih ljudi u jednom uzburkanom vremenu i kombinujući elemente društvenog romana i fantazmagorije, pisac u “Jazu” oblikuje pozornicu na kojoj se, usred velikih političkih i istorijskih lomova, pokazuju upečatljivi likovi sa svojim ljudskim i intimnim dramama. Snažna je to priča o tome kako preživeti istoriju i sačuvati pravo na vlastitu različitost. Od Beograda i Kragujevca devedesetih do slike porodičnog odmora u Grčkoj, u paralelnim i ukrštenim pričama razrešavaju se lične i porodične drame, duga povest nasilja i borbe sa sobom i drugima.
Tokom letovanja na Krfu, penzionisani kapetan Bogdan i njegova supruga Radica pokušavaju da pobegnu od neizrečenog tereta koji ih godinama muči. U društvu drugog bračnog para, na površinu će izaći potresne epizode iz prošlosti koje čitaoca uvode u vir njihovih emotivnih naprslina, a na čijem se izvoru nalazi sukob sa sinom Damirom. U drugom delu romana priča se vraća u Damirovu mladost, u Kragujevac devedesetih, gde prijateljstvo sa harizmatičnim i zagonetnim Davidom prerasta u iskustvo koje će zauvek oblikovati njegov život.
Deset godina kasnije, jasno je da je “Jaz” bio prekretnica u radu Darka Tuševljakovića i blagi odmak od njegove ranije proze. U isti mah, ovaj roman je i čvorna tačka njegove spisateljske poetike, mesto u kom se sreću njegove dominantne teme i iz kog potiču ideje koje su se konkretizovale u kasnijim pričama i romanima “Jegermajster”, “Uzvišenost” i Karota”. Ukratko, “Jaz” je delo rekapitulacije i anticipacije – beleži Dragan Babić povodom novog izdanja ovog romana.