Sasvim je očekivano da se mladi autori bave kratkim metrom, ipak, ovo nije tek format „skraćenog dugometražnog filma“ već osobeni format kome autori često raznovrsno pristupaju u pogledu naracije ili vizuelne estetike. Šta je u fokusu mladih slovenačkih autora i autorki koje ste odabrali?
U Sloveniji se tokom jedne godine proizvede mali broj dugometražnih filmova. Neki autori moraju da čekaju više godina ne bi li realizovali svoje, čak veoma razvijene projekte. Sa druge strane, era YouTube videa skratila je prag tolerancije mlade publike za vizuelne sadržaje i ta tendencija se nastavlja sa TikTokom i novijim varijantama društvenih mreža. U ovom kontekstu kratki film ne gubi već dobija na težini, relevantnosti i kvalitetu. Uostalom, tako je i izvan Slovenije. Prepoznajući duh vremena, značajni, svetski poznati autori okreću se kratkom metru i prostornim instalacijama, svesno vršeći diverziju tradicionalnih i okoštalih formata kroz izlaganje svojih radova u muzejima i galerijama.
Autori eksperimentalnog filma su, moglo bi se reći, pesnici budućnosti. Tako sada imamo filmove od 12, 35 ili 48 minuta, koji krše opšteprihvaćene standarde. Sa druge strane, dugometražni filmovi nisu u stanju da u kratkom vremenu reaguju na aktuelne pojave u društvu jer njihovo nastajanje, od finansiranja do gotovog proizvoda, traje najmanje tri, a ponekad i više godina. Za to vreme, neki društveni problemi već su postali neaktuelni, dok su drugi postali gorući. Kratkometražni filmovi mogu da se proizvedu za godinu dana i zato je njihov potencijal za društvenu kritiku značajan. Mladi slovenački autori i autorke, kasni milenijalci i pripadnici generacije Z tačno znaju koje ih muke muče u ovom trenutku i svesni su da jedino baveći se tim mukama kroz svoju ličnu perspektivu, kopajući po sopstvenim ranama, mogu da svoj rad učine relevantnim.
Opseg tema je takođe raznovrstan. Da li imate možda neki film koji je vaš lični favorit u pogledu teme kojom se bavi? Koja biste ostvarenja izdvojili iz lične perspektive?
Matjaž Jamnik u svom filmu “Sitniš (Male pare)” obrađuje temu života Roma tinejdžera u slovenačkim predgrađima. Iako naizgled ne preterano relevantna, ova tema odjednom postaje hiperaktuelna u trenutku kad svedočimo talasu nasilja sa smrtnim ishodima među članovima romske i slovenačke populacije u Novom Mestu, o čemu čitamo u vestima poslednjih nekoliko meseci. Fascinantno je kako je autor ovog filma detektovao aktuelni društveni problem pre nego što se pojavio u punom i zastrašujućem obliku, poentirajući trenutno temu broj jedan slovenačkog društva koje spolja izgleda kao tolerantno. Da li je ono zaista takvo, ostaje na gledaocima da sami procene.
Film “Jedan metar je šest centimetara” Juša Jeraja i Atile Urbančiča, sa druge strane, duhovita je dokumentarna priča o tome kako fizičko ograničenje može postati povod za kreativnost. Osujećen u želji da postane ski skakač, naš junak pokreće nešto mnogo originalnije, otkriva dete u sebi i tako biva oslobođen frustracije kroz autentičan lični angažman.
Kažete „coming of age“ priče dominiraju slovenačkom kinematografijom, bilo da se radi o dugom ili kratkom metru. Šta je uzrok takvog tematskog okvira i koliko se u tom smislu razlikuju u pristupu ostvarenja kratkog metra, koja su vama u fokusu?
Filmska umetnost došla je do specifične faze da svaki film mora da bude ličan. Prošle godine se javilo nekoliko debitantkinja, mladih žena autorki koje kroz filmove obrađuju svoje lične opsesije. Urška Đukić i Kukla prave gotovo isti film, obrađujući buđenje ženske seksualnosti kroz ličnu perspektivu. Dileme i preispitivanje seksualnih afiniteta koje se reflektuju kroz hrišćanski diskurs i metafizičku estetiku (“Nestašne devojke”), ili kroz spotovski ultraestetizovani narativ sa primesama teme transrodnosti koja je naizgled u sukobu sa patrijarhalnim balkanskim društvenim modelom (“Fantasy”), predstavljaju široki i potentni okvir za poigravanje sa nacionalnim, rodnim i religijskim stereotipima.
Sa druge strane Lana Bregar (kratki film “Husky”) još od studija pravi filmove na temu slepila i slepih. Ova mlada rediteljka koja je imala veliki uspeh sa svojim studentskim radovima, a koje smo redovno prikazivali na prethodnim izdanjima DSF+, u trenutku kad bude dobila priliku da se okuša u dugometražnom filmu, što se nadamo da će biti uskoro, ponudiće nam nešto sasvim drugo u poređenju sa ovogodišnjim debitantkinjama: razmišljanje o tome da li mi svet percipiramo jedino kroz čula ili tu postoji nešto više.
Lične opsesije donose lične priče, mladi govore o odrastanju u novim društvenim okolnostima, a čini mi se da će i stariji morati da zaborave na objektivne produkcijske zadatke i klasične filmske konstrukte i posvete se onom što ih zaista suštinski boli.
U programu su i animirani filmovi – šta je za njih karakteristično i po čemu su se izdvojili iz recentne slovenačke produkcije?
Animirani filmovi su veoma brojni ove godine i imaju svoju publiku. Ova vrsta filma ima odličnu perspektivu jer evropski fondovi kroz ulaganje u njih štede na scenografiji, kostimografiji, snimanju na terenu, glumcima, velikim ekipama i komplikovanoj organizaciji. Jedini problem ove filmske vrste je što proces animacije zahteva jako puno vremena i posvećenosti samih autora – animatora, što ove produkcije produžuje na više godina, i što su autori posle rada na ovim filmovima potpuno fizički i emotivno iscrpljeni.
Akademija umetnosti u Novoj Gorici specijalizovala se u obrazovanju autora animiranih filmova i sistematično gaji proizvodnju ovog vida studentskih filmova kroz puno godina. Zato nas i nije začudilo kad je film Melite Sandrin “Arahnofobija” dobio nagradu za najbolji studentski film Festivala slovenačkog filma u Portorožu 2025.
Pored onih koji su na početku karijere, da li vidite tendenciju da neki autori i autorke iz Slovenije možda ostanu u kratkom filmu, iako imaju priliku da naprave sledeći korak ga dugometražnom igranom? Odnosno, pojavljuju li se u vašoj selekciji i renomirani autori koji se ovoj formi vraćaju iznova?
Kratki film u Sloveniji ima svoj jasan profil, način i mesto za izlazak u javnost kroz mrežu festivala, kao i svetlu budućnost zbog raznovrsnosti autorskih poetika. Karakteristično je da se i renomirani autori poput Matjaža Ivanišina, Roka Bičeka i Gregora Božiča, bez zadrške vraćaju kratkom filmu, kao što smo videli u prethodnim izdanjima DSF+, bilo kroz svojevrsne nacrte za dugometražni film u razvoju ili kroz trenutnu nesputanu poetsku inspiraciju. Autori eksperimentalnog filma su nezaustavljivi u potrebi da bez velikih sredstava realizuju svoje ideje, dok neki gravitiraju likovnoj umetnosti izbegavajući, u manjoj ili većoj meri, klasične narativne obrasce (Nika Autor, Sara Bezovšek).
Ove godine svedočimo uspešnim pokušajima da se donesu aktuelni, psihološki nijansirani portreti autentičnih ljudi i pojava u slovenačkom kulturnom miljeu, ali već za sledeću godinu predviđamo trend organskog filma koji ove godine na neki način najavljuje Gregor Božič svojim filmom “Obična kruška”, koji će gledaoci moći da vide u posebnom segmentu festivala posvećenom fokusu na ovog autora.