Šta bi se dogodilo da je 13-godišnji dečak prihvatio poziv svog otuđenog oca, i pošao sa njim na višemesečno putovanje uzajamnog zbližavanja po divljini Aljaske? Da li bi onda njegov otac odustao od toga da sebi oduzme život? Kako bi ta pustolovina uticala na sina?
Američki pisac Dejvid Van zapanjio je i pridobio svetsku književnu javnost svojim prvim romanom Legenda o samoubistvu, u kojem iz nekoliko različitih uglova preispituje najvažniji i najstrašniji događaj u sopstvenom životu, očevo samoubistvo. Ispričao je priču o onome o čemu se ne priča: pre toga je celo tinejdžersko doba proveo govoreći da je njegov tata umro od raka. To užasavajuće iskustvo je u velikoj meri oblikovalo Vana kao ličnost, i njegovu književnost, rekao nam je svojevremeno autor u intervjuu povodom objavljivanja srpskog izdanja ove knjige (prevod Tijane Tropin, Laguna 2019), koju je inače pisao veoma dugo, od svoje 19. do 29. godine, onda je čekala pune dve decenije (jer nijedan izdavač nije hteo da je objavi pošto je suviše mračna) da bi se 2008. najzad našla pred čitaocima, a zatim munjevitom brzinom osvojila niz nagrada širom sveta i lansirala Vana među vodeće savremene prozaiste sa engleskog govornog područja.
Sada je preneta i na veliki ekran, zahvaljujući francuskom reditelju Vladimiru de Fonteneju, čiji je film Ostrvo Sakvan, zasnovan na istoimenoj, centralnoj od pet priča koje čine roman, nedavno prikazan na novopokrenutom Beograd film festivalu (BFF). Upravo je Fontenej svečano otvorio prvo izdanje ovog festivala 30. januara u MTS dvorani.
Zašto ste odabrali baš ovo autobiografsko delo Dejvida Vana za svoj drugi celovečernji igrani film?
Pre svega, želim da objasnim da nikad ne znam šta je pravi razlog da snimim neki film. Tema jeste teška, i duboko emotivna i lična za Dejvida, ali mislim da je knjiga svuda dobro prihvaćena, a i mene je zato privukla, jer obuhvata nekoliko univerzalnih tema. Jedna od njih, kojom se bavim i u svom prvom filmu, Moving homes (Pokretni domovi), jeste kako je to odrastati uz roditelje koji su razdvojeni, ili se ne slažu dobro, biti odvojen od jednog od njih, pokušati da se sa njim (ponovo) povežete. Tad i dete oseća veliku odgovornost, pita se da li snosi deo krivice za neuspeh tog odnosa, šta da preduzme da bi to popravilo. To složeno pitanje me veoma zanima. Svako od nas je, izvesno, doživeo udaljavanje od neke bliske osobe, člana porodice ili prijatelja, i želju da se ta bliskost povrati. Dejvid u svojoj knjizi istražuje kako otac i sin pokušavaju da obnove svoj odnos, da pronađu nešto zajedničko, oboje se pritom osećaju ranjivo i nesigurno. Ono što mi se u knjizi naročito dopalo je način na koji oni grade taj odnos, kao da osvajaju neku novu teritoriju, i u emotivnom smislu i bukvalno, preživljavanjem u divljini.
Kako je izgledala saradnja sa autorom knjige u pisanju scenarija?
Čim sam pročitao knjigu poželeo sam da je ekranizujem, veoma je sinemastična, zbog ledom i snegom izolovanog ostrva na Aljasci, gde se radnja dešava: uporedo sa samom pričom, priznajem, dopala mi se misao, koju sam negde pročitao, da kad ste usred bespuća, neprijatelj nije priroda, već vi sami. Međutim, u tom periodu prava na snimanje filma nisu bila dostupna, pa sam na celu stvar zaboravio. Posle nekog vremena, kad sam sa svojim prvim filmom bio u Kanu, obratili su mi se producenti koji su obezbedili ta prava, i tražili reditelja. Rekli su mi da to ne mora da bude verna adaptacija samog dela, i predložili da se nađem sa Dejvidom i razgovaram s njim kako bih razumeo šta je u pozadini knjige, jer, čitajući francuski prevod, uopšte ne znate da ona govori o samom autoru. I tako sam se sastao sa Dejvidom. Objasnio mi je da je reč o putovanju koje je zamislio njegov otac, i koje se nikad nije dogodilo, jer je on odbio da mu se pridruži, a onda se otac ubio. Tako sam shvatio zašto je Dejvid napisao knjigu, i šta su producenti imali na umu: ne samu tragediju, već čitav kontekst. Tu dolazi do izražaja moć umetnosti, da odredi smisao nečemu što se dogodilo u stvarnosti, da donese smirenje i razrešenje koje sam život nije mogao da pruži. Radeći u četiri ruke na scenariju sa Dejvidom zajednički smo našli pravi način da radnju i likove prenesemo na filmsko platno.
Da li je zajednička bila odluka da se izbaci poslednji, verovatno najjeziviji deo priče Ostrvo Sakvan?
Jeste. Taj deo, u kojem pratimo očevo mučno napredovanje kroz snežnu nedođiju, u filmu kakav sam zamislio postaje suvišan, a onda mi je Dejvid rekao da je u ranijoj verziji knjige i on sam to izostavio.
S obzirom da se knjiga bavi putovanjem koje se zapravo nikad nije dogodilo, kako ste osmislili detalje koji ga gledaocima ipak čine uverljivim?
Čitaocima je lako da domaštaju sve ono čime se pisac ne bavi, od izgleda kolibe na izolovanom ostrvu, rasporeda prostorija, pripreme obroka, održavanja lične higijene… Ali na filmu se te rupe moraju popuniti, i oko toga sam Dejvida gnjavio bezbrojnim pitanjima. On je rođen na Aljasci i bolje je poznaje. Sem toga, pokušavao sam da zamislim kako je to kad se nađem sam sa ocem koga nisam video deset godina, da li će mi biti neprijatno što smo goli kad plivamo u jezeru, ili kad se presvlačimo, takve neke intimnosti. To su veoma konkretne stvari, sitnice koje za knjigu nisu bitne, ali u filmu su važne, jer pred gledaocima su živi ljudi sa svojim potrebama i mislima. Pored ostalog, one su i odraz unutrašnjih osećanja likova, i bilo je veoma zanimljivo pozabaviti se takvim rešenjima. U nekim slučajevima se Dejvid oduševio, kako smo se samo dosetili, a naravno bilo je i situacija kad bi se pobunio, recimo, ne može puška tako da se drži. Uglavnom je s odobravanjem i razumevanjem prihvatao izmene koje su bile deo mog rediteljskog pristupa i viđenja.
U filmu se otac sreće sa medvedom, a u knjizi to se ne dešava, iako je on značajan za samu priču. Da li je to jedna od tih rediteljskih zamisli?
Za mene je taj medved svojevrsna katarza, dobar način da završim priču o ocu. Pre nego što će napustiti ostrvo, on se suočava sa svojim sopstvenim demonom u liku medveda. Tu sliku sam dugo nosio u glavi. Dejvidu se ta zamisao u početku uopšte nije dopala, ali se predomislio kad je scenu video na filmu.
I lik oca je u filmu dosta drugačiji nego u romanu, ne samo zato što se zove Tom, a ne Džim (ko pogleda Ostrvo Sakvan biće mu jasno zašto), već i po svom karakteru i odnosu prema sinu. Želeli ste da ga učinite simpatičnijim, prihvatljivijim?
U knjizi je on veoma strog, gotovo okrutan prema sinu, uopšte se ne ponaša zaštitnički, stalno ga pritiska do granica izdržljivosti. Smatrao sam da bi dva sata sa takvim čudovištem u tami bioskopa bila neizdržljiva, zato sam prikazao i njegovu drugu stranu, blažu, ranjivu, čovečniju, da bi gledaoci pokušali da ga razumeju, bar donekle opravdaju, čak saosećaju s njim. U filmu se, s jedne strane, otac trudi da se zbliži sa sinom tako što kreira opasne situacije iz kojih se mogu izvući samo zajedničkim naporom, ali i čijim se rešavanjem dokazuje kao otac, a s druge strane on tako jača sinovljev karakter i sposobnost za preživljavanje. Mislim da glumac kojem sam poverio ulogu oca, Sven Arlo, izuzetno dobro to pokazuje. On je čovek u godinama, sedokos, pomalo umoran i promenljivog raspoloženja, ali istovremeno i mladalačkog lica, beskrajno šarmantan i harizmatičan. Upravo te njegove osobine objašnjavaju zašto se dečak neprekidno koleba između toga da pobegne sa ostrva u udobnost i bezbednost svog kalifornijskog doma gde ga čeka brižna majka, ili da ipak ostane sa ne baš pouzdanim ocem, pomogne mu i dovrši pustolovinu, otkrivajući kakve su osobe i on sam, i njegov otac.
Prelepa i surova Aljaska je svojevrstan treći noseći lik u knjizi. Ostro Sakvan u stvarnosti ne postoji, već je sublimat više mesta koja je pisac upoznao. Gde ste, onda, pronašli lokaciju za snimanje filma?
Na krajnjem severu Norveške, u živopisnoj oblasti Tromso poznatoj kao Kapija Arktika, gde se inače može videti i čarobna polarna svetlost. Takav izbor je rezultat ne samo autentičnosti pejzaža, već i toga što je film rađen u koprodukciji više evropskih zemlja, među kojima su Norveška, Finska, Belgija, Francuska i Velika Britanija. Morate imati na umu da bi nam bilo nemoguće snimanje u pravoj divljini, gde nema potrebne infrastrukture i kapaciteta za smeštaj ekipe od tridesetak ljudi. Našli smo savršeno mesto: drvenu kolibu pored jezera, baš kao iz Dejvidovog romana, i to blizu jednog vojnog kampa, odakle smo svakog dana putovali. To jezero je idilično u leto, kad je sve zeleno, otac i sin se lepo provode, plivaju, pecaju… a onda ogromna promena, šok: zastrašujuća zima, ledom, snegom i tišinom okovana koliba daleko od civilizacije, i njih dvojica počinju da preispituju i sebe, i svoj odnos. Zapravo smo prvo snimali drugi deo filma koji se dešava zimi, a onda onaj letnji, sa početka priče, što se neočekivano pokazalo kao prava stvar, jer je bilo lakše pokazati tu hladnoću, i spoljašnju, i onu unutrašnju – nastalu udaljavanjem oca i sina, kad se nešto u njihovom odnosu slomilo – dok se glumci još nisu dobro upoznali. Nasuprot tome, spontanost sa početka filma je uverljiva jer su glumci dotle već uveliko radili zajedno. Dragocen doprinos autentičnosti filma su i zvučni efekti, koji, kao i prizori prirode, u velikoj meri odražavaju osećanja glavnih junaka: u leto čujemo veseli žubor vode, ptičji poj, šum lišća, a u zimu se u nepomičnoj tišini najednom prolomi prasak leda koji puca, ili zaškripe vrata kolibe pojačavajući utisak klaustrofobije.
Šta je bio najveći rediteljski izazov?
Mislite, pored konstantne neizdržljive hladnoće prilikom snimanja, i mraka – imali smo svega dva sata dnevnog svetla? Adaptacija knjige. Samo snimanje je trajalo relativno kratko, oko dve sedmice tokom zime i desetak dana preko leta. Ali pisanje scenarija je trajalo dugo, bilo je kompleksno. Dejvid mi je, vraćajući se u svoje tinejdžerske godine, pomogao da razumem lik dečaka Roja. Najteže mi je bilo da pokažem njegov odnos s ocem, zašto je odabrao da ostane s njim, uprkos svemu, i da li je Tom zaista spreman da ga pusti da ode – vidimo koliko je Roju teško, već je odlučio da napusti ostrvo, otac kaže: Idi, ali ga onda pogleda tako bespomoćno, tužno, da ovaj ipak odustane.
Nakon pročitane knjige, razgovora sa Dejvidom i snimljenog filma, kako objašnjavate postupak dečaka kojim se priča završava?
Preneću ono što mi je rekao Dejvid: nakon očevog samoubistva, dugo je živeo sa tom traumom, noseći u sebi ogroman teret, i onda je osetio potrebu da ga se najzad oslobodi, i to je učinio pisanjem u stilu: Šta ako i Šta da sam. To mu je na neki način donelo utehu. Krivicu koja ga je pritiskala, odgovornost za tragediju, preneo je na oca i tako se rešio nepodnošljivih osećanja koja dele svi oni čija se bliska osoba ubila, bilo iz kojeg dela sveta da dolaze: žalost, poricanje, sramota, krivica, bes, osuda… Na snimanju filma, jedna članica ekipe je, čitajući scenario, prepoznala emocije koje su i nju mučile nakon samoubistva njoj bliske osobe, i tu potrebu da se pita Šta ako… Razni scenariji se neprekidno vrte u glavi, iznova i iznova, kao u začaranom krugu, iz kojeg je nemoguće izaći. U ljudskoj je prirodi da čovek poželi da je mogao da nekako spreči tragičan ishod, da se nada kako će popraviti poremećene odnose, biti bolji. Kad Dejvid piše o snažnim emocijama među članovima porodice, o ljudima koji se vole ali nisu u stanju da kontrolišu svoje ponašanje pa nesvesno povređuju jedni druge, to prepoznaje svaka osoba. Porodica je, kako on kaže, ta koja nas stvara – i slama.