Svetska premijera dugometražnog igranog filma Izlet reditelja Nenada Pavlovića održana je 21. decembra, u okviru specijalnog događaja Najduža noć filma u Sava centru. Po mnogo čemu ovo je ostvarenje omaž velikim epohama srpske umetnosti, kao što su Zenitizam u književnosti, Mediala u likovnoj umetnosti, odnosno Crni talas u domaćoj kinematografiji. Film je baziran na istoimenom romanu čuvenog slikara, filmskog reditelja i književnika Miće Popovića iz 1957, a ovo ostvarenje je prožeto i brojim ličnim vezama: reditelj Nenad Pavlović je sin legendarnog Živojina Žike Pavlovića, a scenarista Jovan Popović – sin autora romana Miće Popovića. Nakon trilera Trag divljači (2022), ovo je Pavloviću drugi dugometražni projekat. Film je nastao u produkciji filmske kuće Digimedia, a producenti su Predrag Buca Popović i Miloš Đukelić.
Film Izlet odaje počast velikim epohama srpske kulture. Zbog čega je Crni talas aktuelan i važan za filmsku umetnost danas?
Umetnost je srž ovog filma, sa namenom da trgne iz sna i zaborava, da podseti na veličanstveni značaj koji kultura može (i mora) imati nad društvom, vrednost umrtvljenu proteklih decenija sistematskim iskorenjivanjem, banalnim zaglupljivanjem i progonom u besmisao. Vinstonu Čerčilu se pripisuje citat, navodno izgovoren za vreme krize u Drugom svetskom ratu, nastao kao odgovor na predlog ukidanja budžeta za kulturu zarad finansiranja proizvodnje naoružanja i izgradnje bolnica, koji glasi: „Za šta se onda borimo?“ Ta rečenica je postavila temelj u svest modernog društva da je umetnost vrednija od pukog preživljavanja, odnosno da život sveden na animalni nivo, lišen lepote, strahote, pouke i prekora umetnosti – nije dostojan življenja.
Vrednost i značaj umetnosti za stanje ljudske psihe odavno su potcenjeni u celom svetu, ali nigde nisu tako uspešno zanemareni kao na našim prostorima. Dovoljno o tome govori podatak da je teško u Srbiji pokrenuti temu preispitivanja mladog umetnika, mučnog traganja za slobodom stvaralačkog izraza, agonije i ekstaze koju proživljava tokom procesa. Popularno je mišljenje da su umetnici besposličari koji kradu bogu dane, troše državni novac da prave nešto što običnom svetu nije potrebno. Neverovatno je koliko naš svet može da fanatično idealizuje omiljene komičare, zabavljače, pevače, dok im istovremeno zavidi i pritajeno ih prezire. Uveren sam da bitka protiv mediokriteta i primitivizma nije izgubljena, te da je moguće ponovo usaditi kulturu u građanstvo, isto kao što je pre toga bila istrgnuta iz njega.
Film je nastao na osnovu knjige napisane 1957. Koliko su tada aktuelne lične i društvene teme aktuelne iz vizure današnjeg gledaoca, skoro 70 godina kasnije?
Zavisi od gledišta sa kog posmatrate, ali rekao bih da su podjednako relevantne danas, koliko su bile i pre više od pola veka. Čak bih se usudio da kažem da je današnja situacija u društvu približnija našoj istoriji iz 1950-ih, nego na primer onoj koja je vladala tokom 1970-ih ili 1980-ih godina 20. veka. Našem mentalitetu je bolje poznato osećanje represije, nemaštine i manjka slobode, negoli nešto što je, makar i samo prividno, blagostanje.
Sa druge strane, koliko je izazovno bilo preneti nešto što je prevashodno literarni izraz, u svet vizuelnog jezika? Na koji način ste razmišljali o tom „transponovanju“ na relaciji knjiga-scenario-režija?
Ekranizacija književnog dela jednog od najistaknutijih likovnih stvaralaca sa našeg podneblja, predstavlja poduhvat i izazov samo po sebi. Tim pre što je Izlet Miće Popovića prevashodno jedno literarno delo, koje ne krase vizuelno razmaštani opisi, već naprotiv, često – suvoparni i ogoljeni. Nasuprot tome, autorski tim koji sam vodio (direktorka fotografije Bojana Andrić, scenografkinja Zorana Petrov i kostimografkinja Jelena Petrović), uz pomoć brojnih drugih saradnika, fokusirao se na nasleđe likovnog stvaralaštva Miće Popovića, sa svešću o značaju izraza predstavnika Mediale, ali i drugih umetnika.
Ideja vodilja bila je misao da svaki kadar u filmu, odnosno svaki prizor, tretiramo kao zasebno slikarsko umetničko delo, uokvireno u ram ili masku. S obzirom da su format, tekstura, a ponajviše okvir filmske slike (kadra) tretirani kao platna na zidu muzeja, a da je bojena paleta ogoljena na osnovni minimum boja (koje zapravo nisu boje, već dva suprotna kraja svetlosnog spektra, odnosno – svetlost i tama, dan i noć, belina i mrak), mogli bismo reći da sredinu pronalazimo u izrazu pionirske crno-bele fotografije, maltene dagerotipije.
Na koji način ste radili s glavnim glumcem Stefanom Vukićem? Njegova uloga bila je izazovna utoliko što je kombinacija (unutrašnje) naracije, neverbalne glume, i dobrog dela filma gde je on samostalno u kadru. Da li ste pobornik „davanja slobode“ glumcima ili se radije držite jasne rediteljske vizije o tome kako će glumac pristupiti ulozi?
Zaista ne mogu da razložim šta je čiji učinak, ali svakako veliki deo proizilazi iz dubine glumčevog bića, osećaja koji poseduje i ume da prepozna u datom trenutku. Smatram da reditelj svojim izborom aktera za određenu rolu, šalje dovoljno jasan znak ogromnog poverenja koje ukazuje toj osobi. Skladno s tim, rad na ulozi se odvija kroz dijaloge o posve zasebnim temama, koje nisu nužno povezane sa tematikom filma. Reditelj uvek traži savršen balans u svakom delu slaganja kockica koje kreiraju jedan film, pa tako i u radu sa glumcima, uticaju na njihovu izvedbu i dopuštanju njihovoj kreaciji da se razmaše. Tanka je linija na koju treba motriti i znati kad se preteralo, a kada je poželjno razmaštati i improvizovati još više.
Previranja glavnog lika predstavljena su iz egzistencijalističke vizure, gde je jedno od glavnih pitanja – ono o (ličnoj) slobodi. Koliko je ovo pitanje referentno za umetnike danas? Da li u rapidno ubrzanom svetu u kome živimo uopšte ima vremena za kontemplaciju, ili su umetnici jednostavno prinuđeni da žive „od projekta do projekta“?
To je pitanje referentno za umetnike u svakoj eri. Naravno da je teže pronaći vremena i prostora za kontempliranje u današnjem dobu, ali to nikad nije dovoljan razlog da se onemogući istinsko preispitivanje umetnika nad samim svojim bićem i okolinom koja ga okružuje. Današnji stvaraoci svedeni su na brojke i suprotstavljeni jedni drugima, primorani da se ponižavaju takmičenjem protiv svojih prijatelja, kolega, saradnika, profesora, studenata…
Ako se vratimo na „Zenitizam u književnosti, Medialu u slikarstvu i Crni talas u kinematografiji“ kao epohe kojima se odaje počast, ne bi bilo loše da se osvrnemo i na muziku koja je bitan integralan deo filma. Ali ona je u dobroj meri moderna, utoliko što su prisutni izvođači iz 21. veka. Kako ste razmišljali o odnosu muzike, soundtracka, prema značenjskom i vizuelnom kontekstu filma?
Eklektika različitih umetnički pravaca i stilova prisutnih u filmu, nastavila se i posredstvom zvučne slike čiji je sastavni deo soundtrack. Tako, izbor muzike nikad nije bio ograničen (proizvoljno određenom) epohom u koju je smeštena radnja, već je nastajao iz osećaja koji su se stvarali tokom rada na filmu. Nastajao je iz prepoznavanja atmosfere koja opisuje film. Muzika je bila izuzetno važan deo stvaralačkog procesa. Tokom par meseci koji su neposredno prethodili početku snimanja, tokom kojih su formirane vizije scenografije, likova, kostima, kao i naznaka knjige snimanja, više vremena sam posvećivao listi pesama grupisanoj pod nadimkom Izlet u okviru plejlisti na muzičkoj platformi, nego li bilo čemu drugom. Ta plejlista je narastala, a neke od pesama sa nje postajale su reference koje sam koristio da bih saradnicima dočarao atmosferu određenih scena.
Film je nastao u produkciji kuće Digimedia i mimo uobičajenog životnog puta domaćeg filma, kroz brojne konkurse, koprodukcije, inostrane pitch forume… Mada je razumno opšte mesto da je (bilo kom) filmu veliki budžet dobrodošao, može li se govoriti i o prednostima koje donosi ovakav jednostavniji način rada?
Neprocenjivo je olakšanje koje donosi ovakav pristup radu. Isto tako je i nezamislivo biti rasterećen od svih tih uobičajeno neprijatnih prepreka prisutnih u kanalima sakupljanja finansijskih sredstava za jednu tako skupu igračku poput filma.
Za dobar film dovoljna je kvalitetna priča nastala iz iskrene zamisli. Ukoliko se taj sklad postigne, finansije i budžet gube na značaju i padaju u drugi plan.
F NENAD PAVLOVIĆ: Za dobar film dovoljna je kvalitetna priča nastala iz iskrene zamisli – ukoliko se taj sklad postigne, finansije i budžet gube na značaju i padaju u drugi plan
F Kadar iz filma „Izlet“