O majci, koju sećanje napušta, i sinu koji tu majku ne može da napusti. O snahi, koja više puta izgovori da taj deo zajedničkog života nije očekivala, niti je na njega pristala dok je davala svoj bračni zavet.
Tekstualni predložak za predstavu napisala je pesnikinja i dramaturškinja Dorotea Šušak. U tu osnovu inkorporirani su ispovedni delovi čitavog autorskog tima, uključujući i reditelja Romana Nikolića. Ali takođe i stanovnika grada (tačnije je napisati Grada), jer se pojam „kuće“ ovde širi na čitav grad i njegovu skorašnju istoriju. Naime, malo gde je identitet grada u tolikoj meri stopljen sa identitetom njegovih stanovnika, kao što je to slučaj u Dubrovniku. Na početku, majku upoznajemo u njenoj kuhinji, dok je još funkcionalna.
Upoznajemo i sina, koji i tada veći deo života posvećuje majci, i provodi ga u toj kuhinji. Upoznajemo i snahu, koja „na taj deo života nije pristala“. I dok majčin život sagledavamo na unazad, dotle njena demencija progresivno raste, dramaturški vešto prepleteno.
Povratak u prošlost zaustavlja se u trenutku upoznavanja majke i oca, u fazi planiranja budućeg zajedničkog života. Planovi se šire do nekakvog imaginarnog kraja u dubokoj starosti. Do čega, te zajedničke starosti, neće doći, shodno igricama velike istorije.
Iz predstave „Kuća je velika, ne može se ona nosit“ (foto: Marijan Marinović)
Zdravka Ivandija Kirigin je kuhinju, što je čitav prostor igre, rešila skandinavskim minimalizmom, ali u drvetu, materijalu bližem ovdašnjim prostorima, bar u nekoj skorašnjoj prošlosti. Dobila se kombinacija čistog, neopterećujućeg prostora, sa dovoljnom dozom topline. Tu je, oko kuhinjskog stola, Romano Nikolić rešio čitavu predstavu, jer to jeste prostor u kojem se većina naših života odvija. Kao i u prethodnim njegovim predstavama, gde osim režije učestvuje i u oblikovanju teksta, poenta je u čvrsto ispričanoj, intimnoj priči, koja je – takođe uvek – u velikoj meri zavisna od one velike istorije. Što nas dovodi na trag antičke tragedije, u kojoj sudbine oblikuju sile van ljudskog domašaja. Što svaki rat, zasigurno, jeste. Jeziva viša datost. Mirej Stanić je fascinantna glumica. Promišljenim sredstvima i duboko sugestivno ona vodi tu majku od takoreći opšteg mesta, do žene koja je preživela tragediju, koja je tu kuću svog života ćutke nosila dok je bilo neophodno, i koja na samom kraju ispušta teret i pronalazi utehu u nekom samo njenom, izmaštanom svetu. Svetu prošlog vremena, u koji niko nema pristupa, niti može da ga poremeti, dok joj ruke i dalje opsesivno ravnaju kuhinjsku krpu.
Edi Jertec je drugi noseći stub predstave, glumac koji emituje toliku količinu topline, ljubavi i empatije, da eliminiše bilo kakvu konotaciju patologije u jednom tako čvrstom odnosu majka – sin. Što Angela Bulum, kao snaha, zdušno preuzima na kraju. I taj lik, iako u drugom planu u odnosu na dva glavna, izgrađen je konzistentno, suptilnim glumačkim sredstvima, jasno postavljen, objašnjen i odbranjen. Irena Popović Dragović muzičku podlogu gradi raskošno i adekvatno radnji, bez preuzimanja prvog plana, pa na prvi pogled neprimetno učestvuje u predstavi, ujedno snažno markirajući situaciju.
Prelomni momenat, u kojem velika istorija okreće kormilo malih života, duboko je emotivan, i nadrasta lokalnu odrednicu. Dva uplašena mladića u maskirnim uniformama, gotovo dečaka, usred te kuhinje, jesu relikt lokalne prošlosti, ali i opšti simbol u tišini nošenih ličnih tragedija. Koliko god predstava bila uronjena u tipično lokalno vreme i prostor, ona ih u svakom smislu nadilazi. „Kuća je velika, ne može se ona nosit“ prerasta u opštu odu empatije i ljudskosti.