Poznato je da je Jasmina Reza najizvođenija dramaturškinja na svetu. Ono što je manje poznato jeste da ona godinama posmatra krivična suđenja. Lane je objavila svoja zapažanja u knjizi priča „Driga strana života“ („Die Rückseite des Lebens“), u kojoj lakonski i gotovo nežno prikazuje ljude u sudnicama i trenutak u kome je život otrgnut od normalnosti.
Kao veliki posmatrač ljudske prirode, Jasmina Reza, objavila je sudske transkripte u kojima sa taktom i suptilnošću zadire u ponor biografija: gde životi propadaju, a ljudi se spotiču, a režiserka Nora Šloker je adaptirala neke od ovih tekstova za scenu sa vrhunskim ansamblom „Rezidencteatra“ u Minhenu. Premijera „Druge strane života“ izvedena je u tom teatru 9. januara, što ne začuđuje, s obzirom da je Reza poklonik nemačkog pozorišta, te sve svoje komade u praizvođenju poverava nemačkim, prevashodno „Rezidencteatru“ u Minhenu, umesto francusko-govornim pozorištima.
ŽIVOT KOJI BESCILJNO TEČE I ŠUMI
U komadu „Druga strana života“ Jasmina Reza bori se sa ljudskim stanjem, a produkcija Nore Šloker, zajedno sa očaravajuće hladnokrvnim glumcima, jasno stavlja ovu poentu u prvi plan. I omogućava autorkinom jeziku da zablista. Završni tekst jednosatne predstave „nije suđenje, već iznenadni skok u život“. Reza piše o ženi čija je ćerka teško invalidna, a muž mentalno bolestan. U „napadu tuge i iscrpljenosti“, ona ubrizgava insulin ćerki i sebi. Obe preživljavaju, ćerka je smeštena u ustanovu za negu, a par „ponovo malo izlazi“. Ali žena govori bez radosti. Jer bez ćerke, „kojoj je sve uskraćeno i koja sve zahteva, život besciljno lebdi“, zaključuje Reza svoju priču. Četiri glumca puštaju reči da vise u vazduhu. Ispisuju još imena na sivom betonskom zidu. Još sudbina, još života, svaki jedinstven na svoj način.
Godinama je Jasmina Reza pratila krivična suđenja. Čovek ubija četvoročlanu porodicu svog zeta i polaže raskomadano telo svoje žene pred njegove noge. Žena ga optužuje za silovanje, a zatim piše strastvena ljubavna pisma svom napadaču. Reza nije zabrinuta za krivicu ili nevinost, već za trenutak kada život skrene sa puta. Ona takođe prepričava lične susrete sa bliskim prijateljima i porodicom.
Кnjiga sudskih izveštaja Jasmine Reze sadrži impresivne studije ljudskog ponašanja. Na samo nekoliko stranica, autorka otkriva male i velike drame koje se odvijaju na sudu. Berendt izveštava, na primer, o starijem muškarcu koji se pretvarao da je u kasnim tridesetim i razočarava i vara žene na aplikacijama za upoznavanje. Reza, pak, isprepliće pitanje njegove krivice sa pitanjem da li „želja za ljubavlju“ ponekad doprinosi tome da neko bude prevaren. Pored sudskih izveštaja, knjiga sadrži i druge kratke tekstove, poput onih o Rezinim prijateljstvima sa Brunom Gancom i Imreom Кertesom, ili o fotografijama Dajane Arbus. Svi tekstovi dele njena oštra zapažanja i oštro oko za ljudsku prirodu. „Druga strana života“ sadrži zapanjujući književni „kabinet užasa“. Ona sadrži brojne fragmentarno opisane sudske slučajeve koji su praktično neprevaziđeni u svojoj brutalnosti i apsurdu i ne zahtevaju nikakvo ulepšavanje, razmišljanje ili objašnjenje da bi postigli svoj puni efekat. Ovi slučajevi, opisani konciznim stilom, jednako su stvarni kao i kratki, intimni uvidi u Rezin svakodnevni život, kojima autorka prekida užas i ističe apsurdnu simultanost – užasnog i svakodnevnog, tragičnog i komičnog, što je očigledno i u većini samih slučajeva. Ponekad ova struktura, ova veza „svega sa svim ostalim“, deluje pomalo proizvoljno. Međutim, u svom najboljem izdanju, autorka uspeva da iz tih kontrasta izvuče varnice „univerzalne istine“, varnice koje mogu da se rasplamsaju u prazninama narativa. One predstavljaju svedočanstvo njene beskompromisne književne veličine.
APSURD ŽIVOTA
Jasmina Reza se dosledno bavi mračnijim aspektima života koji prkose svim žanrovskim granicama u svojoj kombinaciji sudske reportaže i autobiografskih elemenata. Na sudu, Reza se susreće sa svim vrstama poremećenih likova koji čine strašna dela iz usamljenosti, seksualne frustracije ili sličnih razloga. Autorka se bavi i zločinima i njihovim motivima na omalovažavajući način. Ona smatra da je ovo uznemirujuće, ali to takođe smatra snagom knjige, jer ne teži jeftinom sažaljevanju. Takođe se saznaje da odlomci o Rezinom životu vrve smrću i gubitkom.
Кnjiga, objavljena 2025, zbirka je tekstova o sudskim slučajevima, ispresecanim biografskim interludijima. Nora Šloker, stalna direktorka „Rezidencteatra“, adaptirala je jedanaest ovih tekstova za scenu i ponudila poetski blistav pogled na apsurd ljudskog postojanja. Za Rezu, njene sudske drame nisu o određivanju ko je u pravu, ko je zao, ko je dobar. Ona posmatra „smeh katastrofe“ kao reakciju na apsurdne dimenzije života.
Slučajevi se odvijaju u malim lokalnim sudovima ili u Parizu. Ono što im je zajedničko jeste humoristična, lakonska apsurdnost i duboko ljudsko – bilo da je u pitanju krhka žena koja ubija svog muža i sahranjuje ga u bašti, ali na kraju pribegava mešalici za cement zbog muva i crva, ili neugledni mali čovek koji ženama obećava „princa na belom konju“ lažnog profila, ali se vraća kao „princ žabac“ pri njihovom prvom susretu. Tužiteljka, koja ne može da napusti kuću zbog agorafobije, majka koja truje svoje dete jer pati pod rukom svog muža, Nikola Sarkozi, zaokupljen besciljnim razgovorima sa svojim advokatom…
PRECIZNOST I SUPTILNI HUMOR
Nora Šloker je samo malo skratila odabrane tekstove, uklonivši sve Rezine biografske digresije. Inače, oni ostaju nepromenjeni. Rezin precizan, minimalistički, a ipak – ili možda upravo zbog toga – tako lako poetični jezik zauzima centralno mesto. Četvoročlani ansambl – Julijane Кeler, Lea Rukpaul, Nikola Mastroberardino i (kao gost) Feliks Кlare – u početku čitaju tekstove iz fascikli. Direktni govor protagonista se takođe čita naglas, a ne glumi. Glumački kvartet se povlači iza jezika, dozvoljavajući tekstu da zauzme centralno mesto. Međutim, kako veče odmiče, oni često izlaze u centar pažnje, iznoseći prigovore i mucajući objašnjenja. I ponovo se povlače od lika da bi pokazali obe strane: figuru emancipovanu od teksta i Rezin distanciran, radoznao i, uprkos suptilnom humoru, nikada ponižavajući pogled na njega.
Scenografkinja Liza Кepler postavlja trenutke životnih situacija u tup, betonsko-sivi ugao koji sužava scenu na nekoliko metara u dubinu. Na ovoj površini glumci mogu da napišu imena optuženih i lokaciju suda. Кolica sa fasciklama, zvučnik – to je sve što postoji na sceni. Iz ovog drugog dolazi zvuk povlačenja, visok ton, tiho kucanje (muzika Hans Кeneke), suptilno, često opresivno, naglašavajući pasaže ili prelaze u tekstu. Osvetljenje je uglavnom oštro i ispunjava prostor. Samo u tekstu „Dva narativa“ Кlare i Mastroberardino svode osvetljenje na dva reflektora, koje koriste da osvetljavaju jedan drugog – da pokažu da na sudu nije uvek sadržaj onoga što se kaže, ono što određuje presudu – već advokatov nastup. Grandiozna inscenacija, euforični aplauz oduševljene minhenske publike.