BEJKONOVO „DRUŠTVO ZNANJA“
Objavljivanjem svoga dela „Novum Organum Scientiarum“ – „novog instrumenta nauke“, cilj mu je bio ništa manje nego da radikalno reformiše fundamentalne pretpostavke o tome šta je znanje, kako se stiče i kojoj svrsi treba da služi. Njagov „Novum Organum“ iz 1620. predstavljao je kamen temeljac složene i ambiciozne „instauratio magna“ – „velike obnove“, čije bi izvršenje, po njegovoj proceni, trajalo nekoliko generacija.
Frensis Bejkon (1561-1626) bio je jedan od najvažnijih filozofa ranog modernog perioda. Moglo i de reći protejska ličnost – advokat po obrazovanju i profesiji koji se zalagao za reformu prava više od 30 godina; političar i državnik koji je sedeo u parlamentu od 20. do 60. godine; popularni esejista i istoričar čiji su eseji štampani više od 20 puta, a „Istorija vladavine kralja Henrija Sedamnaestog“ (1622) najmanje šest puta u 17. veku. Ali pre svega, Bejkon je bio filozof koji je imao dubok uticaj na kasniji razvoj te nauke.
Glavni poduhvat njegovih filozofskih težnji bio je stvaranje kolosalnog programa za obnavljanje celokupnog znanja, posebno prirodne filozofije. Nazvao ga je „Instauratio magna“ (Velika instauracija / obnavljanje). Ona je uključivala potpuno novi cilj za prirodnu filozofiju i nauke. Svako znanje, umesto da bude samo spekulativno i kontemplativno, trebalo bi da bude i operativno i korisno za čovečanstvo.
Bejkon je upamćen po insistiranju da su ljudsko znanje i moć usko povezani. Još jedan centralni aspekt njegovog programa za obnavljanje svakog učenja i znanja bilo je stvaranje novog organona ili metode, često nazivane „eliminativna indukcija“, za proučavanje prirode. Bejkon je u ovom novom organonu dodelio važnu ulogu prirodnoj istoriji, a njegovo razumevanje njenog sadržaja i uloge, bilo je potpuno novo. Program je takođe uključivao ideju da znanje i učenje treba da budu institucionalni napor, da se učenje može unaprediti samo saradnjom.
SREĆA ZA ISTORIJU IDEJA
Frensis Bejkon je u početku gradio karijeru u politici. Radeći kao advokat, dobio je 1584. mesto u Donjem domu parlamenta, bezuslovno se stavivši u službu Кrune. Na kraju je dospeo do pozicije glavnog tužioca i lorda tajnog pečata pod Džejmsom I, pre nego što je postao lord kancelar na vrhuncu svoje karijere 1618. Tri godine kasnije, optužen je za korupciju. Bejkon je priznao da nije trebalo da prihvati poklone, ali je negirao optužbu da su oni uticali na njegov sud. Ipak, suđenje je završeno njegovom osudom i otpuštanjem iz javne službe, nakon čega se povukao iz javnog života. Nagli kraj njegove karijere je srećan udarac za istoriju ideja, jer mu je omogućio da stvori važna filozofska dela u pet godina koje su prethodile njegovoj smrti, 9. aprila 1626.
Bejkon je postigao filozofsko-istorijski značaj kao pionir britanskog empirizma, koji je oblikovan anglosaksonskom filozofijom 17. veka, i bio važan mislioc, poput Džona Loka, Džordža Berklija i Dejvida Hjuma. Bejkonova epistemologija bila je usmerena protiv isključivo deduktivne metodologije sholastike. Metodom indukcije, Bejkon stvara novi epistemološki pristup prirodi. Ovo nepatvoreno, neiskvareno znanje – za koje krivi „iskvarenje“ znanja ka metafizici Platona i Aristotela, koje su bile centralne za sholastičku epistemologiju – vodi ne samo postepenom usavršavanju prirodne nauke, već i njenoj fundamentalnoj reorijentaciji, koja čovečanstvo posmatra kao slugu, tumača, gospodara i na kraju stvaraoca prirode, ili bolje rečeno, njene usavršene zamene.
Bejkonova epistemologija usmerena je protiv isključivo deduktivne metodologije sholasticizma. Svoj induktivno-eksperimentalni metod prvi put opisuje u svom delu „Novum Organum“ – naslov aludira na Aristotelov „Organon“, koji Bejkonov novi dizajn treba da zameni kao paradigmu naučne teorije. U „Novum Organum“ on modelira principe naučne organizacije usmerene na razumevanje i, posledično, savladavanje prirode. U krajnjoj liniji, to vodi – i tu se otkriva kao državnik – do povećanja sopstvene moći, kako moći čovečanstva, tako i moći Engleske. Početkom 17. veka, Engleska je bila na dobrom putu da potisne renesansne sile, Španiju i Portugaliju. Bejkon je tome svedočio kao član parlamenta. Njagov cilj bio je da učvrsti i proširi novu poziciju Engleske kroz efikasnu, modernu naučnu organizaciju.
Socioteorijska implementacija programa „Novum Organum“ zatim se odvija u utopiji Nova Atlantida (aluzija na Platonov mit o Atlantidi), u kojoj on opisuje kako se, prvo, epistemološki principi primenjuju institucionalno i kadrovski, i drugo, kako će istraživanje doneti ne samo čisto epistemološki već i etički napredak, namenjen omogućavanju mirnog suživota svih ljudi, budući da se ekonomski potencijal sukoba može naučno prevazići i ljudske potrebe se posledično mogu zadovoljiti bez sudara u budućnosti. Ovde se, pored pretenzija na moć, pojavljuje ideja o optimalnom svetu dostižnom kroz naučno usavršavanje, koja podseća na rajske uslove. To je ono što čini utopijski element naučnog i tehnološkog dizajna Nove Atlantide, jer kombinuje realističnu težnju naučne organizacije koja stabilizuje moć sa mitom o Zlatnom dobu. Bejkon koristi tipičnu književnu formu putopisa za svoju utopiju, koja se odvija na imaginarnom ostrvu zvanom Bensalem (Sin mira), gde posada evropskog broda, zahvaćena olujom na putu od Perua do Кine, doživljava brodolom. Muškarci su zaista srećni, jer ne samo da uspevaju da spasu svoje živote, već ih i toplo dočekuju visoki predstavnici ostrvskog naroda i upoznaju sa osobenostima njihovog društva.
BEJKONOVO NASLEĐE
U srcu ostrvskog društva nalazila se „Solomonova kuća“, svojevrsni naučni institut posvećen negovanju razumevanja uzroka i skrivenih ideja prirode, kao i proširivanju intelektualnih horizonta čovečanstva, kroz induktivno-eksperimentalne metode i snažan interdisciplinarni pristup istraživanju. Cilj je bio postizanje naučnog i tehnološkog napretka i, posledično, ekonomskog prosperiteta. „Solomonova kuća“ nazivana je „Svetlošću Bensalema“ i „Okom carstva“.
Ovaj mit o idealnoj istraživačkoj organizaciji imao je dubok uticaj na formiranje pravih evropskih institucija – „Solomonova kuća“ se stoga može smatrati prototipom naučne akademije. Osnovano 1660, Кraljevsko društvo, prvo moderno naučno društvo, sledilo je Bejkonov ideal.
Bejkonovo filozofsko nasleđe bilo je veliko i trajno. Ubrzo nakon što je objavio svoja latinska filozofska dela početkom 1620-ih, ona su bila široko čitana i komentarisana u kontinentalnoj Evropi. Njagovi prvi čitaoci u Holandiji bili su Кonstantin Hajgens (1596-1687), koji je već 1621. proučavao „Instauratio magna“, i Isak Bekman (1588-1637), koji je napisao opsežne beleške o Bejkonovoj filozofiji 1620-ih. „Instauratio magna“ se predavala, na primer, u Bremenu krajem 1620-ih. U Francuskoj, Pjer Gasendi (1592-1655) i Marin Mersen (1588-1648) bili su posebno strastveni, ali kritički nastrojeni čitaoci, a Bejkonove tekstove istražio je i Rene Dekart (1596-1650), kao i mnogi drugi. Priznali su mnoge njegove ideje, pa čak i sprovodili eksperimente u skladu sa „Bejkonovim principom“, ali su i dalje preferirali racionalističkiji pristup. U Engleskoj je jedan od najranijih i najznačajnijih bejkonovaca bio Samjuel Hartlib (nemačko-poljskog porekla, 1600-1622).
Tokom prosvetiteljstva, Bejkonova slava je bila podjednako velika – Volter i Ruso, Кondorse i D’Alamber, hvalili su njega i njegova filozofska dostignuća. Uglavnom su prevideli Bejkonove metodološke uvide i, poput onih u revolucionarnoj Engleskoj sredinom 17. veka, smatrali su Bejkonov projekat kao nauku i tehnologiju usmerenu na društvene potrebe. Mnogi britanski filozofi odali su počast Bejkonu početkom 19. veka kritički ispitujući njegove metodološke zadatke. Ubrzo je, međutim, njegov ugled filozofa počeo da opada i više se nije smatralo da je pružio metodologiju za kasniju prirodnu filozofiju i nauku. Takve kritike su se nastavile i u 20. veku kad su mnogi epistemolozi isticali da je Bejkon bio „zagovornik onoga što nauka nikad nije bila i nikad neće biti“. Frankfurtska škola je usvojila prosvetiteljski pogled na Bejkona, ali ga je preokrenula, kritikujući ga kao odgovornog za modernu naučnu dominaciju prirodom i čovečanstvom. Novija istraživanja su istakla Bejkonov presudni značaj u ranoj modernoj filozofiji.