Piše: Pjotr Poliht
Vaša instalacija „Re-enchanting the World“ (Rezačaravanje sveta) ima složenu ikonografiju: upućujete, između ostalog, na freske iz renesansne palate Skifanoja u Ferari i na gravure Žaka Kaloa iz 17. veka. To je veoma hrabro u kontekstu Venecijanskog bijenala gde se pojedinačni paviljoni nadmeću za pažnju u mnoštvu stimulusa. Da li vaš projekat treba da navede posmatrača da razmrsi te niti?
Mnogi umetnici razmišljaju o tome šta mogu da urade da bi doprli do šire publike i bili razumljivi. Stepen složenosti donekle zavisi od toga ko govori o projektu. Moja polazna tačka bila je struktura palate Skifanoja. Trostruka podela, sa mitološkim carstvom u gornjoj traci i dekanatima i mesecima u sredini označava cikličnu prirodu godine, a svakodnevni život ljudi je na dnu. Stvorili smo sopstvenu palatu slika. Malo smo je izmenili tako štp smo mitologiju zamenili „prisvajanjem“ Roma prikazanih na Kaloovim grafikama.
Središnji deo je blizak motivima iz Ferare, pojavljuju se karte za tarot i znaci zodijaka, ali izmišljene mitološke figure zamenjene su Romkinjama, protagonistkinjama „ženske istorije“. Dok su drugi delovi preopterećeni bojom, ova srednja traka sa plavom pozadinom umiruje, razdvaja vrh od dna i u isto vreme ih povezuje.
Donji deo je ispunjen prizorima iz savremenog života Roma, uglavnom iz regiona Malopoljske. Takođe sam, u kontekstu savremenosti, razmišljala o fotografijama iz osamdesetih godina. Dodatni element je tarot karta koja će otvoriti paviljon – džinovska karta koja govori o razlici u sudbini i predstavlja točak sreće.
Posle mnogo meseci razmišljanja o ovom projektu i rada na njemu, tek sada zaista razmatram kako će biti prihvaćen. Svako će drugačije čitati priču. Nisam ni porodici previše objašnjavala jer više volim da mi kažu šta oni u tome vide. Naravno da ovde postoji mnogo tema jer govorim o Romima kojih ima svuda, prelaze sve granice. Pored poljskog su paviljoni Rumijije, Srbije i Grčke. Ispočetka smo razmišljali o načinu da simbolično povežemo romski narod koji živi u svim ovim zemljama. Prvobitna ideja je bila tako inspirativna da bi mi verovatno bile potrebne dve godine da je završim. Roma ima svuda, specifičnost naše kulture je da za nas ne postoji nešto poput granica, nalazimo put bez problema u različitim zemljama. Poljska je moja zemlja, rođena sam ovde, ali me zanimaju druga mesta. Zato je viševekovno lutanje Roma, na koje su bili primorani, a iskazano je kroz prizore preuzete od Kaloa, bitan deo priče.
Već ste koristili Kaloove grafike na izložbi „Iz Egipta“ u Galeriji Arsenal u Bjalistoku. Kako procesujete te kolonizatorske prizore?
Kao prvo, učinim ih ponovo prikladnim, dakle – vratim im dostojanstvo, ali ne želim da ih negiram. Drago mi je što ih je Kalo ovekovečio, ili delimično izmislio, mada sam šokirana načinom na koji je predstavljao Rome – ti opisi su mi najbolniji. Oni upozoravaju na taj „strani“ narod i savetuju, na primer, da se čuvate krađe, da držite tašne uz sebe. Sve to sugeriše sledećoj generaciji šta treba da misli o nama jer su dugo vremena to bile jedine dostupne slike Roma. Gledajući ih, ljudi su formirali mišljenje o nama.
Ti prizori su kolonizatorski – oko posmatrača vidi „čudne“ ljude i nameće svoj narativ. Kada sam počela da radim na likovima koje je stvorio Kalo, samo sam im dala dostojanstvo. Obukla sam ih, dodala boju, uklonila određene elemente i ostavila stvari koje su bile bolne. Poput dečaka koji piški pored drveta na originalnoj gravuri, ili žene koja se porađa dok se oko nje odvija fešta. To predstavljanje porodilje će se videti u paviljonu, ali će njen lik biti izolovan – biće na bezbednom mestu sa drugim ženama. Dakle, iako ponavljam ove Kaloove scene, takođe unosim izmene i pričam iznova priču, iznutra, onako kako je bilo.
Kada su nastale prve slike Roma izvan kolonizatorske prizme?
Tek oko 1920. godine romski umetnici su počeli da iznose svoju priču. Osoba koja opisuje je važna bez obzira na sadržaj opisanog. Ako želimo da pokažemo sebe na određeni način, imamo pravo da to učinimo jer govorimo o sopstvenoj kulturi, o onome što nas brine. Vojćeh Šimanjski je istraživao kada su se pojavile prve slike Roma koje su uradili sami Romi i pisao o tome u članku „Romi i evropska umetnost“. Iako nismo predstavljali sebe ranije, stari otisci i fotografije koji prikazuju romsku zajednicu su nam takođe vredni jer možemo da vidimo kako su izgledali naši preci.
Kalo je, između ostalih, prikazivao vojnike. Jedan istoričar iz Londona sa kojim sam diskutovala o Kalou rekao mi je da je divno što su se borili, što su bili tako lepo obučeni i da uopšte nisu predstavljeni negativno. Međutim, znamo da su Romi bili prisiljeni na ropstvo, često su nasilno regrutovani u vojsku i onda bežali iz nje. Nisu bili begunci jer su tako birali, već su ih primoravali rat, siromaštvo i traženje mesta za sebe.
Ranije su u vašem radu preovlađivale savremene teme, ali se sve više okrećete istoriji. Zašto ste počeli da gledate u prošlost?
Za izložbu „Pravo na pogled“ u galeriji Šara Kamjenica u Krakovu 2018. godine, razgledala sam fotografije koje je snimio moj stric Andžej Mirga, prvi romski etnograf u Poljskoj. Pošto sam ga pitala da koristim njegovu arhivu, uzimala sam scene sa tih fotografija za svoj rad. U stvari, radilo se o ljudima na tim fotografijama, ljudima koje pamtim iz detinjstva, iz naše familije i okolnih sela. Neki od njih više nisu živi, pa mi je bilo važno da ih učinim besmrtnim. Tako se ljudi iz osamdesetih često pojavljuju zajedno sa današnjim ljudima. Kombinujem likove. Osim želje da predstavim određene ljude, bitan je još jedan aspekt. Shvatila sam da u jednom trenutku ti likovi više neće postojati ako ih ne sačuvam jer se te slike, scene i situacije mogu raspršiti i izgubiti.
Zanima me uloga zajedničkog rada u vašem projektu, osim čisto pragmatične činjenice da bi s obzirom na obim i količinu tkanine verovatno bilo nemoguće da ih sami pripremite na vreme. Radili ste sa nekoliko ljudi, ali to nisu bili obični asistenti regrutovani među studentima Akademije primenjene umetnosti. Koliko vam je važno sa kim sarađujete?
Moja tetka Stanislava Mirga uvek šije sa mnom, pomagala mi je i za izložbu u Arsenalu u Bjalistoku. Pozvala sam takođe Halinu Bednarz koja šije kostime za romski bend i živi blizu mene u Marušin Dolni. Ona je sjajna šnajderka, vezilja i aktivistkinja. Baš kao i Malgožata Bronska, koja predaje u Srednjoj školi za umetničko tkanje u Zakopanu. Bilo mi je važno da to budu ljudi odavde, koji žive nedaleko od mene, koji će postati deo ovog projekta i živeti sa mnom u njemu. Tako se i desilo, svi su i dalje veoma uključeni i dolaze sa mnom u Veneciju.
Posao nije bio lak – prvog meseca smo potrošile dosta vremena na razne stvari. Pre nego što su počele da šiju, rekla sam im kako ćemo raditi, pokazala im kanap, skicirala kako svaki element treba da izgleda i izabrala boje i materijale. Dakle, dok nisam sve smislila, nisu mogle da počnu. Ali kasnije, kada su upoznale moj način rada, sve je krenulo brže.
Najprijatniji deo je kraj, kada stvarate pozadinu i kompoziciju od likova i počinjete da ih spajate. Jedini problem je bio što nisam dobra u skakanju s posla na posao, pa smo morale da završimo jednu po jednu traku i na kraju je bilo dosta stresa jer je ostalo da se urade najteži elementi. Sedele bismo do tri ujutru i šile. Sama činjenica da je neko toliko uključen i ostaje sa vama do kasno, doživljavajući čitav proces, dokazuje da to nije samo zadatak koji treba obaviti već zajednički poduhvat koji rezultira stvarnim uključivanjem u zajednicu.
Kada je reč o elementima koje ste sami pravili, da li je sve planirano unapred? Da li je mesto svakog komada materijala bilo utvrđeno na skici ili ste pustili da vas pomalo ponese tema dok ste radili?
Počinjem posao od figura i već na početku znam kako bih volela da izgledaju. Često im menjam mesto u odnosu na fotografiju koju koristim kao polaznu tačku, osim ako mi se čitava scena na fotografiji ne dopadne toliko da želim da je zadržim. Tada dolazi sledeći korak – i dalje sve to treba napraviti od materijala. Radim kao da vajam jer ja i jesam vajar.
Naš atelje je uređen u Hotelu Imperijal u Zakopanima koji je bio pripremljen za renoviranje. Zahvalna sam svom prijatelju Kšištofu Kramarzu koji je predložio da radimo baš na tom mestu. Danijel Rumijancev, koji je fotografisao naš rad, rekao je da ne razume kako sam nalazila boje u tom mnoštvu materijala. A ja bih samo otišla na balkon i od gore videla koja boja i materijal treba da idu jedni pored drugih.
Pomenuli ste da ste vajarka. Koristili ste različite materijale u svom radu, od kartona do voska, ali u poslednjih nekoliko godina radite prvenstveno sa tkaninama. Zašto?
Kada sam počela da slikam, povremeno sam koristila tkanine, materijale koje nisam želela da bacim jer su bili tako lepi. Odnosila sam se prema komadu tkanine kao prema boji, dodatnom elementu u slikanju. Kasnije, kada sam počela da razmišljam o većim materijalima, uzimala sam ih od majke, sestre, tetaka… Postalo mi je važno i razmišljala sam o ekološkom aspektu, davanju drugog života materijalima koji su već iznošeni. Moje kartonske skulpture takođe su u sebi sadržavale taj aspekt, koristila sam odbačene, nepotrebne kutije. Sada imaju novi život, a istovremeno su pripadale nekome ko mi je drag i ko se takođe našao u tim radovima na dodatnom nivou.
Danas sve više radim u vosku. Napravila sam komad za Bijenale u Temišvaru – četiri figure poput totema – od voska pomešanog sa ugljem. Onda sam počela ponovo da razmišljam o ekološkom aspektu, ovog puta u kontekstu uglja i zatvaranja rudnika. Te figure su takođe povezane sa našom romskom kulturom. One bacaju čini na četiri strane sveta, štiteći Rumuniju i daju joj snagu u kontekstu promene energetske politike.
Poslednje godine bile su intenzivne za vas kada je reč o međunarodnim projektima: Bijenale u Temišvaru koje ste pomenuli, Berlinsko bijenale 2020, Autostrada bijenale 2021. i sada Venecija…
Zaista sam cenila pozitivnu reakciju koju je naša pobeda na konkursu za poljski paviljon izazvala ne samo u Poljskoj, već i među romskim aktivistima i umetnicima van zemlje, mojim prijateljima, romskim organizacijama, uključujući i organizatore romskog paviljona u Veneciji. Za njih, ova situacija je istinski skok: pokazuje drugima da, ako je romski umetnik izabran da predstavlja Poljsku na Bijenalu, moji prijatelji iz drugih zemalja takođe imaju šansi. Najzad, Romi su najveća manjina u Evropi, ima nas 12 miliona. Da me kustosi Vojtek Šimanjski i Joana Varša nisu ubedili, možda se ne bih ni prijavila. Lično sam razmišljala da se prijavim za romski paviljon.
Pojavljivanje romskog paviljona na Bijenalu 2007. bilo je takođe bitna prekretnica. Da li je, paradoksalno, u kontekstu razgovora o nacionalnim paviljonima, to predstavljalo neku vrstu mentalne zamke? Potpuno je drugačije od guranja romskih umetnika u etnografske muzeje, ali možda postojanje posebnog prostora otežava romskim umetnicima učešće na konkursima za predstavljanje pojedinih zemalja.
Moguće je, ali s druge strane, to je u stvari veoma različita situacija. Romski institut čine isključivo Romi. Kurator Timea Junghaus je veoma poznata u Evropi i izbor napravljen u romskom paviljonu je po mom mišljenju ispravan. Relativno mali broj romskih umetnika je aktivan u Evropi, gotovo svi se međusobno poznajemo, uglavnom mlađa generacija. Čak i ako to stvara ograničenja u nekom smislu, dobro je da takav paviljon postoji i neguje perspektivu manjine.
U nazivu „Rezačaravanje sveta“ upućujete na knjigu Silvije Federiči „Rezačaravanje sveta: feminizam i politika dobara“. Odakle to?
Čak mi je i sam naslov inspirativan. Začarati svet ne znači da ga obavezno potpuno promenite. Možda ćete otkriti da ono što je odmah tu pored vas, što je jednostavno i nekomplikovano, može biti bolji svet. Ovo su scene koje prikazuju jednostavan život koji oslikava – često feministički – svet bez nasilja i prinude koji prožimaju današnju stvarnost. Svet u kome nema ratova.
*Intervju je objavljen na portalu Culture.pl