Na tribini povodom četvrt veka vlade Zorana Đinđića (učestvovali tadašnji ministri Gordana Matković, Goran Pitić, Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović i Slobodan Milosavljević; moderirao Ivan Vujačić) jedna studentkinja je postavila pitanje šta bi Zoran Đinđić rekao danas, kako bi se postavio prema studentskim demonstracijama. Odgovor je, otprilike, glasio – bio bi na njihovoj strani. Ja sam tada poželeo da kažem – ali nisam rekao – rekao bi: „za mnom“!
To nije tek jedna polušaljiva dosetka. Imao sam – i imam – čvrsto uporište za takvo (anti/srpsko) stanovište. A ono je u samom Đinđićevom životu, tj. karakteru. O tome svedoči anegdota koju je svojevremeno ispričao Gašo Knežević, ministar prosvete u Đinđićevom kabinetu.
„Na početku rada naše vlade – seća se, dakle, Knežević – „neki studenti su štrajkovali i Zoran je izrazio želju da ih primimo. Pristao sam, ali budući da sam procenio da kvalitet tih studenata nije bio na nekom nivou, zamolio sam ga i da budemo striktni, da ne budemo populisti i da branimo obrazovanje. Složio se sa tim. Razgovor je počeo. Između ostalog, ispitivao ih je i kako pokazuju svoje nezadovoljstvo i odjednom krenuo da ih savetuje kako bi trebalo to da čine, na koji način će privući veću pažnju. Začuđeno sam ga gledao i ćutao. Kada su studenti otišli verovatno je moj pogled bio dovoljan da shvati o čemu se radi. Samo je rekao: ’Gašo, šta da radim, povukli su me’.“
Između emocija i racija
Zoran je studijama filozofije pristupao sa strašću. Ne samo intelektom, nego i srcem. O tome svedoči Dušan Veličković, Zoranov drug sa fakulteta. Naime, kako je u knjizi Zoran Đinđić – Hipoteka ispričao Veličković, njih dvojica su se upoznali „na jednom seminaru iz aksiologije, kod profesora Svetozara Stojanovića“. Dobili su zadatak da naprave predstavu, tj. da „fingiraju jedno staljinističko suđenje, jedan montirani moskovski proces“. Po toj zamisli Veličković je trebalo da bude tužilac, a Zoran branilac. Dušan zatim kaže da su se obojica „unela u te uloge i adekvatno se pripremili“, ali – i tu sad nastaje poenta – Zoran je svojoj ulozi „toliko strasno pristupio da je počeo da me napada, bukvalno kao da sam pravi staljinistički tužilac“, zbog čega se pripovedač, kako sam kaže, „čak malo i uvredio“. Nije, međutim, prošlo mnogo, a Zoran i Dušan su se posle jednog slučajnog susreta u knjižari Studentskog kulturnog centra zbližili i ubrzo čak, po oceni Zoranove majke Mile, postali „najbolji drugovi“.
Nije Đinđić u studije unosio samo strast. Pa ni pre svega, reklo bi se. O tome svedoči priča kako je naučio nemački jezik što će kao predsednik Vlade Srbije objašnjavati novinarima Frankfurter Rundschau-a: „Nemački nisam učio u školi. Učio sam ga privatno, kada sam u Beogradu počeo da studiram filozofiju … u celoj Jugoslaviji Kant i Hegel su važili za pojam filozofije. Podrazumevalo se da za te studije morate znati nemački. Prvi tekst na kojem sam počeo da učim nemački bila je Kantova Kritika čistog uma. Veoma planski sam secirao ovu knjigu, vadio sam svaku reč, tražio je u rečniku, a zatim učio. Nakon izvesnog vremena sam sasvim dobro mogao da razumem tekst“. Priča ima pomalo komičan nastavak pa zaslužuje da bude ispričana do kraja: „Kada sam se zatim“, nastavio je Đinđić, „posle tri godine, prvi put našao u Nemačkoj, morao sam da konstatujem da u svakodnevnoj komunikaciji ništa ne razumem. Jezik Kanta i Hegela i normalni, svakodnevni nemački jezik – to su bila dva različita sveta.“
Sa sličnom mešavinom emocija i racija Zoran je opisivao i situaciju na fakultetu. I ne samo na fakultetu.
„Ne znam šta ti uopšte radiš tamo u toj dozlaboga dosadnoj zemlji u vreme kada se ovde događaju takoreći sudbinske stvari“ – pisao je svom drugu Draganu Lakićeviću Lakasu, dok je ovaj boravio na nekim kvazistudijama u Danskoj.? Ti se, razumljivo, čudiš i pitaš o čemu je reč, kako to da Beograd postaje centar sveta? Nimalo ne preterujem, možda stupa vreme kada se sudbina čovečanstva koncentriše u jednu tačku i kada je sreća naći se u centru velikih događaja. Ovde, na našem fakultetu, zbiva se prava revolucija, revolucija u Marksovom smislu te reči. Na jednoj strani je država, vlada i partija koja je izdala interese proletarijata, na drugoj je inteligencija koja hoće da osvesti uspavano radništvo i građane. Još od 1968. traje ta borba, a sada kao da ide ka vlastitoj kulminaciji. Naši profesori, mislim oni najlucidniji, i mi studenti u ime radništva uputili smo zahtev partiji na vlasti da nam se vrati sve što nam je obećano raznim proklamacijama. […] Bez nas, intelektualaca i dalje će na vlasti biti režim koji se otuđio od svog naroda, koji uživa u nezasluženim privilegijama, koji se služi lažima i torturom… Tek kada se, kao što kaže Marks, glava poveže sa svojim telom, odnosno ideja revolucionarnog preobražaja s masama, dogodiće se čudo i osvanuti novo društvo“.
Novica Milić je nešto hladnokrvniji. To su, naime, bile godine kada je na samom fakultetu, ali i u širem društvu, vođena akcija protiv osmoro profesora optuženih za rukovodeću ulogu u demonstracijama 1968, odnosno, kako se kolokvijalno govorilo, za „kvarenje omladine“. Prema Milićevim rečima u predgovoru „Filozofski put Zorana Đinđića“ za peti tom njegovih izabranih dela, „Zoran Đinđić će, u godinama studija, biti jedan od predvodnika odbrane svojih profesora, ali ne toliko što je delio njihove filozofske i ideološke stavove, već usled vlastitog sve snažnijeg otpora autoritarnom sklopu ma koje vrste (personalnom, kolektivnom, institucionalnom).“
Zoranovo buntovništvo dakle nije bilo apstraktno, knjiško, ali ni salonsko, nego i praktično, akciono. O tome govori njegova aktivnost na fakultetu gde je ubrzo postao jedan od čelnih ljudi fakultetske studentske organizacije.
Miloš Vasić je za Hipoteku ispričao da je, kad se 1973. iz Zagreba vratio u Beograd, Zorana Đinđića zatekao na mestu predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata (skraćeno FOS). „Tad su ga zvali Gušter, zbog brzine. Samo što je izašao na jedna vrata, već ulazi na druga… Uvek je bio takav“, kaže Vasić. Takav je i ostao. Jer takvog ga pamti i Desimir Tošić iz vremena kada je, dve decenije kasnije, Đinđić bio jedan od najviših rukovodilaca demokrata. „Proveo sam neke tri i po godine na sednicama Izvršnog odbora Demokratske stranke na kojima je predsedavao Zoran Đinđić. Da li je predsedavao? Da i ne: on je uletao iznenada, iznenada je napuštao sednice..“, zapisao je Tošić u svojim sećanjima.
Vikiliks
Među poverljivim izveštajima američke ambasade koje je svojevremeno objavio Vikiliks, prema zabelešci Novice Milića, našla se i jedna iz 1973. godine „gde se Zoran Đinđić pominje imenom, jedini, kao student leader“.
Pečat na (prvo)borački staž Đinđiću je na kraju ipak udarila njegova država. Januara 1974. u glavnom gradu Slovenije uhapšen je zbog pokušaja da sa kolegama iz Zagreba i Ljubljane osnuje posebnu studentsku organizaciju. Posle 1968, naime, studentska udruženja su, da bi se otupila njihova oštrica „utopljena“ u opštu omladinsku zajednicu pa su studenti poželeli da ponovo formiraju svoj, autonomni savez. Stvar, međutim, nije imala samo formalnu dimenziju nego i sadržinsku. Za skup je pripremljena deklaracija koja je, prema svedočenju jednog od učesnika skupa, Lina Veljaka, „imala dve osnovne komponente. Najpre da zemlja, zbog izdaje vlastitih samoupravnih socijalističkih načela, ide u sunovrat, u pravu katastrofu i da će se sve to završiti građanskim ratom“, dok se drugi deo deklaracije ticao slučaja osmoro profesora beogradskog Filozofskog fakulteta.
Na „procesu šestorici“ (glavnih: Vinko Lokar i Darko Štrajh iz Ljubljane, Mario Rubi i Lino Veljak iz Zagreba te dva Zorana, Đinđić i Avramović iz Beograda) održanom u novembru, naš junak je (kao i ostali) osuđen na godinu dana zatvora. Advokati odbrane bili su Srđa Popović, Jovan Barović i Savo Strugar. Na suđenju Strugar je rekao: „Vi sada sudite ovim mladim pametnim ljudima, a ja sam ovakve branio pre Drugog svetskog rata pred specijalnim sudom. Onda su oni došli na vlasti i duboko me razočarali jer proganjaju onakve kakvi su sami bili. Ja se nadam da kad ovi dođu na vlast neće ponoviti njihovu grešku.“
„Sudsko veće je plakalo“ – seća se Lino Veljak.
Kazna je posle preinačena na deset meseci, uslovno dve godine. Verovatno je na ovu popustljivost suda uticala činjenica, koju ističe Latinka Perović, da je „tada postojala namera da se Tito kandiduje za Nobelovu nagradu za mir pa ni vlast nije htela da zateže konopac do kraja“.
Nije Zoran ustajao samo protiv spoljašnjih sila, političkih i državnih autoriteta; umeo je da se pobuni i protiv internih, fakultetskih autoriteta. „Incident se dogodio“ – piše Lakas prepričavajući sećanje jednog svog druga očevica – „na času najstarijeg i najuglednijeg profesora, Veljka Koraća. Stari, mušičavi profesor koji je brucošima držao Uvod u filozofiju počinje svoja predavanja u cik-zore, u osam sati. Njegov crveni oštri nos bi se pojavio tačno na vreme; prilazio je katedri u nekom crnom kaputu i izgledao kao Volter. Bodar, mali rastom, ali strašno zajedljiv. Nije trpeo da studenti kasne. A studenti kao studenti, pojam intelektualne slobode široko shvataju. Kada se jednom prilikom neka studentkinja pojavila nakon početka predavanja, Korać je počeo pred svima da je preslišava. U tome je bio neobično vičan i očito uživao. No, ovog puta, na opšte iznenađenje, iz mase studenata koji su se šćućurili u svojim klupama, ustane Zoran i prekine uvaženog profesora sledećim rečima:
„Molim vas, nemojte više da šikanirate našu koleginicu.“
Možeš li zamisliti – rekonstruiše dakle po sećanju Dragan pismo svog druga Vladana – kako je starom lavu jurnula krv u glavu i s kakvim je gnevom počeo da grdi drznika? Padoše teške reči koje samo neko koga tišti želudac ili neki drugi osetljiv organ može da izgovori. Piskav Koraćev glas je bio ubojit poput žaoke škorpije: to bi mogao potvrditi svako ko bi mu se suprotstavio. U učionici je zavladao tajac i iščekivanje. No, naš drug se ne predaje:
„Profesore, ja sam morao da vas prekinem, jer i mi studenti zaslužujemo neko dostojanstvo.“
„Mladi kolega – pišti kroz nos uvređeni profesor – vi očigledno imate autoritativnog oca, pa se sada ovde svetite. Ali odabrali ste pogrešno mesto.“
„Ne, moj otac je krajnje blag i povučen.“
„ Onda vas zaista ne razumem“ – širi začuđeno ruke Korać i mahne mu da sedne.
Suprotstavljanje autoritetima i vođenje neke svoje politike ni na fakultetu, makar to bio i slobodoumni Filozofski, nije bilo bez rizika. I Đinđić će ubrzo – na to verovatno nije računao – morati da plati cenu. Ali o tome kad mu bude vreme.
Odbrana
Takoreći pravo sa suđenja, Đinđić je stigao na odbranu diplomskog rada. Tema možda nije bila naročito atraktivna, čak ni za probranu studentsku populaciju – „Karl Korš i reafirmacija revolucije u marksizmu“ – ali pojava Zorana Đinđića svakako jeste. Interesovanje studenata (i studentkinja dabome) bilo je izuzetno pa je tog 6. decembra odbrana iz male sale u kojoj su obično održavani diplomski ispiti morala biti premeštena u veliku salu 310.
Novica Milić ceo događaj opisuje na sledeći način: „Sala je, kažu, bila krcata. Ne samo zato što je Zoran Đinđić bio već notorno označen kao neko ko se rado i bez straha spori sa svojim profesorima, ne hajući za njihove statusne autoritete – autoritet za njega, skoro jedini, jeste autoritet same filozofije, refleksije – već i otuda što je obeležen kao predsednik studentske organizacije (FOS) Filozofskog, od nedavno i kao neko osuđen za ’neprijateljsku propagandu’ što je bila crvena linija koja se tada nije smela nekažnjeno preći.“
U Komisiji su, pored mentora Mihaila Markovića, bili još Miladin Životić i Zdravko Kučinar. Odnos prema ocenama koji je imao još u srednjoj školi – gde ga, kako kaže D. L. Lakas, nije rukovodio „toliko školski uspeh koliko vlastita znatiželja“ pa „nikada nije briljirao u ocenama, već u neobičnim odgovorima“ – nije se promenio ni na studijama. Elem, i na fakultetu je više vodio računa o efikasnosti nego o savršenosti, odnosno o savladavanju prepreka nego o lepoti dojma. Tako je njegov pismeni rad (klauzura) ocenjen osmicom, dok je na usmenom ispitu dobio devetku. Ali je fakultet završio za jedva nešto više od tri godine.
Jeste da ocene nisu bile najviše, ali završiti fakultet za tri godine govorilo je da se radi o izuzetnom studentu.
Međutim, kako to skrupulozno beleži Latinka Perović, „nema naznaka da mu je nuđena akademska karijera“.
Rani radovi
Pošto nije imao kud, jer mu je kao posledica presude oduzet pasoš, Zoran je upisao poslediplomske studije na matičnom Filozofskom fakultetu. Možda bi se već tada odlučio za Nemačku, na šta upućuje njegov odlazak, prethodne (1973) godine, na „hodočašće“ u Hajdelberg, centar evropske filozofije, ali sada praktično nije imao izbora. Pokušavao je da nađe posao, konkurisao je na raznim mestima, čak i za magacionera – bez uspeha. Bio je primljen u jednu srednju školu ali kad je sa nadležnog mesta stigla karakteristika, direktor ga je istog časa otpustio.
Kako kaže Novica Milić, bio je „jedino upućen na saradnju sa ideološki marginalizovanim časopisima i grupama. Ostaje mu da piše, ponešto objavljuje i prevodi“.
Lakasov pogled je malo optimističkiji: „Ako je njegova velika strast do tada bilo čitanje knjiga, od vremena diplomiranja pa nadalje to je pisanje“. I odmah će se pokazati „osnovne vrline mladog autora: originalnost, konciznost i jasnost kazivanja, spisateljski i filozofski dar, temeljno znanje koje stoji u pozadini teksta. Tokom vremena ti kvaliteti će se samo produbljivati i granati, a njegov filozofski zahvat će rasti poput krošnje nabujalog stabla. Dometi, Književna reč, Treći program, Gledišta, gotovo da nema časopisa koji bi odbio njegov tekst, bez obzira da li je reč o filozofskoj studiji, eseju, prikazu. A on ih fabrikuje poput dobro podmazane mašine: urednici su zadivljeni, baš kao i publika. Sve što čovek tu pročita novo je, zanimljivo, čvrste logičke konstrukcije, zavidnih opservacija. Tokom samo dve godine on će privući pažnju gotovo svakog ozbiljnog intelektualca koji se zanima za filozofiju, društvenu teoriju i politiku. Zoran se bavi velikim i teškim temama filozofije, takoreći najzahtevnijim misaonim tkivom koje je porodila klasična nemačka filozofija – Fihteom i Šelingom. Njegova filozofska intuicija je zadivljujuća, on nepogrešivo dodiruje ono filozofski supstantivno i sa suverenim razumevanjem ga analizira i s neverovatnom jasnoćom razlaže. On već poseduje onu potrebnu distancu u odnosu na materiju kojom se bavi, a samim tim i kritički odnos bez koga nema autorskog pristupa[…] bez obzira da li piše o Benjaminu, Kolakovskom ili o nekom trećem, Zoran uvek bira nešto što ovde još niko nije rekao i obrazlagao. On uveliko čita na nemačkom i pronalazi za nas nepoznate autore i interpretatore i kao neki novi vetar osvežava prilično učmalu sliku o filozofskim velikanima. U svim tim radovima prepoznaju se one tako retke vrline među našom filozofskom elitom, potpuno racionalno korišćenje prostora, snažna i ubedljiva argumentacija, originalan pristup, bogatstvo izraza i refleksija. Sve je to pregnantno, koherentno, ispisano lepim književnim jezikom kojim ovde samo retki vladaju.“
Ipak, prirodno za to doba, sve se vrtelo oko Marksa i marksizma. I tu se Zoran odmah izdvojio. „Već prvi objavljeni radovi“ Zorana Đinđića, ističe Milić, „pokazuju otpor prema tada vladajućoj paradigmi tzv. praksis-marksizma (kasnije će oceniti da su njegovu generaciju profesori te orijentacije držali u ’duhovnom marksističkom getu’).“ Iako je „kritika svega postojećeg“, koju su teorijski zagovarali i politički praktikovali praksisovci, objašnjava dalje Milić, „bila oštra, ta kritika nije prelazila granice poretka samog ’postojećeg’: nije se diralo u ključne dogme marksističko-lenjinističke doktrine o komunističkoj revoluciji kao uslovu ’totalne emancipacije’ i ’čoveka’ i ’društva’ […]. Moderno građansko društvo, njegove institucije i politički okviri, odbacuju se zajedno sa kapitalizmom. Đinđić će dosledno, u svim radovima, u ovom odbacivanju građanskog društva pronalaziti jedan od glavnih uzroka dogmatičnosti marksizma“.
Već diplomski rad Đinđićev pokazuje da on vrlo rano, praktično još kao student, stupa na stazu koja će ga vremenom potpuno odvojiti i od idejnog krila u kojem je ponikao i od socijalnog krila, da ne kažem šinjela, pod kojim je stasavao.
Sve u svemu, da se opet vratimo Miliću, shvatanja „da se marksizam ne da imanentno ’rekonstruisati’, niti se socijalizam može iznutra ’popraviti’ […] nalaze se već u ovim prvim objavljenim tekstovima“ Zorana Đinđića.
Pošto je Zorana Đinđića, kao što smo videli, od početka zanimala revolucija, tj. temeljna društvena promena, on se bacio na ispitivanje pretpostavki, tj. uslova da do te i takve promene zaista dođe. Dakle, pošao je od društvene kritike, a pošto se još uvek kretao u okvirima marksističke filozofije, da bi stvar zahvatio u korenu, od najverovatnije ključnog Marksovog ishodišta – nemačke klasične (idealističke) filozofije. Đinđić se prvenstveno bavi utemeljenjem te kritike jer – da filozofsku terminologiju zamenim današnjoj generaciji znatno bližom dr Haus medicinskom terminologijom – najpre se mora ustanoviti tačna dijagnoza da bi se onda mogla odrediti adekvatna terapija.
Međutim, ako su urednici bili oduševljeni, jer su dobili plodnog i provokativnog autora, to nije važilo generalno, za celu filozofsku populaciju. Štaviše, „razumljivo – piše Lakas – to se mnogima ne sviđa. Pogotovo generaciji nešto starijih, uglavnom bivših FOS-ovaca, ambicioznih filozofa koji su ubeđeni u vlastitu nadmoć. Neki od njih su već postali asistenti na fakultetu, u uredništvu su filozofskog časopisa Theoria, imaju velike naučne pretenzije. On je bio njihov miljenik na početku studija, ali sada, kada je brojem svojih radova, da ne govorimo o kvalitetu, njih odjednom sve zajedno nadmašio, pojavila se takva zavist koju, kako je jednom rekao Čehov, samo filozofi mogu da imaju. Ta njegova fascinantna autorska karijera ih je do te mere zasenila i poremetila njihov rasklimatani ego da Zoran postaje opsesivna tema ogovaranja. Intrige se smišljaju i dopunjuju, sve što on objavi omalovažava se, potcenjuje…“
Kakva je bila Đinđićeva reakcija, upitaće verovatno zaintrigirana čitateljka/čitalac.
„Zoranov jedini odgovor bili su novi tekstovi. Pri tome, treba dodati, niti je on mario za ta ogovaranja, niti se osvrtao, niti im je previše zamerao. Pustio je da vreme odluči šta valja a šta ne“, kaže Dragan Lakićević Lakas.
Nije tu, međutim, kraj – ni Draganovoj priči ni Zoranovim mukama. Uz opasku da je „filozofija, kao i druge nauke, izuzetno dogmatična“ da i učitelji filozofije vole poslušne učenike, Lakas ističe da je „Zoran imao tu hrabrost i tu samostalnost da kaže nešto novo i do tada još nesaopšteno. […] Pisao je a da nikoga nije pitao da li to sme, da li to valja, da li to može.“
Ali, nije to sve. „I normalno, za to će biti kažnjen“ – glasi sledeće rečenica.
Paradoksalno ili ne, nije da Đinđić nije pomišljao šta mu se zbog toga može desiti. „Zoran je bio svestan takvih mogućih posledica“ – kaže D. L. Lakas. Ali, „u njegovoj prirodi je upravo tinjala ta crta – da se suprotstavi svakom autoritetu“.
Filozofski Staljingrad
Đinđićev pobedonosni pohod kroz instituciju beogradskog Filozofskog fakulteta stao je – tačnije, pao je – na Staljinu. Naime, po svom već ustaljenom običaju Zoran je „u rekordnom roku ispolagao skoro sve postdiplomske ispite i predao magistarski rad. Mentor je bio Veljko Korać“. Magistarski rad – otkriće kasnije Dragan Lakićević Lakas – poslužiće Zoranu kao osnova za prvu knjigu koju će objaviti: Subjektivnost i nasilje.
Međutim, sasvim neočekivano, situacija s magistarskim se zakomplikovala – „odgovora nije bilo“. Lakas iznosi razne pretpostavke šta se i zašto dešavalo: da li je Zoran koristio neke nove interpretacije koje profesor pred penzijom nije ni pratio ni znao; da li je možda Zoran, kao student „blizak Mihailu Markoviću“ postao „kolateralna žrtva“ sukoba „dva suprotstavljena korifeja“ itd. Istovremeno, počele su da „kolaju razne neugodne priče po kuloarima: da je rad plagijat“, ali na pitanje plagijat čega ili koga nije bilo odgovora; zatim da su „neki asistenti dobili zadatak da pomno pregledaju relevantnu literaturu“ itd.; vreme je prolazilo, „stvar se zaplitala“.
Ipak, posle izvesnog vremena, došlo je do raspleta. Bukvalno šokantnog. „U jeku te bizarne atmosfere Zoran je polagao svoj poslednji ispit na postdiplomskim studijama. To je bio predmet Savremena filozofija“, piše u svojoj knjizi D. L. Lakas koji je prisustvovao ispitu. Ispitivači su bili profesori Jovan Aranđelović i Branko Pavlović te asistent Zdravko Kučinar. Pavlović je pitao Sartra i Đinđić je „to odlično znao, sva potpitanja ga nisu zbunila“. Šta je pitao Aranđelović naš svedok se ne seća, ali kaže da je odgovor bio „više nego solidan“. Konačno, na red je došao Kučinar koji je, na opšte iznenađenje, izabrao Josifa Visarionoviča Staljina. Profesori na Filozofskom Staljina su inače smatrali za „dogmatu nad dogmatama, antifilozofa i diletanta“. Zato je pitanje bilo krajnje neobično. Zoran je i tu pokazao da vlada materijom, ali je „Kučinar počeo da insistira na detaljima i to u sitna crevca, kao da je reč o stvarima od najveće filozofske važnosti“. I kako je Zoran počeo da popušta tako je „raspoloženje kod profesora počelo da se popravlja“, konstatuje Lakićević.
Uprkos tim malim nesigurnostima, niko nije očekivao da Đinđić neće položiti. Ali, upravo se to desilo. Bilo je to negde u proleće 1977. godine.
„Epilog: Zoran se više nikada neće vratiti na fakultet.“