Sagovornik Novog magazina Vladimir Gligorov sin je poznatog ekonomiste i teoretičara društva, države i politike Vladimira Gligorova, preminulog oktobra 2022. godine. Gligorov junior svom imenu dodaje nadimak Vava (uzgred kao i poznati novosadski advokat Vladimir Vava Horovic) pa je tako i bio poznat u užoj (porodičnoj) javnosti, a s obzirom na profesionalne uspehe koje postiže biće ubuduće i u onoj široj. Za razliku od Vladimira seniora, Vava Gligorov se ne bavi društvenim nego prirodnim naukama, preciznije – fizikom. Nedavno je dobio prestižnu francusku nagradu što je i bio povod za ovaj razgovor.
Recite nam za početak o kakvom je priznanju reč i zbog čega ste ga vi konkretno dobili.
Radi se o srebrnoj medalji CNRS-a, Francuskog nacionalnog centra za naučna istraživanja. CNRS dodeljuje oko dvadeset pet takvih medalja svake godine, raspodeljene među svim naučnim disciplinama. Jedna od njih se dodeljuje naučniku iz eksperimentalnih disciplina fundamentalne fizike, tj. iz nuklearne fizike, fizike čestica, kosmologije ili astrofizike. Meni je dodeljena za „originalnost, kvalitet i važnost mojih radova na nacionalnom i internacionalnom planu“. Radovi o kojima je reč bavili su se veoma brzom obradom podataka u fizici čestica, proučavanjem podudarnosti između veoma retkih dezintegracija fundamentalnih čestica i predviđanjima naše najpreciznije teorije mikroskopskog sveta, takozvanog Standardnog modela. To je bio veliki timski rad, i moram podvući činjenicu da su moji doktoranti i postdoktoranti bili ključni u svemu tome.
Da pređemo na nešto lakše teme. Šta su glavni izazovi u fizici danas u svetu?
Ovo bi mogao biti veoma dugačak odgovor, ali ja ću se ograničiti na naše razumevanja fundamentalnih zakona koji vladaju mikroskopskim svetom fundamentalnih čestica, tj. već pomenutog Standardnog modela, i fundamentalnih zakona koji vladaju makroskopskim svetom univerzuma, tj. sila teže i veliki prasak.
Elem, u tom kontekstu glavni izazov je to što citirane teorije mikroskopskog i makroskopskog sveta nisu totalno podudarne. Osnovni princip fundamentalne fizike je da se makroskopski svet sastoji od (velikog broja) mikroskopskih čestica, koje se sve na jedan ili drugi način svode na sedamnaest fundamentalnih čestica Standardnog modela. To pak znači da moramo moći predvideti ponašanje velikih skupina materije, kao što su galaksije, pod pretpostavkom da se one sastoje isključivo od čestica Standardnog modela. Na primer, vidljiva materija u našoj galaksiji — takozvanom Mlečnom putu — je koncentrisana u centru galaksije. Ako bi samo vidljiva materija postojala, kao u Standardnom modelu, onda bi „svetli“ centar Mlečnog puta trebalo da se znatno brže okreće od njegove „tamnije“ periferije. Međutim, to nije slučaj: brzina okretanja je slična u centru i na periferiji. To je jedan od dokaza da u svemiru ne samo da postoji takozvana „tamna“ materija, koju nikada do sada u laboratoriji nismo konstatovali, nego da je ona po težini većinski deo univerzuma.
Sličan problem nas suočava ako posmatramo takozvani „veliki prasak“ u kome je univerzum nastao. U tom događaju je bila proizvedena jednaka količina materije i antimaterije, međutim kada materija i antimaterija dođu u kontakt u laboratoriji one se unište i proizvedu svetlost. Kako onda mi živimo u univerzumu gde ima samo svetlosti i materije, a antimaterije više nema? Mora da postoji neka asimetrija između materije i antimaterije koja to objašnjava. Takva asimetrija i postoji u Standardom modelu, ali je otprilike jedanaest redova veličine premalena da bi objasnila naš univerzum. Još jednom dakle moramo konstatovati da nam trebaju neke nove čestice ili sile da bi to objasnile.
Lov na te nove čestice i sile, bilo da se radi o tamnoj materiji ili o tim novim izvorima asimetrije, već četiri decenije na jedan ili drugi način je glavni cilj eksperimentalne fizike čestica. Mi uglavnom imamo dva pristupa tom problemu. U prvom pristupu mi sudaramo čestice, kao na primer u „Velikom Sudaraču Hadrona“ u CERN-u (takozvani LHC), i pokušavamo direktno da nađemo u proizvodima tih sudara nove čestice. Taj metod je doveo do otkrića svih sastavnih delova Standardnog modela, ali do sada nije doveo do otkrića čestica koje se ne uklapaju u Standardni model. Drugi pristup je da mi u tim sudarima proizvedemo ogroman broj nama već poznatih čestica, i onda precizno merimo njihova svojstva i uporedimo ih sa predviđanjima Standardnog modela. Taj drugi pristup je onaj kojim se ja bavim, i uprkos sve preciznijim merenjima ni tu do sada nismo naši jasan dokaz odstupanja od Standardnog modela u svetu mikroskopskih čestica. To je dakle misterija našeg vremena i zadatak kome sam posvetio svoj život.
Koje zemlje prednjače danas u fizici u svetu? U kojoj meri je Evropa u tom pogledu konkurentna, da li zaostaje?
Ako govorimo o eksperimentalnoj fizici čestica, glavni centar je CERN, tj. u Evropi. Van Evrope treba reći da Japan, Kina, Rusija, i Amerika imaju takođe veoma jake tradicije i sopstvene centre koji prednjače u specifičnim eksperimentalnim merenjima. Ako diskutujemo astronomiju, kosmologiju, ili astrofiziku onda je slika komplikovanija pošto su centri merenja često na nedostupnim mestima gde ima manje svetlosti i šuma, na primer u Južnoj Americi, Africi, Australiji, itd. Mora se takođe reći da je zlatno doba fizike čestica, ono u kome su otkrivene čestice Standardnog modela, nesumnjivo bilo vreme internacionalne konkurencije, posebno između Evrope i Amerike. Moglo bi se zaključiti da je Evropa tu bitku dobila jer je izgradila LHC gde je zadnji kamen temeljac Standardnog modela, takozvani Higzov Bozon, otkriven 2012. godine. Sa druge strane, Amerika je nesumnjivo igrala najvažniju ulogu u otkriću gravitacionih talasa. U svakom slučaju, sa naučne tačke gledišta takva konkurencija i volja da jedni druge poguramo je pozitivna, čak bih rekao i neophodna. Elem i ako neko danas zaostaje u jednom domenu, to nije dobar razlog da se u taj domen više ne ulaže.
Možete li nam reći nešto o stanju u fundamentalnim naukama? Koje teme su tu glavne, šta je njihova preokupacija?
Iskreno ne volim da špekulišem van svoje struke, posebno u dobu veštačke inteligencije gde svakodnevno čitam blago rečeno diskutabilna obećanja o tome šta ćemo ove decenije otkriti u ovoj ili onoj struci.
Da li u tim stvarima između zemalja preovlađuje kompeticija ili saradnja? Koliko su pojedine zemlje otvorene, da li se saznanja i otkrića dele ili se kriju?
Rekao bih da je fizika čestica među najotvorenijim domenima nauke. Unutar eksperimenta se sve deli među autorima, kojih je između par stotina i par hiljada po eksperimentu. A onda se to naravno deli i sa svetom van eksperimenta. To ne znači da nema konkurencije, ima je i ona je veoma oštra, zemlje znaju da stave velike resurse u igru kad žele biti prve da nešto izmere. Ali čak i to se radi otvoreno: prosto, ako neko odjednom dobije pare da zaposli tri postdoktoranta da nešto izmere, teško ćeš ga sam pobediti.
Da li na tom polju postoje neke posledice Trampove administracije?
Ima za Američke kolege kada je u pitanje organizacija konferencija, putovanja, itd. Međutim, za sada je američka skupština uglavnom umanjivala najgore ekscese Trampove politike, a CERN ima dovoljno sopstvenih resursa da bi funkcionisao kao oaza u svemu tome. Koliko dugo će to moći tako da se eskivira, videćemo. Naravno, mladi studenti iz „pogrešnih“ zemalja plaćaju i te kako ceh svetskog trenda ka zatvorenijim granicama, koji apsolutno nije ograničen na Ameriku. A sve veći broj mojih evropskih kolega to brani ekološkim argumentima: da je bolje za planetu da manje putujemo, šta mladima smeta da život provode na Zoom sastancima, to je čak i bolje za njih, itd. Posledice su jasne: sve je teže deci iz radničke klase da se posvete fundamentalnim naukama. To nas, posle ovih decenija delimične demokratizacije obrazovanja posle drugog svetskog rata, vraća unazad ka jednoj kvazi-aristokratskoj koncepciji fundamentalne nauke. To je sve jedna intelektualna i moralna katastrofa, i ne vidim nikakve šanse da se u skorije vreme stanje poboljša.
Da li ste upoznati sa stanjem fundamentalnih nauka – ili makar fizičke nauke – u Srbiji? ima li Srbija tu šta da ponudi Evropi ako već ne i svetu, ima li srpskih naučnika u Cernu?
Ja sam Jugoslaviju napustio 1991. godine i od tada dolazim samo kao turista u Srbiju, tako da ne mogu reći da sam posebno upoznat sa širokim stanjem fundamentalnih nauka u zemlji. Međutim, upoznat sam sa situacijom u CERN-u, gde itekako ima srpskih naučnika. Oni uglavnom rade na ATLAS i CMS eksperimentima i na razvoju budućih eksperimenata za nove predložene sudarače čestica. Srpski fizičari čestica su održali i održavaju visok nivo aktivnosti uprkos objektivno komplikovanim uslovima, i jasno je da imaju puno toga da ponude. Na kraju krajeva, mi smo i u najcrnjim periodima naše skorije povesti obrazovali naučnike svetske klase u svim mogućim disciplinama. Posebno se treba setiti onih starijih fizičara koji su u tim periodima ostali u zemlji, mada su mogli otići i lakše živeti vani, jer bez njih tih sledećih generacija ne bi bilo. Međutim, eksperimentalna fizika čestica je struka u kojoj i najpametniji teško prave svetski važne rezultate bez jake finansijske podrške — bilo od sopstvene države ili od Evrope. Dakle, ako želimo da naši mogu punopravno učestvovati u tim naučnim avanturama treba im dati neophodna sredstva i tu podršku održati tokom nekoliko decenija pošto toliko dugo projekti traju. To zahteva visok nivo stabilnosti i strateškog razmišljanja u naučnom rukovodstvu zemlje.
Kako generalno vidite budućnost fundamentalnih nauka?
Naše fundamentalno naučno znanje je zadnjih 200 godina napredovalo van svih snova. Mi pre 150 godina nismo znali šta je atom, a danas merimo određena svojstva čestica od kojih se atomi sastoje do trinaestog decimalnog mesta. Međutim, nije uopšte jasno da takva brzina napretka može da potraje. Ako su te čestice ili sile van Standardnog modela hiljadu puta teže od onih koje možemo danas u laboratoriji stvoriti, sasvim je moguće da ćemo morati stolećima čekati da nam tehnologija omogući da ih direktno merimo. Sa druge strane, posle otkrića gravitacionih talasa astronomija i astrofizika ulaze u sopstveno zlatno doba razumevanja makroskopskog sveta, i sa te strane možemo očekivati mnoštvo novih merenja i otkrića u sledećim decenijama. Najvažniji doprinos fundamentalnih nauka ipak ostaje onaj kulturni: to da se ljudi posvećuju potrazi za onom najsuštinskijom istinom o našem postojanju. I upravo zbog toga naš veliki izazov nije samo ta nauka nego i borba da njena vrata budu otvorena svakome detetu ovoga sveta koje ima ideju kako da naše fundamentalno znanje sveta pogura napred.