Demokratska politika prešla je na drugačiji vremenski režim. Prošlost i sadašnjost nekako su se urušile jedna u drugu. Najneobičnija stvar kod sadašnjeg američkog predsednika je to što se ponaša kao da je svoj vlastiti otac i svoj vlastiti sin. Dok je Putin planirao svoj rat u Ukrajini u „tajnim konsultacijama“ sa svojim davno preminulim prethodnicima, Petrom Velikim i Katarinom Velikom, i dok su Erdoganovi politički izbori osmišljeni u senci osnivača moderne Turske Mustafe Ataturka, Tramp proverava imena bivših američkih čelnika samo da bi ponovio kako je veći od svih njih. Njegova ravnodušnost prema mrtvima može se meriti samo ravnodušnošću prema onima koji se još nisu rodili.
TRAMPOVA REVOLUCIJA
Možda Tramp veruje da je beskorisno oslanjati se na mudrost prošlih generacija ili se možda pridržava apokaliptičnog scenarija svojih saputnika iz Silikonske doline? Rezultat je isti. Predsednikova praksa isticanja svog imena na zgradama i institucijama dokaz je da se neko priprema održati govor na sopstvenom sprovodu.
U pravilu, revolucije nisu samo promena strukture moći. One takođe preusmeravaju našu koncepciju vremena.
Francuska revolucija uvela je novi kalendar. Ruska revolucija obećala je da će budućnost preurediti prošlost. Ali bit Trampove revolucije je nešto čudnije: implozija samog vremena. Tramp ne pokazuje interes ni za šta što se dogodilo pre njega i ne brine ga što će se dogoditi posle njega. Ponaša se kao da istorija mora naglo stati kada on napusti pozornicu. To pomaže da se objasni zašto veruje da bi svi ratovi trebalo da budu zaustavljeni za nekoliko sedmica, ako ne i dana. Trampovo iskustvo vremena ključno je za njegovo političko ponašanje. Predsednik ne razmišlja u smislu dugoročne strategije, već u smislu rokova. On je poput reditelja koji ne snima filmove, već samo trejlere za filmove koji nikada neće biti snimljeni. Zapravo ga ne brine ishod rata između Rusije i Ukrajine. Ono što mu je važno je kada će se završiti. On stvara istoriju na način na koji zaduženi poslovni čovek pregovara sa svojim poveriocima. Trampov revolucionarni osećaj za vreme, u nedostatku bilo kakvog revolucionarnog projekta, izvor je i snage i ranjivosti. On koristi rastući osećaj hitnosti javnosti kao oružje. Egzistencijalna teskoba da „nema vremena“ sprečava pitanje: „Vreme – za šta?“ Njegova spremnost da napadne Iran odvojena je od bilo kakvog osećaja da bi mogao snositi odgovornost za budućnost te zemlje.
ŽELJA ZA VEČNIM ŽIVOTOM
Suština ove radikalno nove vremenske ontologije je tvrdnja da ništa što radi nije namenjeno da traje. Tramp nudi dogovore koje drugi ne bi mogli ni odbiti ni prihvatiti. Treba li Kremlj da sklopi dogovor s njim jer im nudi nešto što nijedan drugi američki predsednik verovatno ne bi predložio? Ili bi Rusi trebalo da brinu da tako dobar dogovor verovatno neće trajati? Treba li Ukrajinci da veruju njegovim bezbednosnim garancijama ako im on govori da nikome ne treba verovati? Treba li Kinezi da pregovaraju s Trampom ili da ga pričekaju? Mogu li Evropljani izbeći Trampovu zamku revolucionarnog vremenskog pritiska?
Smanjenje prošlosti i sadašnjosti za života jednog vođe je Trampov poseban dar savremenoj politici. Njegov trenutak definisan je činjenicom da se i naše razumevanje prošlosti i naši snovi o budućnosti dramatično menjaju. Kada je Lenjin umro, boljševici su mumifikovali njegovo telo i položili ga u mauzolej na Crvenom trgu, objašnjavajući svetu da će, iako je veliki vođa otišao, živeti večno. Želja za večnim životom nije neobična kod političkih vođa. Ono što je novo kod Trampa je njegova sposobnost da nas uveri da će uvek biti tu.
*Autor je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji