Prema zvaničnom narativu, cilj američkih sankcija je da se umanji sposobnost Rusije da vodi rat u Ukrajini. Logika ovog pritiska je dobro poznata – s jedne strane, manje prihoda od nafte i gasa znači manje sredstava koje ruska država može opredeliti za rat; a s druge, maksimalno otežati transfer, odnosno kupovinu savremenih tehnologija (i tehnoloških rešenja) koja su ruskoj vojsci neophodna na bojnom polju. Rusija se tako želi dovesti za pregovarački sto, postići „pravedan mir“, kazniti odgovorni (kada im se već ne može suditi), odvratiti drugi mogući napadači (iz američkog ugla, Kina u kontekstu Tajvana) i još jednom potvrditi da SAD stoje uz svoje saveznike u NATO.
Beograd kao da nije primetio da je Trampova administracija od Bajdenove preuzela i nastavila sa režimom sankcija. Fokus jeste donekle drugačiji, na tzv. sekundarnim sankcijama i uvođenju tarifa (što je Srbija već osetila – podsećamo kako smo sa uvedenih 35% među najviše pogođenima), ali sam režim nije ublažen, naprotiv: porastao je kako obuhvat industrija, tako i kompanija pod sankcijama. Nakon entiteta u Kini, Turskoj, te UAE, sankcije su – pre 11 meseci – uvedene i NIS-u. Tako je jedan period neizvesnosti (na molbe Beograda, stalna odlaganja stupanja na snagu, na po mesec, a naposletku na svega nedelju dana) okončan, a započet drugi.
AMERIKA EVROPI
Lament po strani, postoji nešto što je trebalo da razumeju donosioci (donosilac) odluka u Srbiji: američke sankcije Rusiji, posebno one koje se tiču njenog energetskog sektora, dovele su do toga da ova zemlja preuzme vodeću ulogu u određivanju energetske budućnosti Evrope. One su postale nalik „katalizatoru evropskog energetskog zaokreta“. Primorale su Evropsku uniju da ubrza plan „REPowerEU“, čiji je cilj okončanje zavisnosti od fosilnih goriva ruske proizvodnje. Tako bi se iz korena promenio kako evropski „energetski miks“ tako i partneri na koje se računa kada je reč o snabdevanju energijom. Čak su i pre 2022. godine američke sankcije, poput onih koje su uvedene projektu gasovoda „Severni tok 2“, direktno uticale na evropsku energetsku infrastrukturu.
Kako je EU prekinula veze sa Moskvom, Vašington je „uskočio“: američki skuplji tečni prirodni gas zamenio je deo ruskog. Uspostavljena je i zajednička radna grupa, čime su se SAD našle u središtu planiranja sigurnog snabdevanja (engl. security of supply).
Režimom sankcija SAD oblikuju ekonomsku realnost za sve aktere. Odigrale su ključnu ulogu u kreiranju mehanizma Grupe 7 najrazvijenijih zemalja (G7) za ograničenje cene ruske nafte (engl. price cap), kojim se diktiraju finansijske uslovi pod kojima kompanije iz EU i G7 (aktivne u industrijama osiguranja, brodarstva) mogu globalno poslovati sa ruskom sirovom naftom. Tako se suštinski uticalo na glavni izvor prihoda Rusije i samim tim, globalno tržište na kome je Evropa poslovala. Istovremeno, SAD neprestano uvode sankcije koje ciljaju treće zemlje i subjekte uključene u zaobilaženje sankcija (korišćenjem, recimo „flote iz senke“, engl. shadow fleet). Ova globalna akcija sprovođenja koju preduzima SAD primorava ne-EU aktere (poput rafinerija u Indiji i Turskoj) da promene svoje ponašanje, što indirektno utiče na lanac snabdevanja rafinisanim proizvodima koji se troše u Evropi.
IGNORISANJE
Faktore rizika prisutne godinama u Beogradu su svesno ignorisali. Još 2014, nakon aneksije Krima, SAD i EU su uvele sankcije Rusiji koje su, između ostalog, ciljale ruski energetski sektor i finansiranje njihovih kompanija. Iako NIS tada nije direktno pogođen, činjenica da je većinski vlasnik strateške energetske kompanije iz države pod sankcijama automatski je značila veliki rizik. Sam Vučić je potvrdio da se pravni osnov američkih sankcija NIS-u nalazi u uredbama iz 2014. i 2021. godine. S obzirom na to da je NIS pod većinskom kontrolom ruske državne kompanije, lako se moglo predvideti da će Zapad, a posebno SAD, iskoristiti tu činjenicu kao polugu pritiska na Srbiju da se uskladi sa sankcijama, odnosno da eliminiše ruski uticaj iz svog ključnog energetskog sektora. Uostalom, američka ambasada je u ranijim izjavama otvoreno navodila da je cilj sankcija uklanjanje ruskog vlasništva.
Najzad, i pre direktnih američkih sankcija NIS-u, EU je uvela embargo na rusku naftu koja se doprema morskim putem. Iako je Srbija bila izuzeta od zabrane uvoza nafte preko Jadranskog naftovoda (JANAF) zbog tehničkih razloga, uvođenje ovakvih sankcija je stvorilo dodatni, opipljiv rizik za poslovanje NIS-a i nagovestilo da je samo pitanje vremena kada će se lanac snabdevanja prekinuti.
Pitanje, dakle, nije bilo da li će sankcije doći, već kada i u kom obliku. Beograd je bio svestan rizika, ali je politička odluka bila da se održavaju odnosi sa Rusijom. Sada su pred rukovodstvom (Vučićem) tri opcije i kako to već biva, nijedna nije idealna. Prva pretpostavlja izlazak ruskih vlasnika, odnosno prodaju njihovog udela trećoj strani i ovo je rešenje koje SAD i Zapad suštinski traže. Ruski vlasnici, koji drže oko 55% akcija, prodali bi svoj udeo kompaniji sa Zapada (eventualno iz neke treće, „neutralne“ zemlje – npr. Azerbejdžana). Jasne su pozitivne implikacije (neometan nastavak poslovanja, očuvanje radnih mesta) ali i negativne (Beograd bi ostao bez „strateškog partnera“ kada je reč o gasu i nafti).
Druga je nacionalizacija, koja podrazumeva da Srbija preuzme većinski udeo. U javnosti se gubi iz vida da bi Srbija morala da plati tržišnu cenu (upravo je u Ugovoru o prodaji NIS-a iz 2008. bila predviđena zaštita ulaganja i naknada u slučaju nacionalizacije) koja bi mogla da iznosi i cele 2,5 milijarde evra. Ovakav potez bi gotovo sigurno doveo do međunarodne arbitraže i ozbiljnog zaoštravanja odnosa sa Rusijom: upozorenje je već poslato odbijanjem da se gasni aranžman produži nakon isteka 2025. godine. Najzad, Srbija trenutno nema jasan zakon o nacionalizaciji privatnih preduzeća, već samo o eksproprijaciji nepokretnosti. Dakle, morao bi se doneti leks specijalis.
Treće rešenje zapravo živimo i predstavlja pokušaj da NIS funkcioniše pod sankcijama, oslanjajući se na rezerve, uvoz derivata i političko „manevrisanje“ (gde se kao jedini saveznik ukazuje Budimpešta). Povećao bi se uvoz gotovih derivata (goriva) umesto sirove nafte za rafineriju u Pančevo, što bi vodilo novim poskupljenjima. Nastavili bi se razgovori sa SAD (Kancelarijom OFAC) ne bi li se dobile nove kratkoročne licence. Plaćanja bi se vršila osloncem na domaće sisteme (DinaCard); ali bi ostao problem s međunarodnim kreditima NIS-a.
Da zaključimo: zvanični Beograd je potcenio sekundarne sankcije i precenio važnost NIS-a. Zapadu je geopolitički cilj istiskivanja ruskog uticaja važniji od kratkoročne ekonomske stabilnosti Srbije. Za SAD i EU, većinsko vlasništvo ruske državne kompanije nad ključnim energetskim resursom Srbije (koji drži većinu maloprodajnog i veleprodajnog tržišta) predstavlja stub ruskog političkog i obaveštajnog uticaja u regionu. Sankcije NIS-u nisu zamišljene da bi Srbija ostala bez goriva, već da bi se to vlasništvo i kontrola prekinulo. Svi smo to znali i očekivali. Sada ćemo videti kakav je epilog.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda