U srpskoj zajednici na Kosovu vlada najnoviji osećaj straha i neizvesnosti povodom najave novih odluka Vlade Kosova – još premijera u tehničkom mandatu, ali i novog mandatara Aljbina Kurtija – usled čega se ulazi u potencijalno prelomnu fazu odnosa s Prištinom.
Dva pitanja, puna primena kosovskog Zakona o strancima i najave integracije obrazovnih i zdravstvenih institucija koje funkcionišu u sistemu Republike Srbije, spojile su se u jednu širu dilemu: da li je reč o tehničkom usklađivanju sa zakonodavstvom ili o suštinskoj promeni institucionalnog položaja Srba na Kosovu. Za kosovske vlasti, to je pitanje pravne doslednosti i konsolidacije suvereniteta. Za srpsku zajednicu, to je pitanje opstanka institucija koje doživljava kao poslednje organizovane stubove kolektivne sigurnosti.
Najava doskorašnjeg zamenika premijera Kosova Besnika Bisljimija da su pred lokalnim vlastima „pet do šest veoma važnih nedelja“ kada je reč o integraciji institucija koje funkcionišu po sistemu Republike Srbije, dočekana je u srpskoj zajednici sa skepsom i zabrinutošću. Prema njegovim rečima, gradonačelnici opština sa srpskom većinom imaju značajne nadležnosti u oblasti obrazovanja i zdravstva i „dobrobit građana u velikoj meri zavisi od pristupa koji će imati u narednim nedeljama“.
DOKUMENTA
Ove najave o integraciji poklapaju se sa početkom prve faze pune primene Zakona o strancima, koja počinje od 15. marta. Zakon propisuje da lica bez kosovskih dokumenata moraju pribaviti radne dozvole i odgovarajuće licence za rad i boravak. Tada počinje i primena Uredbe o upravljanju vozilima sa srpskim registarskim tablicama.
U formalno-pravnom smislu, Zakon o strancima kao opšti pravni akt primenjuje se na sve osobe koje nemaju kosovsko državljanstvo ili regulisan boravišni status. Međutim, u političkoj i društvenoj realnosti Srba na Kosovu njegova primena dobija specifičnu težinu. Primena zakona tako ponovo otvara pitanje statusa institucija koje finansira Beograd i koje rade po sistemu Republike Srbije, gde se diplome i medicinska dokumentacija izdaju u okviru srpskog sistema, dok Priština insistira na jedinstvenom pravnom okviru na celoj teritoriji Kosova.
Deo nastavnika, profesora, zdravstvenih radnika i studenata nema kosovska dokumenta, bilo zato što žive u Srbiji, bilo zato što ih zbog administrativnih prepreka ne mogu pribaviti. Ukoliko bi u pravnom smislu bili tretirani kao stranci, to bi otvorilo niz prepreka u njihovom svakodnevnom funkcionisanju, od pristupa radnom mestu do ostvarivanja prava na studiranje, čime bi njihov radni i studijski status postao pravno neizvestan.
Prema važećim odredbama, svi koji nemaju kosovska dokumenta, pa i pripadnici srpske zajednice koji žive, rade ili se školuju na Kosovu, morali bi da pribave boravišnu dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova Kosova. To podrazumeva i obavezu pribavljanja radne dozvole ili odgovarajuće licence za rad, uz podnošenje zahteva kosovskoj Agenciji za zapošljavanje. Međutim, s obzirom na to da Kosovo ne priznaje preostale srpske obrazovne i zdravstvene institucije, postavlja se pitanje kako bi zaposleni u tim ustanovama ostvarivali pravo na dozvole ukoliko rade u instituciji koju kosovske vlasti smatraju paralelnom ili nelegalnom.
Zaposleni Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici – koja je danas po kosovskom sistemu Severna Mitrovica – koji dolaze iz Srbije ili drugih zemalja regiona morali bi da imaju privremenu dozvolu boravka i ispune druge zakonom propisane uslove, u zavisnosti od svrhe boravka.
Upravo zato se u srpskoj zajednici postavlja pitanje kako će ljudi koji godinama žive i rade na Kosovu, na univerzitetu, u bolnicama i drugim ustanovama, nastaviti da funkcionišu ukoliko njihovo prisustvo bude podvedeno pod režim stranaca. Iako je Bisljimi u ime Vlade Kosova, negirao da bi Zakon o strancima mogao biti korišćen kao mehanizam institucionalnog pritiska na Srbe na Kosovu, ipak u srpskoj zajednici ovo pitanje više nije samo tehničko tumačenje zakona već ono dobija snažan politički naboj. Stoga do novih tenzija dolazi jer se primena zakona najavljuje u prostoru u kojem paralelno postoje i funkcionišu dva institucionalna sistema, bez jasno definisanog prelaznog mehanizma koji bi zaštitio prava zaposlenih i korisnika tih institucija.
NAJVEĆA NEIZVESNOST
Pored svih pravnih i administrativnih nejasnoća, možda najveću neizvesnost među Srbima na Kosovu izaziva najava integracije sistema obrazovanja i zdravstva u kosovski institucionalni okvir. Bisljimi je rekao da „postoji inicijativa o integraciji zdravstva i školstva koje funkcioniše po srpskom sistemu“. Reč je o oblastima koje se u srpskim sredinama doživljavaju kao ključni stubovi opstanka zajednice i institucionalne veze sa Srbijom.
Zabrinutost ovim povodom je najpre, 21. januara artikulisala grupa organizacija civilnog društva sa severa Kosova tokom sastanka sa predstavnicima diplomatskih misija na Kosovu. Kako su naveli u saopštenju, ukazali su na „rizike koje bi rigidna i nedovoljno pripremljena primena zakonskog okvira mogla imati po svakodnevni život srpske zajednice, uključujući funkcionisanje osnovnih usluga od egzistencijalnog značaja, poput zdravstvenog i obrazovnog sistema“.
Predstavnici civilnog društva ocenili su da bi svaka jednostrana i ubrzana primena mera, bez jasnih prelaznih mehanizama i pravnih garancija, mogla dodatno destabilizovati ionako krhku političku situaciju.
Nastavljena je reakcija srpske zajednice iznošenjem strahovanje da bi promene u pravnom statusu institucija mogle dovesti do demografskog slabljenja srpske zajednice. Kao odgovor na najave iz Prištine, 12. februara u Severnoj Mitrovici održan je sastanak predstavnika Srpske liste, gradonačelnika i odbornika opština sa srpskom većinom, rukovodstva Univerziteta, direktora osnovnih i srednjih škola i svih zdravstvenih ustanova. Politički neistomišljenici i kritičari Srpske liste među srpskim političarima na Kosovu nisu bili pozvani na ovaj skup.
Usvojena je Deklaracija kojom se traže administrativne olakšice za pribavljanje ličnih dokumenata, nesmetan ulazak i boravak zaposlenih i studenata, kao i garancije za slobodno korišćenje imovine. U dokumentu se navodi da je Deklaracija zasnovana na obavezama iz međunarodnog prava, političkih dogovora postignutih u Briselu, Evropske konvencije o ljudskim pravima i važećih pravnih akata. Zahteva se da građanima budu obezbeđene pravne i administrativne olakšice kako bi mogli da ostvaruju osnovna prava, dok se za zaposlene i studente traži nesmetan ulazak i boravak tokom trajanja radnog i studijskog procesa.
Deklaracijom se odbacuje svako postupanje koje bi moglo ugroziti rad obrazovnih i zdravstvenih institucija, uz poruku da se sva otvorena pitanja moraju rešavati isključivo kroz dijalog Beograda i Prištine i kroz uspostavljanje Zajednice srpskih opština (ZSO). „Primena Zakona o strancima i zakona o vozilima bez prilagođavanja realnosti na terenu i bez pravnih olakšica predstavljala bi administrativno etničko čišćenje srpskog naroda. Time bi bila ugrožena osnovna prava, na život, lečenje, obrazovanje i imovinu, hiljade porodica bi se našle u neizvesnosti, a multietnički karakter ovih prostora ostao bi samo formalna kategorija“, navodi se u usvojenoj Deklaraciji.
Iseljavanje Fakulteta tehničkih nauka
Dodatnu uznemirenost izazvalo je pismo kosovskih vlasti upućeno Fakultetu tehničkih nauka u Severnoj Mitrovici, kojim je toj ustanovi ostavljen rok od 30 dana da se iseli iz objekta koji koristi ili da potpiše ugovor sa Univerzitetom u Prištini u kosovskom sistemu. U srpskoj zajednici taj zahtev tumači se kao pokušaj formalnog uključivanja fakulteta u kosovski obrazovni okvir. Rektor Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Nebojša Arsić naveo je da se u dopisu sugeriše da srpski univerzitet, odnosno FTN, nema pravo na zgradu i zemljište na kojem se fakultet nalazi. On je, međutim, izjavio da takve tvrdnje nisu utemeljene i da se fakultet nalazi na parceli u vlasništvu Trepče.
BEZ ODGOVORA
Nakon usvajanja Deklaracije, 13. februara u Prištini je održan sastanak gradonačelnika deset opština sa srpskom većinom sa ministrom administracije lokalne samouprave Eljbertom Krasnićijem. Susret je organizovan u atmosferi pojačanih očekivanja da bi mogla biti razjašnjena pitanja najavljene integracije obrazovnih i zdravstvenih institucija. Međutim, prema izjavama učesnika, konkretni odgovori nisu ponuđeni. „Mi kao gradonačelnici smatramo da to nije nešto čime treba da se bavimo. To je isključivo tema za dijalog i glavne pregovarače“, izjavio je gradonačelnik Severne Mitrovice Milan Radojević. On je dodao da su na sastanku dominirala komunalna, administrativna i tehnička pitanja sa kojima se opštine suočavaju, dok se o integraciji, kako je naveo, nije razgovaralo u operativnom smislu.
Ubrzo je usledila i reakcija zvaničnog Beograda. Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković ocenio je da „Srbi na Kosovu sa zebnjom i strahom gledaju na odluke Prištine“ i da je „Priština odavno prešla crvenu liniju“. Prema njegovim rečima, Deklaracija iz Severne Mitrovice „izraz je jedinstva srpskog naroda“, dok pokušaji integracije bez dijaloga predstavljaju pokušaj da se „sruše stubovi opstanka Srba, zdravstvo, školstvo i Srpska pravoslavna crkva“. Beograd insistira da se sva otvorena pitanja rešavaju isključivo u okviru dijaloga i da se ne može govoriti o punoj normalizaciji bez formiranja ZSO. „Naš narod je uznemiren, ali želim da im poručim da smo uz njega i da ga nikada nećemo ostaviti, dok se u međunarodnoj zajednici prave ludi kao da se ništa ne dešava“, ističe Petković.
Istovremeno, drugi srpski politički akteri optužili su Srpsku listu, koja ima podršku zvaničnog Beograda, da je integracija već dogovorena, te da se sada, kako tvrde, „simulira otpor“ kako bi se prikrila višegodišnja politička odgovornost. Stranka Za slobodu, pravdu i opstanak, na čijem je čelu Nenad Rašić, koji je ujedno i ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova, pozvala je Srpsku listu da javno saopšti šta je konkretno dogovoreno u vezi sa integracijom obrazovnih i zdravstvenih institucija koje rade u sistemu Srbije, kao i ko je i u čije ime vodio eventualne razgovore.
I dok se čekaju politički odgovori, u praksi ostaju dileme posebno one egzistencijalne. Da li je zaista odluka o integraciji na pregovaračkom stolu? Ko će izdavati diplome? Hoće li one biti priznate u Srbiji i šire? Po kom programu će raditi škole? Ko će licencirati lekare i pod kojim uslovima? Hoće li zdravstveni radnici zadržati status zaposlenih u sistemu Srbije? Kako će biti regulisan ulazan studenata na Kosovo?
U sredinama sa srpskom većinom, ove institucije nisu samo javne službe. One su simbol kontinuiteta, institucionalne veze sa Beogradom i osećaja pravne sigurnosti. Njihovo eventualno formalno uključenje u kosovski sistem zajednica doživljava kao prekid tog kontinuiteta, čak i ako bi usluge nominalno ostale dostupne. Sa druge strane, kosovske vlasti tvrde da bez integracije nema pune funkcionalnosti sistema Kosova.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da u Briselskom sporazumu iz 2013. godine, kao ni u Ohridskom sporazumu iz 2023. godine, ne postoje eksplicitne odredbe koje nalažu formalnu integraciju srpskog sistema obrazovanja i zdravstva u kosovske institucije. Sporazumi su fokusirani na normalizaciju odnosa i na uspostavljanje ZSO kao mehanizma samouprave u oblastima od interesa za srpsku zajednicu, uključujući obrazovanje i zdravstvo. Međutim, precizan model funkcionisanja tih sektora nije do kraja definisan.
NEZVANIČNO
Ipak jedini dokument gde se ovo pitanje spominje je nezvanični nacrt statuta ZSO koji je pre izvesnog vremena objavljen u javnosti. Prema tom dokumentu, koji su objavili mediji, predviđa se mogućnost da Zajednica upravlja obrazovnim i zdravstvenim institucijama, uz finansijsku podršku Srbije, ali i uz registraciju i licenciranje u skladu sa kosovskim zakonodavstvom.
U tom kontekstu pominju se „Mreža za obrazovanje kosovskih Srba“ i „Zdravstvena mreža kosovskih Srba“, kao privatni pružaoci usluga pod odgovornošću Zajednice. Srbija se eksplicitno navodi kao finansijski donator, dok bi centralne kancelarije tih mreža ostale u Srbiji. Međutim, ista odredba predviđa da bi te institucije morale biti registrovane i licencirane u skladu sa kosovskim zakonodavstvom, kao i da bi njihovo poslovanje bilo podložno nadzoru kosovskih institucija. Sva finansijska podrška iz Srbije bila bi transparentna i kontrolisana u skladu sa kosovskim pravnim okvirom. Iako je ovaj nacrt statuta ZSO nezvaničan papir, pitanje je da li će on biti osnova za institucionalni kompromis.
Upravo je kompromis ono na čemu se nominalno insistira kada je reč o odnosima između Srba i Albanaca, a posebno između Srba sa severa Kosova i centralnih institucija u Prištini. Međutim, ti odnosi već godinama su opterećeni dubokim nepoverenjem. Zatvaranje institucija Republike Srbije na Kosovu u prethodnom periodu učvrstilo je među Srbima percepciju da se njihov institucionalni prostor postepeno sužava. U proteklom periodu zatvoreno je više desetina ustanova koje su godinama funkcionisale u srpskim sredinama, od Centra za kulturu, Gradske biblioteke, sportske hale, preko Nacionalne službe za zapošljavanje i vodovoda, do Crvenog krsta i Omladinskog centra. Ukinute su i Pošta, Komercijalna banka, kao i pojedine kancelarije za socijalni rad.
U takvom kontekstu, svaka najava dodatnog „usklađivanja“ ili „integracije“ dobija snažnu političku dimenziju i tumači se kao nastavak procesa koji, iz perspektive srpske zajednice, vodi ka potpunom gašenju institucionalne veze sa Srbijom.
Naredni period zato neće biti samo tehnički rok u primeni zakona, već test da li je u dijalogu moguće doći do kompromisa ili će obrazovanje i zdravstvo postati institucije koje treba „legalizovati i legitimizovati“, kako je rekao Besnik Bisljimi.