Jedna od vrlo evidentnih karakteristika, verovatno i najupadljivija, ukupnog stanja u Srbiji je korupcija doslovno dramatičnih razmera. Na poslednjem Globalnom Indeksu percepcije korupcije (CPI) zemlja je zabeležila najlošiji plasman još od 2005.
Pod vlašću koja je pre trinaest godina došla pod parolom borbe protiv korupcije iz godine u godinu beleži sve slabiju ocenu i plasman i sada na CPI ima samo 35 poena, što je 27 poena manje od proseka EU, 21 manje od proseka Evrope, čak 8 manje od svetskog proseka i deli ponižavajuće 105-106. mesto.
Zemlja koja je nedavno šokirala svet žestokom masovnom građanskom pobunom protiv korumpiranog režima Nepal, sa samo poenom manje (34) je na sledećem 107. mestu! Iole odgovorna vlast u Srbiji bi se morala potpuno drugačije odnositi prema korupciji kakva je u dalekoj azijskoj zemlji izazvala erupciju nezadovoljstva i nasilja, ali aktuelna ne želi.
LEGALIZACIJA SVEGA
To ovih dana potvrđuje na markantan način Predlogom Zakona o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnostima, u javnosti poznatijeg kao „zakon o legalizaciji“.
Prve informacije o donošenju i sadržini novog zakona javnost je dobila sasvim iznenada, od potpuno nenadležnog organa koji ne samo da po Ustavu nema nikakvih nadležnosti u oblasti gradnje ili upisa prava na nepokretnostima nego uopšte nema pravo predlaganja zakona. Ukratko, predsednik republike je obavestio javnost da će vlast uz skromnu naknadu – za oko 70 odsto objekata će, kako je rekao, biti do 100 evra – omogućiti upis u zemljišne knjige svega i svačega i stvoriti fikciju pravnog rešavanja problema i pravne sigurnosti ne garantujući zapravo, u odsustvu građevinske i upotrebne dozvole, za bilo šta.
Nakon što je nenadležni organ najavio brzo donošenje zakona i obelodanio njegovu sadržinu nadležni organi, ministarstvo i Vlada prekršili su više svojih izričitih obaveza.
Odredbama Zakona o državnoj upravi i Poslovnika Vlade je utvrđeno obavezno sprovođenje javne rasprave o nacrtu zakona ako je ispunjen makar jedan od dva uslova – da se zakonom materija uređuje na bitno drugačiji način ili da je reč o pitanju posebno interesantnom za javnost. Iako je sasvim očigledno da su ispunjeni ne jedan, već oba uslova, nije organizovana javna rasprava. A tekst nacrta, dok ga predsednik republike nije „predstavio“, nije uopšte bio dostupan javnosti.
Zakon o sprečavanju korupcije predviđa da je organ državne uprave koji priprema nacrt zakona iz oblasti posebno rizične za nastanak korupcije dužan da ga dostavi Agenciji za sprečavanje korupcije radi davanja mišljenja o riziku od korupcije. Ova obavezu su, što je u tragikomičnom raskoraku sa tim da Vlada u svojim planskim „antikorupcijskim“ dokumentima oblast građevinarstva i prostornog planiranja tretira kao jednu od neuralgičnih, korupcijom posebno teško zahvaćenih, ministarstvo i Vlada su ignorisali.
Nakon što je prekršila sve što je mogla da prekrši i lišila opštu i stručnu javnost i nadležni organ prava da se izjasne o kvalitetu i koruptivnim rizicima zakona Vlada je Predlog zakona dostavila skupštini sa predlogom da bude usvojen po hitnom postupku što je opet u direktnoj suprotnosti sa odredbama Zakona o Narodnoj skupštini odnosno njenog Poslovnika po kojima zakon može da se donese po hitnom postupku samo izuzetno.
Samo ako se zakonom „uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima EU“.
Iako je očigledno da ni jedan od uslova nije ispunjen Vlada je predložila a skupština prihvatila ne samo da zakon usvoji po hitnom postupku nego i da on stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja ne poštujući ni Ustavom utvrđeno pravilo da Zakon stupa na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja a da ranije može da stupi na snagu samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi koji moraju biti utvrđeni prilikom njegovog donošenja.
Šta bi sa poslovima narko-dilera?
Ali u vezi sa argumentima pre deset godina i sada upadljiva je i indikativna jedna „sitnica“. Argument koji je u prilog „nultoj toleranciji prema divljoj gradnji“ pre deset godina snažno eksploatisan sada sasvim izostaje. Tada je u izjavama funkcionera i provladinim tabloidima ne samo najavljivano da „država konačno staje na put izgradnji nelegalnih skupocenih stambeno-poslovnih kompleksa“ čak i da će se svi takvi divlji objekti „rušiti u velikoj akciji MUP i BIA“, nego je i objašnjavano da je takva divlja gradnja „najčešći način za pranje para“ i da „mahom služi narko-bosovima i drugim mafijašima da operu nelegalno stečen novac“. Danas to ne pominju.
Šta se to dogodilo sa „poslovima narko-bosova i drugih mafijaša“? Čime je objašnjivo, da ih vlast sada i ne pominje? Zar divlja gradnja nije jedna od veoma važnih aktivnosti organizovanog kriminala?
Zar Srbija, nažalost, kao i na početku teksta pomenutom Globalnom indeksu percepcije korupcije, i na Globalnom indeksu otpornosti prema organizovanom kriminalu ne stoji ponižavajuće loše.
U iole uređenoj državi navedeni „formalni“ nedostaci i propusti bili bi i više nego dovoljni da potpuno diskvalifikuju novi zakon. A u istom kontekstu njegova sadržina je vredna još veće pažnje.
Ista vlast je pre tačno deset godina predložila i donela zakon koji je takođe predstavljen kako „definitivno rešenje divlje gradnje“ – Zakon o ozakonjenju. S obzirom da je tada govorila o oko 1,5 miliona, a sada o skoro 5 miliona nelegalnih objekata, sasvim je očigledno da taj zakon ne samo da nije dao najavljene rezultate već neshvatljivo loše, katastrofalne.
Postoji mnoštvo dokumentovanih istraživačkih novinarskih tekstova o grubom kršenju i izigravanju zakona i legalizovanju nelegalne gradnje čiji su investitori najčešće bili pojedinci ili firme bliski aktuelnoj vlasti. Samo jedno istraživanje BIRN-a pokazalo je da je samo u Beogradu ozakonjeno više od 450.000 kvadratnih metara objekata koji su izgrađeni bez dozvole i nisu postojali ili nisu bili završeni 2015. godine, što se jasno vidi na satelitskom snimku a što je bio apsolutno bitan uslov za legalizaciju. Vrednost samo ovih zgrada iznosi znatno više od milijardu evra.
Zbog svega toga sasvim je nejasno na čemu vlast zasniva uveravanje da će novi zakon dati potrebne, korisne rezultate? A neizbežno se postavlja pitanje – da li je novo ekstravagantno rešenje uopšte održivo sa stanovišta minimalnih, osnovnih standarda pravne države? I potom, šta je njegov pravi cilj?
Brojna rešenja zakona sa stanovišta procedure za ostvarivanje i zaštitu prava, resursa za sprovođenje zakona, stvarne cene „legalizacije“ i drugih pitanja su, najblaže rečeno, diskutabilna. Ali ono što bukvalno „bode oči“ je činjenica da je osnovna ideja zakona u grotesknom raskoraku sa odredbama Krivičnog zakonika po kojim je divlja gradnja već godinama a i sada krivično delo. Prećutna dekriminalizacija više hiljada krivičnih dela je suštinski „povlačenje za nos“ svih koji su legalno gradili i plaćali propisane obaveze, potcenjivanje onih koji poštuju a povlađivanje onim koji ne poštuju zakone, posebno onim koji „elitne“ pozicije u društvu grade upravo na ignorisanju zakona koje prethodno nameću drugim.
Na javno iznete sumnje da je reč o populističkom potezu čiji je cilj da vlast obezbedi koliko toliko novca u sve praznijoj kasi i nešto glasača koji joj sve više nedostaju vlast odgovara tako što predstavlja zakon kao stvar „u najboljem interesu građana“.
Mada kroz prizmu zainteresovanih pojedinaca to zaista može da izgleda tako, ipak je jasno da zakon, na štetu javnog interesa, čak i uz plaćanje zakonom predviđenih doprinosa, omogućava ogromne profite velikim investitorima koji su gradili i grade bezbroj objekata u centrima gradova ili na najatraktivnijim turističkim lokacijama, čak i u nacionalnim parkovima. Pogotovo onima kojima su prethodnih meseci ili i duže javnosti nedostupne informacije o pripremanju novih zakonskih rešenja bile dostupne pa su intenzivirali investiranje u divlju gradnju.
Usvajanje novog zakona podržavano je gotovo identičnim argumentima i postupcima kao i prethodnog. Mnogo puta je naglašavano da za to postoje ili će sigurno biti obezbeđeni resursi, da „satelitski snimci omogućavaju vrlo jasno i precizno sagledavanje stanja“ i da u tom smislu „nema nikakve mogućnosti prevare“. I, naravno, i pre deset godina i sad glavni argument bio je, „interes građana“ koji će „pod do sad najpovoljnijim uslovima“ konačno „rešiti svoj egzistencijalni problem“ i postati „svoji na svom“.
Nekima, nema sumnje, hoće. I to mnogo.