Saga Srđana Valjarevića o Fricu i Dobrili stigla je do kraja. Posle tri knjige o njihovim doživljajima u Srbiji (Fric i Dobrila – 2021, Brod koji je zaplovio kroz maglu – 2023, Narator je konačno progovorio – 2024), prozor u svet ove neuravnotežene i izluđene porodice ne samo da je zatvoren, nego je zazidan: sa vodećim likom Gojkom, alijas Fricom, ostao je samo Narator.
Pošto se umešao u sopstveni roman i gotovo posvađao sa svojim junacima, Narator je zapao u tešku krizu iz koje će pokušati da ga izvuče upravo njegov glavni lik, u nedavno objavljenom Romanu o agoniji i vedrini. Tako je Laguna, sadašnji izdavač Srđana Valjarevića (1967), nedavno najavila četvrtu (zasad) etapu i „kraj jedne porodice“, koja će uskoro, izvesno, završiti i na „velikom platnu“, zahvaljujući i reditelju Goranu Markoviću.
Pre svega toga, Srđan Valjarević za Novi magazin govori o prošlim i sadašnjim dilemama i stremljenjima, o budućim planovima i razočaranjima, i zašto ne veruje u mogućnost da „veštačka inteligencija“ napiše (dobar) roman?
Fric i Dobrila doživeće ekranizaciju, pod rediteljskom palicom Gorana Markovića. Dokle se stiglo sa tim?
Zasad je pri kraju rad na samom scenariju, onda sledi ono sve što ide dalje. S obzirom da bi to trebao da bude jevtin film, da su ta dva glavna lika – već se znaju glumci, ali ‘ajde da ne govorim ja u njihovo ime… mislim da će stvar biti doterana do kraja. Goran se javio, radi mu se taj film, pogotovo što priča nema onu neku klasičnu narativnu strukturu, a on tako nije radio dosad, pa mu je to, kako kaže, izazovno. I, sad „uteže“ priču.
Čitao sam početak tog scenarija koji on radi i vidim da je krenuo nekim svojim pravcem, sve onako uzimajući iz knjiga, ne kako je išlo hronološki, već je slagao po nekoj svojoj ideji, kako bi zaokružio neku svoju priču u svemu tome.
Reč je o junacima koji prate vaše književno stvaralaštvo već više decenija, i ne možete pobeći od njih. Šta oni, zapravo, u vaše ime govore?
Malo je to sada drugačije, ovih pet godina – i onda je bilo pet (1997-2002) – takav je neki ciklus. Zanimljivo je da ih nekako spaja isti lik, onda je ministar informisanja bio današnji predsednik Srbije. I sećam se, urednik Danasa, pokojni Grujica Spasović, odlazio je svako jutro na „razgovore“ kod tadašnjeg ministra informisanja tokom bombardovanja SRJ 1999, pa je taj ministar zabranio Gojka i Dobrilu. Ne samo moje tekstove, naravno, nego sve što je imalo neke veze sa satirom, sa normalnošću, rekao bih. Da bi, evo, on danas bio predsednik, a ovi su „ostali isti“, s tim što su otišli u Švajcarsku, pa je Gojko promenio svoje ime u Fric, zbog reditelja Frica Langa, čije je filmove obožavao.
E, sad, poslušao sam savet mog daljeg rođaka, pokojnog Novaka Novaka, s kojim sam se tada družio, do njegove smrti 1995, koji mi je rekao da ću sigurno u jednom momentu dobiti ponudu iz novina da nešto pišem, a pošto sam dovoljno neodgovoran i neorganizovan čovek, a i priznajem da nemam neku jaku strast prema politici, dakle, predložio mi je da smislim likove, nešto kao Pozorište u kući, koje je on pisao. Da ih imam u rezervi… I, onda je krenuo Danas, te 1997. i Duška Maksimović, koja je uređivala dodatak u njemu, predložila mi je da nešto radim. Ja sam to već imao spremno, tako da mi je bilo idealno da započnem u dodatku, a kasnije, mislim, u vikend izdanju Danasa.
Na prvom mestu bilo je to korisna stvar iz više razloga. I kao izvor prihoda, a i da držim sebe u „poslu“, koliko-toliko. Da budem „u treningu“.
Ovo kasnije došlo je na poziv Veljka Lalića, urednika Nedeljnika, morao sam da napravim neke izmene, da ne bude isto, pa sam promenio ime. Trebalo je malo vremena da se priviknem i vratim u ritam, jer je prošlo dvadesetak godina, a onda su, u međuvremenu izašle, sve zajedno, četiri knjige sa Fricom i Dobrilom. U četvrtoj sam, da tako kažem, zaokružio tu priču, i uveo i tog novog lika – naratora. I završio.
To je završeno maja ove godine i mogu reći da mi pomalo fale i Fric i Dobrila. Pogotovo što su služili da se nekako „ispucam“. Ima tu jedna stvar, u februaru-martu su mi tekstovi uvek nekako jako slični, nervozni… jer obično tada idem u Upravu prihoda i tamo mi se svašta dešava, pa posle toga se, prosto, „istresem“ kroz te likove, jer svi oni, jesu, da tako kažem, moja „produžena ruka“, da iz sebe isteram svu muku.
Tada sam ja i Fric, i Dobrila, i Mate, i svi ostali.
Ni Korčula nije ista
Da ste svojevremeno ostali, recimo, na Korčuli, mislite li da bi se nešto promenilo u vašem životu?
Sigurno. Možda bih se udavio (smeh). Pojma nemam. Promenila se i Korčula, ali, kako bih rekao, onda 1990-ih kad sam pre rata poslednji put tamo bio, meni ništa nije falilo, a sada svega imaš mnogo više… Onda je, ne znam, bilo ako ne kupiš hleb do 10-11 nećeš ga imati taj dan, sad hleb možeš da kupiš kadgod hoćeš. Ali, problem je što sad ima tako puno tih pekara i prodavnica i toliko je sve skupo, da… to više nije isto ostrvo, isti grad.
Jesu li Gojko/Fric i Dobrila vama pomalo i neki „alibi“, jer, tokom književne karijere ste pravili pauze, „kreativne i zdravstvene“?
Može se reći da jesu. Ta vrsta tekstova, pogotovo što je saradnja i sa Danasom i sa Nedeljnikom bila bez greške, u smislu da pišem štagod hoću, što mi je omogućavalo da koristim sve moguće uticaje – da sve što sam čitao ili gledao ukomponujem, pa odatle imamo ono da se Fric nekad budi u raznim mantijama, i sve te poruke, nešto je dolazilo iz teološke literature, nekad iz filozofije, iz proznih knjiga… Bila je to idealna forma da mogu da mešam sve i svašta. Kao kad kuvaš, pa trpaš unutra sve što imaš u frižideru.
Jedino problematično je, dok nisam imao to iskustvo, da sam znao da se zanesem, osim što se dobro zabavljam, mogu da lupetam štagod hoću, pa me to previše odvuče. A, teško je pisati dve fikcije istovremeno. Na to mi je jedan prijatelj, pisac, čak i skrenuo pažnju. Možeš, ono, da pišeš romane i usput te političke i društvene komentare, ali kad paralelno radiš dve fikcije, nastaje problem. I, bio je u pravu. Tako da sam morao da prekinem, a mislim da je i dosta bilo – četiri knjige i, uopšte, dosta je i meni bilo Frica i Dobrile, pa sam morao da završim, zaokruživši priču sa tim likom Naratora. Da bih mogao da radim i ove druge stvari.
Da biste konačno spremili novi roman za proleće 2026?
Gotov je roman. Samo sam morao da prestanem sa Fricom i Dobrilom da bi mu se posvetio i završio ga. I, da tako kažem, prva ruka je gotova.
Šta će to biti?
Nikad ništa slično nisam pisao, to mogu da kažem. U stvari, ja i ovu četvrtu knjigu o Fricu i Dobrili – Roman o agoniji i vedrini, tretiram kao roman, ali, dobro, to je deo te neke prethodne priče. Ovo je, pak, nešto što ranije, zaista, nisam pisao. ‘Ajde, da sačekamo da izađe.
Makar radni naslov?
Uh, ima ih nekoliko. Veoma mi je zanimljivo bilo u Zagrebu, to me pitao čovek s kojim sam razgovarao, pa sam lupio Dom zdravlja. Ima malo u romanu nekih delova, ‘ajde da kažem, o nekim bolestima tog lika, pa mi je to, zaista, prvo palo na pamet. Moja prijateljica iz Nigerije, međutim, bila je oduševljena. Da bih posle, kad smo razgovarali, shvatio da njen doživljaj termina Dom zdravlja nije isti kao moj, tvoj, naš ovde. Jer, u Nigeriji, Dom zdravlja ne postoji, nego je ona to shvatila nešto kao Zdravlje. Uglavnom, to je njoj bio fenomenalan naslov, iako sam joj objasnio da tu sad ona ne može da očekuje od mene neku „zdravu priču“, da je tu neko „zdravlje“ preterano u igri. I, eto, zbog nje sam i to zadržao kao radni naslov.
Vaš Zimski dnevnik iz 1995, i Dnevnik druge zime iz 2006, jesu „zimski“, dakle, sivi, sa teško „svarljivim“ materijalom – prvi je pisan sa pogledom na okruženje, dok je drugi ličniji, napisan nakon vaše bolesti, i, takoreći, vaš „povratak na noge“. Koje Valjarevićeve poruke kroz te dnevnike možemo da iščitamo?
Onaj prvi je bio dnevnik u saradnji sa fotografkinjom Vesnom Pavlović. Predložio sam da ona vodi svoj „foto-dnevnik“ i svakog ponedeljka smo se nalazili, ja sam joj davao tekstove od prethodne nedelje, onda je ona po tome išla i pravila svoj dnevnik, pa je izbor tih fotografija završio u knjizi. Ono što sam tada zaista hteo, odatle i oni razgovori sa nekim ljudima koji su tada živeli i radili u ovom gradu, bio je jedan drugi pogled. Ono što je meni tada, a i sada mi smeta, jeste da se svaka priča o „devedesetim“ svodi na priču o kriminalu, o nekoj mitomaniji, bolesnoj rekao bih, o nekim likovima iz tog miljea, nekoj debilnoj muzici, a s druge strane su živeli i radili, u to vreme i neki drugi ljudi. I ja sam razgovarao sa njima tada sa idejom da mi oni kao drže neki čas od 45 minuta, kako žive, i o tome što rade.
Razgovarao sam tada, ne znam, sa Davidom Albaharijem i da sad ne nabrajam. Uglavnom, hoću da kažem da je ideja bila da je Beograd i u ono vreme – iako je stvarno bilo turobno, i sankcije, i nemaština, i ratovi – da su u njemu živeli i radili ljudi, između ostalih i Vesna i ja, koji nisu u tom nekom miljeu, klišeu kako se predstavljaju „devedesete“. Taj dnevnik je, zapravo, bio to. Slika „onog iza“ grada.
A, Dnevnik druge zime, koji se zbiva 2004/5, zamišljen je bio kao neka vrsta romana o čoveku koji vodi dnevnik, koji se oporavlja od teže bolesti, koju je doživeo, preživeo i… polako se, mic po mic, i bukvalno, korak po korak, vraća u život.
U oba slučaja glavni heroj je grad – Beograd?
U kome živi taj koji piše.
U čemu su razlike između Beograda s početka 1990-ih i 2000-ih?
Kad bi, recimo, Vesna i ja ponovo radili dnevnik, trideset godina kasnije, zapravo bi taj tekstualni deo, možda, ostao isti, ne bih morao nešto tu mnogo da menjam, ali bi vizuelni, njen fotografski deo, puno bi se razlikovao. Jer, i u knjizi, i njenoj arhivi, ima fotografija gde su neki delovi grada neprepoznatljivi. Nije se ovo društvo, manje-više, apsolutno ništa promenilo. Jedino što možemo da umremo u međuvremenu. Sam grad, međutim, vizuelno se jeste promenio. Sve je to neki dekor za ostvarivanje cilja u kome se ništa ne menja.
Zgrade na Karaburmi išarane „crno-belim grafitima“, na Novom Beogradu „crveno-belim“ – kao bivši fudbaler, je li to sport ili maltretiranje ljudskog mozga?
Pa naravno. To je blaga reč. To je već bolest, ona teška.
I šta smo onda dobili?
Pa ima nekih delova grada koji nisu tako vidljivi. Nisu centar, pa da sve vidiš, kao što je, recimo, Zvezdara, i onaj deo od Cvetkove pijace pa naniže. To je fantastično kol’ko nema veze sa mozgom. Potpuno je promenjeno za ovih 30 godina. Zgrada do zgrade, svaka za sebe. Sve mislim, pošto već imamo neke fotografije, kad bi sad ponovo radili taj dnevnik, videlo bi se koliko je neprepoznatljivo. A, zapravo je sve isto.
Objavili ste jednu zbirku poezije – Džo Frejzer u 49 pesama (1992) i potom na nju dodavali (1996. i 2004) još nekoliko. Kao Dilanova beskrajna turneja – izgleda da ćete, jednu svoju zbirku pesama gurati do kraja svoje karijere… Gde nalazite poeziju i kad je nalazite?
Pa to je neki plan (smeh). Ne mogu da objavim neku novi knjigu poezije kad je ređe pišem nego pre. Ispao sam nekako, već dugo, iz toga. Prosto, ono što mi je u glavi sad nekako ne vidim da mogu da transponujem kroz poeziju, nego ide kroz neku vrstu proze. Ali, onda ti se desi nešto. Ja i dalje svako jutro volim da izađem i da se ishodam i poslednja pesma je, na primer, došla u momentu kad sam, idući peške ka Zemunu, prešao most i odjednom, izađeš iz ove buke, vidiš neku tišinu. Onda sam u hodu prolazio pored par nekih krošnji, i dunuo je vetar… I ti odjednom čuješ neki zvuk koji ti prija. Mislim, od svih zvukova, tebi treba samo jedna krošnja i da dune vetar, i ti si čuo ono što ti treba. Nema šta tu da tupim o nekoj prozi, to je prosto bilo za pesmu, i napisao sam je, i zadovoljan sam, i evo Melodije koja prija, premijerno u Novom magazinu.
Tarantela
Hodam u
devet ujutru
na dva mesta istovremeno.
Po stazi i u svojoj glavi.
Kada hodam samo po stazi,
što je retko,
to je radost i uživanje.
Kada hodam samo u svojoj glavi,
što je često,
uglavnom je nemirno i naporno.
Kada hodam i kada vidim drvo
sa gustom krošnjom,
tada mogu da zastanem i
čekam vetar
da uđe u krošnju, i
onda mogu da slušam
jedini zvuk
koji mi prija,
i u jednom i u drugom slučaju.
I da gledam krošnju kako se njiše.
U ritmu.
Po vetru.
Živimo u doba koje zovemo vremenom veštačke inteligencije. Zamišljate li da bi iz toga mogao da izađe, recimo, dobar roman? Je li to uopšte moguće?
Teško se kačim na sve to. Mislim, društvene mreže nisam pipnuo nikad u životu. A VI, ne znam, sigurno je da će za mnoge stvari ona biti korisna i već to jeste. Ali, ako i kad budem pročitao dobar roman, onda ću verovatno promeniti mišljenje i malo više misliti o tome. Ne verujem, međutim, da će se to desiti. No, daj da sačekamo. Lično, još nisam pročitao ništa dobro vezano za VI, u smislu da tehnologija, da tehnika sama napravi, ne samo roman, nego i video, film… Neko je davno rekao nešto lepo za film, i uopšte, za umetnost, i za sport, i za sve te stvari, da tamo gde novac i nauka umešaju prste – tu trava ne raste.
A, od književnosti, može li se živeti?
Ja mogu. Sad mogu. Zaista ono, kad spojim Lagunu i, dobro, sad sam na pauzi sa pisanjem za novine, ali kad spojim Lagunu i Nedeljnik, onda je to sasvim dovoljno za pristojan život. Nije neki luksuz, za kojim i ne žudim, ali pristojan život, da.
Podsećanje
Da podsetimo, priča je krenula sa Gojkom i Dobrilom, krajem 1990-ih u Danasu, i bila naslonjena na čuvene 1990-te, sa ratovima, inflacijom i sankcijama. I Fric i Dobrila su najpre novinska priča, potom u Nedeljniku, pa tek onda „ukoričeni“ književni likovi (doduše, Gojko je ostao lik iz novina). I oni se referišu na 2000-te, koje su, opet, „sive“ i teške.
U međuvremenu, dok se nestrpljivo iščekuje novi, „pravi“ roman ovog autora, na proleće 2026, Laguna je, gotovo, kompletirala dosadašnji opus Srđana Valjarevića. Od kraja 2019, kada su reizdati Dnevnik druge zime (originalno Samizdat B92, 2006) i Komo (Samizdat B92, 2006), ovaj izdavač sukcesivno je objavio i prvenac List na korici hleba 2022. (Književna reč / edicija Pegaz, 1990), proširenu zbirku pesama Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama 2024. (Džo Frejzer u 49 pesama, edicija Ruža Lutanja 1992; Džo Frejzer u 49 +24 pesama, prošireno izdanje, Beopolis 1996), i Zimski dnevnik 2025. (Samizdat B92 1995). Ostaje još drugi Valjarevićev roman iz 1994. (Samizdat B92) – Ljudi za stolom.
Godinu dana smo u svojevrsnoj somnambulnoj situaciji, iscrtalo se nešto što se zove studentski pokret. Kako vi vidite celu tu priču sada, i u odnosu na iskustvo sa studentskim nemirima 1990-ih? Ima li nade za neku popravku?
Ne vidim ja mogućnost da oni to nešto poprave, ne kažem da neće i ne može da se stanje popravi, ali, kažem, lično sam pesimista. Govoriti o društvu, a ne znati postoji li ono uopšte pod tim terminom, vrlo je sumnjivo. Šta to znači? Na kraju krajeva, niko ne zna šta neko društvo želi. Apsolutno ne znam može li ovo društvo uopšte da se promeni, i kako da se to uradi. Govore se, recimo, već jako dugo, sve te stvari, suočavanje s prošlošću, priznavanje nekih zločina… Vrlo je moguće da Srbija i bez toga bude primljena u Evropsku uniju, na primer. A, i ta EU nije neka fenomenalna organizacija… Ne znam.
Ovo sa studentima je meni od početka, još tamo u februaru, martu sam rekao, ne vidim uopšte mogućnost da politički ili bilo kako poentiraju i zakucaju nešto. Mene politika nikad nije, zato, ni privlačila, jer to je jedan, ako postoje konvencionalni poslovi, a postoje, najviše moguće konvencionalni posao koji može da se radi. Ne mislim, naravno, da je loš. E, sad, bilo šta drugo, da izmišljaš neke pokrete, inicijative, ovo-ono, i da promeniš jednu duboko bolesnu sredinu kao što je ova – ne verujem u to. Što ne znači da ne može, ali ja ne verujem.
Sve je to lepo, donelo je, kako se to već priča, neku veliku mobilnost, ali gdegod je ta mobilnost, ili mobilizacija, kako god to nazvali, tako velika, onda je i iluzija jako velika. To ti je ono, kao, navijači iz Srbije idu na utakmicu protiv Engleske, i sad imaš one pripreme za utakmicu, ma praktično, mi smo već pobedili Englesku i plasirali se tamo negde. Ali, onda, počne utakmica i Engleska se otrese s PET prema nula. I, onda, u povratku, priča se kao, ipak smo mi daleko od njih, da-da-da, i tako dalje… Hoću da kažem, ovo je isto sa svim tim stvarima. Ne kritikujem, ali to ograđivanje od političkih stranaka, to nije dobro. Oni ljudi se bave politikom, u Skupštini su, ti bi hteo da je neko drugi tamo, da je neko bolji – i ja bih hteo da je neko bolji u reprezentaciji Srbije i da igra protiv Engleske, ali, NEMA. Imaš to što imaš. Pet nula je pet nula. Poraz je poraz. I na tom problemu mora da se radi. Tako da, nisam, baš, neki optimista. Mene to sa studentima, ipak, podseća na pokojnog Minju Subotu i onu pesmu Ljubivoja Ršumovića, znaš ono, deca su puna mašte, deca su bogatstvo sveta… Tako nekako, sve su to deca, ali i svima drugima su deca bila nešto…
Jesu li intelektualci – književnici, novinari, glumci, reditelji, profesori, ekonomisti, filozofi…, u neku ruku, dužni da, kad nešto nije dobro, kažu, ma to ne valja. Da prosto reaguju?
Znaš šta – to je tvoje pravo, moje pravo, hoćeš, nećeš, nikome ne bih merio koliko je reagovao… A, na žalost, to se radi, meri se, koliko je ko doprineo, ko je koliko pričao protiv vlasti. To je sve jedna seljana i opoziciona, a o ovima na vlasti da i ne pričam. To smo prošli devedesetih, mislim na popularnost tog zanimanja – biti vanstranačka ličnost. To mi ide i išlo mi je na nerve oduvek.
Šta znači vanstranačka ličnost? Šta je tu najvažnije, od te tri stvari. Jesi li VAN, ili si STRANAČKI, ili si LIČNOST? Lično, da se bavim politikom, ušao bih u neku stranku. Stranaka ima. Na kraju krajeva, kao neko ko piše, šta ima da govorim o politici, to nema nikakvu vrednost. A, stranaka ima. Imaš Zeleno-levi front, učlani se tamo i radi, ili u neku drugu stranku, ili pokret. Ima toga kolikogod hoćeš. Nemoj ono, kao, neću da igram fudbal zato što sam fenomenalan igrač, a nijedan od ovih klubova nije dobar. A, ne mogu u Real Madrid, na primer. Pa, mislim, ne možeš. Prvo moraš u Sinđelić, pa ako si dobar ideš u Obilić (smeh), pa u OFK Beograd i tako dalje. Tako i sa svim ovim našim okolo. Meni je sve to jedno prenemaganje.
Ima još nešto. Stvarno me nerviraju ona prebacivanja, kao, vaša generacija nije uradila ništa, a ova će da uradi ovo ili ono. Tako možemo da idemo do generacije moje prababe. Hoću da kažem, nijedna generacija ovde nije uradila ništa. Niti će da uradi dok se ne organizuju neke ozbiljne političke partije. Nek’ se ljudi bave politikom i neka onda promene nešto.