Od tada do danas, na drumove i blokade širom zemlje izvodila ih je svaka odluka Ministarstva poljoprivrede i svako ćutanje, koje su smatrali nepravednim. Nisu bili pošteđeni hapšenja, kažnjavanja i brojnih pritisaka. Pojedini su bili izloženi gašenju gazdinstava. Kada se desila tragedija u Novom Sadu, nisu časili časa da podrže studentske zahteve. Jedan od osnivača ovog udruženja, koje okuplja više saveza i organizacija poljoprivrednika, Mileta Slankamenac poručuje da su njihovi zahtevi identični studentskim. Traže da prorade institucije. Tako je i ove nedelje, kada su isterali traktore pored puta. Studenti su uz njih.
Zašto ste ponovo na ulici? Šta javnost treba da zna o ovom dvodnevnom protestu?
Mi tražimo, već duže vreme, da se zakonodavno reši naša problematika. Problemi nisu novi, mi ih samo ponavljamo i nastavićemo to da radimo, dok ne bude nekog razumnog da počne da se bavi tržištem hrane. Naše ministarstvo stvari rešava uredbama, iz godine u godinu, i po potrebi. Tako da niko od proizvođača ne zna šta da očekuje od sledeće godine. Zato smo uvek insistirali da pregovaramo sa Vladom Srbije, a ne sa Ministarstvom poljoprivrede.
Proizvodnja hrane, njen plasman i izvoz, zahtevaju multisektorsku saradnju i dogovor. Dakle, moraju da u rešavanje problema u poljoprivredi budu uključena ministarstva trgovine i ekonomije, Narodna banka Srbije, pa i berza. Stvari moraju da se uozbilje. Država nema strategiju razvoja a tržište hrane, zahvaljujući trgovačkim lobijima, preplavljuje uvozna roba, sumnjivog kvaliteta. Ako se uništi proizvodnja hrane, gubimo suverenitet. U kakvoj smo situaciji, trebala bi nam strategija održivosti poljoprivrede i opstanka sela.
Koji su vaši konkretni zahtevi?
Zahtevi su isplata svih zaostalih dugovanja i jednokratne podrške od 300 evra po hektaru za sve jare kulture i voće, zbog posledica suše i mraza. Tražimo oslobađanje tržišta od monopola i kartelskog uticaja, zatim gorivo bez akciza. Na spisku je zahtev za kredite podrške poljoprivrednoj proizvodnji od 1 odsto godišnje kamate, i zamrzavanje postojećih poljoprivrednih kredita. Poslednji zahtev je rešavanje problema fiktivnih gazdinstava. Zašto je ovo važno? Pa, zato što ne znamo ko se sve bavi poljoprivredom. Ako je tačan nezvaničan podatak o apliciranju za seme, po kome je konkurisalo manje od 100.000 gazdinstava, pitamo koliko se onda ljudi u Srbiji bavi aktivno poljoprivredom. Čak i da dodamo nekih 50 odsto na taj broj, onih koji nisu iz nekog razloga konkurisali, ispada da je i to manje od broja gazdinstava u registru.
Kažu, malo vas je, malo je bilo traktora na ulicama?
Mi smo odlučili da javnost stalno podsećamo na suštinu problematike proizvodnje hrane. Mogli smo i sa tri traktora da izađemo i da odstojimo pola sata, damo izjave novinarima i odemo. Ništa to ne bi umanjilo na značaju teme. Niti bi problem bio manji, niti bi to rešilo stvari jer nema spremnosti.
Koliko puta ste do sada protestovali i zašto?
Puno. Blokirali smo saobraćajnice 2022. godine zbog zabrane izvoza naše robe i kašnjenja subvencija. Takođe smo tražili ukidanje akciza i takse za navodnjavanje. Sledeće godine, u proleće i jesen, izašli smo ponovo na blokade i tražili da se dogovori poštuju. Tokom 2024. godine bunili smo se jer država nije ispoštovala potpisani dogovor o primeni podsticaja za nabavku sertifikovanog semena. Mi smo stalno izloženi pritiscima, navikli smo se. Nemamo problem da izađemo na ulicu, i stalno podsećamo na to što nam tišti.
Šta se desilo prošle godine, kada ste stali uz studente, a svoje zahteve odložili?
Kada se u novembru prošle godine desila ta nezamisliva tragedija u Novom Sadu, mi smo momentalno sve obustavili i stali uz studentske zahteve. Znate da je naš član, revoltiran, izručio cisternu s fekalijama na novosadsku gradsku kuću, zbog čega je hapšen i kažnjen. Jednostavno, nismo videli ništa važnije od toga nego da stanemo iza mladih. Nema, ponavljam, ništa važnije od toga nego da institucije rade svoj posao.
A zašto ste, konkretno, podržali studente?
Zato što našu problematiku mogu da rešavaju samo institucije. Zato što želimo promene. A studenti baš to traže i predlažu. Mi smo političkom faktoru odavno objasnili sve naše probleme. Pričali smo o svemu sa Branislavom Nedimovićem, dok je bio ministar. Pa sa Jelenom Tanasijević. Onda je na red došao ministar Aleksandar Martinović, a na te sastanke dolazio je i sadašnji ministar Dragan Glamočić. Susretala nas je i tadašnja premijerka. Jedna te ista priča, već godinama.
Hoćete da kažete da se vrtite u krug?
Ispada tako. Da je iko ozbiljan, rešio bi to, nisu to uopšte nerešive stvari. Stvar je u tome što neko neće da reši probleme. Zato što neka interesna grupa ili moćni pojedinci ne daju da se reše problemi primarne poljoprivredne proizvodnje. Ne znam na koji način, da li kroz ucenu, zastrašivanje, korupciju ili bilo koji drugi način, uglavnom ne daju. Tu je uključen i politički faktor, jer se politika stalno spominje.
Zajedno sa studentima ste učestvovali u pisanju programskog minimuma, kao i društvenog dogovora. O čemu se radi?
Društveni dogovor je objašnjenje šta treba da se uradi, na svakom polju u državi. Mi u svemu tome vidimo svoje mesto. Želimo da se stvari urede. Živimo u vremenu gde se o poljoprivredni ne misli, a poljoprivrednici su građani drugog reda. Naš ministar priča o primeru Holandije i proizvodnji cveća, umesto da rešava naše konkretne probleme. Nas zanima perspektiva, konkretne stvari, proizvodnja hrane. Sasvim smo jasni, situacija je ozbiljna.
Da li vas građani razumeju?
Mislim da nas ne razumeju. Zato što je nacija siromašna i samo gleda na cenu kad ode u prodavnicu. Građani treba da znaju da ih proizvodnja hrane najdirektnije pogađa. To što imaju u tanjiru, oni i njihova dece, važno je iz apsekta bezbednosti hrane koju konzumiraju. Znam da potrošača, kada uđe u radnju, zanima samo koliko će proizvode da plati, koliki će biti račun. Ali, ponavljam, nije svejedno koja se hrana konzumira.
Nije cena presudna, već poreklo. Nama preko granice, iz uvoza, stiže smeće. Ne znamo da li je otrovno, da li mu je istekao rok trajanja a sve je to u stvari konkurentno nama, poljoprivrednim proizvođačima. Zato potrošači treba da znaju da proizvodnja hrane znači zdravlje, znači opstanak srpskog sela ali i očuvanje poljoprivrednog zemljišta. Ono je resurs od nacionalnog značaja. Budemo li nipodaštavali svoju zemlju, doći će neko i pokupovati je za tepsiju ribe. Al Dahra nam je već dovoljan dokaz.
Šta dalje? Hoćete li nastaviti proteste?
Sasvim je realno da se dese blokade. Veliko je nezadovoljstvo ljudi.