Piše: Mirko Dautović
Predsednik Vladimir Putin je rešio da osvoji Ukrajinu. Svega četiri dana od početka njegove invazije ostvario je nešto što niko nije očekivao, pa verovatno ni on sâm – konsolidaciju Evrope, buđenje Nemačke, zbližavanje članica NATO-a, čak možda i njegovu ekspanziju. Uvek je on i tvrdio da želi obnovu Evrope mada verovatno nije imao ovo na umu. Što se tiče zauzimanja Kijeva u blickrigu, ono se do zaključenja ovog broja Novog magazina nije desilo. U ovom tekstu se nećemo baviti Putinom, nego reakcijama koje je agresija na Ukrajinu izazvala.
Njegovi tenkovi možda nisu razorili ukrajinske linije odbrane, ali jesu raspršili trome procese donošenja odluka u Evropskoj uniji i Nemačkoj. Odjednom je sve moguće.
Putinu nije ostalo mnogo prijatelja. Decenijama je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) baštinila Istočnu politiku Vilija Branta, čija je ideja sažeta u krilatici “Promena kroz trgovinu”, ideja da je kroz trgovinsku razmenu i lične kontakte moguće izazvati unutrašnje promene na bolje u vladajućem režimu.
SPD je uvek pokazivala razumevanje za mnoge sovjetske i ruske poteze koji su bili nesvarivi i nerazumljivi njenim partnerima u zemlji i inostranstvu. Uvek je održavana veza. Šire gledano, Nemačka je uvek imala to razumevanje i bila ako ne zatočnik a onda advokat Moskve na Zapadu. Izuzme li se rat nacističke Nemačke i SSSR-a 1941-45, Nemačka i Rusija su imale prisne odnose kroz istoriju.
Upravo zbog Drugog svetskog rata i zločina nemačkih snaga na tlu SSSR-a, Savezna Republika Nemačka je osećala moralnu obavezu da prema Moskvi uvek postupa sa obzirom i pokajničkom skrušenošću. Nemačka se ponašala tako i u ovoj poslednjoj epizodi, pokazujući toliko razumevanja za poteze Kremlja da je bila izvrgnuta ruglu svojih saveznika. Dok su druge članice NATO-a slale u Ukrajinu naoružanje, Nemačka ne samo da nije htela da pošalje oružje sama, ona nije dala reizvoznu dozvolu Estoniji da ta baltička zemlja pošalje Ukrajini sopstveno oružje koje je kupila od Nemačke. Berlin je Kijevu ponudio par hiljada šlemova krajem januara jer su oni defanzivno sredstvo koje ne može biti upotrebljeno suprotno odrednicama o izvozu nemačkog oružja. Oružje, naime, ne sme biti izvoženo u zone konflikta, po slovu nemačkog zakona.
A novi nemački kancelar Olaf Šolc se zajedno sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom dao u šatl-diplomatiju, leteći između Moskve i Kijeva, pokušavajući da metodama Vilija Branta spreči rat u istočnoj Evropi. Sav Šolcov iskreni trud je propao u četvrtak ujutro kada je invazija počela. Niko više nije “Russlandversteher”, onaj koji ima razumevanja za poteze Kremlja. Političke stranke su ujedinjene u svojoj osudi agresije.
U vanrednoj sednici Bundestaga u nedelju 27. februara kancelar Šolc je održao govor kojim je Nemačka raskrstila sa mnogo svojih tabua. Šolc, majstor anestezione retorike bez podizanja strasti, održao je govor od kojeg su poslanici aplaudirali gotovo posle svake rečenice. Nakon što je osudio Putinovu agresiju, imenovao trenutak u kojem se Evropa nalazi kao prekretnicu u istoriji i pozdravio ljude koji demonstriraju protiv rata u Rusiji, Šolc je konkretizovao u kojem smeru će se Nemačka promeniti.
NAORUŽAVANJE BUNDESVERA: Za potrebe naoružanja Bundesvera osnovaće se smesta specijalni fond od sto milijardi evra. To je više od dva trenutna godišnja budžeta za odbranu nemačke vojske, odobreno kao bonus za nabavku i modernizaciju. “Nemačkoj su potrebni avioni koji lete i brodovi koji plove, i osoblje koje će njima upravljati.” Nakon toga je objavio da će Nemačka trajno podići svoje izdatke za odbranu na iznad dva odsto, koliko traži NATO.
Na taj cilj koji je dugo izmicao svim nemačkim vladama, poslanici nisu samo aplaudirali Šolcu. Dobio je stojeće ovacije koje su započeli poslanici opozicione CDU, a kojem su se priključili liberali, njegovi socijaldemokrati i na kraju zeleni pacifisti. Istinska prekretnica je to što taj čudni savez ima smisla u ovom času dok bi pre nedelju dana bio nezamisliv.
Šolc je najavio nove programe naoružanja koji će biti razvijani sa evropskim partnerima, pre svega Francuskom. Zatim je objavio i sklapanje ugovora o evro-dronovima (bespilotnim letilicama), kao i nabavku naoružanih dronova iz Izraela. Naoružani dronovi su takođe bili tabu za Nemce i svako razmatranje njihove nabavke je upravo do ove prekretnice blokirala Šolcova SPD. Šolcove objave su pratile salve smeha sa desnice i šokirani uzdasi sa levice, ali svih tih poslanika je premalo da bi nadjačali aplauze širokog centra. Ovi izdaci su velika žrtva za koalicione partnere, štedljive liberale i pacifističke Zelene, ali su bili spremni da ih podnesu.
Sledeća tema je bila energija, energija koju Rusija isporučuje Nemačkoj i dobrom delu centralne Evrope. Iako izgrađen, gasovod “Severni tok 2” nije bio pokrenut, ali nije bio ni suspendovan. Dokumenti za izdavanje dozvole gasovodu su čamili u nekoj fioci Savezne službe za mrežnu infrastrukturu. Sada je i to propalo. Zeleni ministar privrede i zaštite klime Robert Habek je naredio suspenziju projekta. Kao i ostatak Evrope, Nemačka izlazi iz zime, ostalo je još nešto gasa u skladištima, ali ako se uvoz iz Rusije obustavi, sledeću zimu će Nemačka dočekati bez dovoljno energije.
U svom govoru Šolc je najavio hitnu izgradnju dva lučka terminala za uvoz tečnog gasa (LNG), verovatno iz SAD ili Katara. Zeleni su se opirali daljoj zavisnosti od gasa, ma odakle on dolazio, ali i ovde je kompromis postignut. Terminali će se izgraditi na takav način da će moći da se prebace na prijem i isporuku zelenog vodonika kada ga tehnologija učini isplativim izvorom energije. Nemačka sada planira da postane klimatski neutralna do 2045. Izgleda da je postignut konsenzus u ovome među političkom elitom. Zeleni će prihvatiti duže korišćenje fosilnih goriva, uz ogromne investicije u obnovljive izvore energije.
PUNA PODRŠKA: Za sve ovo je Šolc imao podršku ne samo sopstvene partije i koalicionih partnera Zelenih i liberala, već i opozicione konzervativne Hrišćansko-demokratske unije (CDU) koja je izabrala novog vođu – Fridriha Merca. Merc, fiskalni i vrednosni konzervativac, pružio je punu podršku Šolcu u svom govoru. Podršku koja je išla dotle da je ponudio i suspenziju čuvene budžetske kočnice, ustavnog amandmana kojim se sprečava budžetski deficit, ako će sredstva biti uložena u jačanje Bundesvera i nove izvore energije.
CDU je donela taj amandman 2009. pod škrtim Edmundom Šojbleom, ali krize poput ovih pokazuju da svet ipak ne može bez države. Merc je u svom govoru potkačio i leve i desne ekstreme, izjednačavajući desničarski AfD i levičarsku “Linke” kao Putinove obožavatelje, nazivajući ih “korisnim idiotima”, što je izraz koji su Sovjeti koristili za idealističke levičare i pacifiste na Zapadu za vreme Hladnog rata.
No, čak je i vrh krajnje desničarske AfD osudio napad iako u članstvu i među funkcionerima ima onih koji i dalje otvoreno slave Putina kome je AfD oduvek bila sklona. Ovaj problem se pojavio i u drugim zemljama Evrope. U Francuskoj su desničarski kandidati Erik Zemur i Marin Le Pen, pa i Italijan Mateo Salvini morali da osude napad na Ukrajinu, ali nemušto i neodređeno. Svi oni pokušavaju da NATO-u pripišu krivicu za eskalaciju. Severnoatlantski savez svakako nije nedužan u ovome, ali pokušaji da se skrene pažnja ne samo što ne uspevaju nego im se vraćaju poput bumeranga.
POSLEDNJA KAP U ČAŠI: Putin je pojačao nemački utisak o sebi kao o huliganu, lažovu, lupežu, ubici u nemačkoj javnosti kada je u svom govoru nazvao vođstvo Ukrajine “bandom narkomana i neonacista”. Reći tako nešto kada se zna da je predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski jevrejskog porekla je za Nemce bila poslednja kap u čaši koja se odavno prelila.
Napasti verbalno na takav način Jevrejina je u Nemačkoj čin neprihvatljivog antisocijalnog ponašanja. Svi mostovi između Putina i Nemačke su spaljeni. Niko decenijama neće smeti da ga uzme u odbranu i ostane neukaljan. Ono što svi mediji i političari naglašavaju jeste da ovo nije rat Rusije, nego Putina lično. Oni pozdravljaju antiratne proteste širom Rusije.
Odlučnost koju su zapadne zemlje odjednom pronašle, kao i neverovatna lakoća fleksibilnosti pa i odbacivanja normi i pravila koji su ih sputavali mogu čak otvoriti vrata i zemljama sa komplikovanim teritorijalnim statusom, poput Gruzije, Bosne i Hercegovine, pa i Kosova*. Ništa više nije kao pre. U narednim danima, možda i nedeljama, ćemo videti kako će se odvijati rat protiv Ukrajine, ali ćemo i svedočiti naglim potezima na šahovskoj tabli. Figure se pomeraju, ali po novim potezima.