Razgovarala: Anđelka Cvijić
Nadam se da će ova knjiga nekom biti podsticaj za dalji rad na proučavanju ne samo drevne nego i savremene indijske kulture, na način koji je utemeljen na savremenim tokovima u indološkoj nauci, a ne na predrasudama, zastarelim prevodima, ili na neprimerenom svođenju hinduizma na neke sektaške pojave, koje su marginalne u njegovoj mnogostrukoj i višehiljadugodišnjoj istoriji – napisala je Milica Bakić-Hayden u predgovoru svoje knjige Hinduizam. Mnogo buke oko Tog Jednog. Delo koje čitaoca uvodi u jednu od najvažnijih religija u svetu nedavno je objavila Geopoetika. Recenzent Milan Vukomanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da je knjiga izvrstan, problemski, ali i istorijski uvod u hinduizam, u kojem se na obuhvatan i koherentan način razmatraju svi njegovi bitni konstitutivni elementi.
Takav pristup je doista retkost u indologiji, a u nas ga (sa izuzetkom, možda, Čedomila Veljačića) još nije primenio nijedan autor, uključujući ne samo Srbiju nego i bivšu Jugoslaviju – dodaje Vukomanović, naglašavajući da je autorka objektivna, pouzdana, odgovorna i sofisticirana u svojim analizama i prikazima različitih aspekata hinduizma. “Zato će se ovoj knjizi čitalac vraćati kao nekoj maloj, ali pouzdanoj, enciklopediji svaki put kad treba da razjasni neki od pojmova vezanih za hinduizam”.
Autorka napominje da će oni koji se prvi put susreću sa ovom tematikom imati priliku da upoznaju njenu izuzetnu složenost, ali i veliko bogatstvo i raznovrsnost. “Zato sam se potrudila da pored osnovnih pojmova i ideja čitaocu predočim i savremene tokove i probleme kao što su religijski nacionalizam odnosno politizacija hinduizma, socijalne i rodne probleme koji iz te politizacije proizlaze, kao i globalni domet hinduizma na primeru fenomena gurua, meditacije i joge, o kojima ima naročito mnogo polovičnih znanja i na njima zasnovanih uopštavanja”.
Milica Bakić-Hayden rođena je u Ljubljani, a odrasla i školovala se u Beogradu. Diplomirala je anglistiku na Filološkom fakultetu, a potom na istom fakultetu magistrirala na temu Metafizička osnova teorije rase (ili estetičkog doživljaja). Doktorirala je na Univerzitetu u Čikagu na temu Devastating Victory and Glorious Defeat: Mahabharata and Kosovo in National Imaginings. U više navrata boravila je u Indiji na studijama i stručnom usavršavanju. Od 1997. radila je kao profesorka na Odeljenju za religijske studije Univerziteta u Pitsburgu, gde je stekla status emeritus predavača. Autorka je knjige Varijacije na temu Balkan, objavljene u Srbiji 2006, i koautorka dela Antagonistic Tolerance: Competitive Sharing of Religious Sites and Spaces (2016). Objavila je veliki broj naučnih radova u stručnim časopisima i zbornicima kod nas i u svetu, a u beogradskom časopisu Kulture Istoka (nažalost davno ugašenom!) 1986. objavila je Razgovor sa Mirčom Elijadeom.
Hinduizam je po broju vernika treća religija na svetu. Koji su najraniji podaci o njemu kao filozofiji i religiji?
U svetu ima oko milijardu ljudi koji se smatraju hinduistima od kojih najveći broj živi u Indiji. Pod hinduizmom se danas podrazumeva splet brojnih i raznolikih religijskih praksi i učenja koji su se razvijale u toku barem 4.000 godina. Za proučavanje ove drevne religije i kulture bitna su dva izvora od kojih je jedan arheološki, to je civilizacija u dolini reke Inda ili Indusa, a drugi je tekstualni, a to su Vede. Najraniji pomeni Indije vezuju se za pohod Aleksandra Velikog u 4. veku p.n.e, zatim za rane trgovačke veza sa potkontinentom, osvajačke pohode muslimana u srednjem veku i one evropskih kolonijalnih sila u moderno doba.
Koliko je evropocentrizam doprineo predrasudama o filozofijama i religijama Istoka?
Svakako da je za percepciju i razumevanje indijske i uopšte kultura i religija Istoka presudno bilo znanje koje su o njima prenosile evropske kolonijalne sile. To znanje je u početku bilo sticano sa pozicija moći i shvatanja evropske civilizacije kao superiorne i nije ostavljalo mogućnost da se na istu stvar može gledati iz više uglova.
Da li i dalje važi mišljenje (E. O. Džems) da je hinduizam kombinacija politeizma, i filozofskog panteizma?
Kad je u pitanju religija koja se razvijala tokom više hiljada godina onda odrednice poput politeizma ili filozofskog panteizma imaju svoje ograničenje. One nisu neistinite, ali su u odnosu na tok razvoja statične i ne važe za sve periode razvoja. S jednog stanovišta hinduizam se može sagledati kroz politeizam, budući da na pojavnom planu postoje brojna božanstva, ali ona su sva povezana vedskom idejom Tog Jednog, Apsoluta. Slikovito rečeno, To Jedno je poput struje koja prolazi kroz žicu na kojoj su nanizane raznobojne sijalice ili božanstva. To istovremeno postojanje Jednog i mnoštva, taj politeistički monizam, samo je na izgled kontradiktoran, jer logika nije ili/ili nego i/i, pa joj je rezultat religijski fenomen koji je kroz milenijume u sebe apsorbovao i svario najrazličitije kulturne i religijske uticaje.
Kada su se u Evropi pojavili prvi prevodi indijskih tekstova i filozofskih dela?
U najširem smislu, u drugoj polovini 18. veka. To su bili engleski prevodi Bhagavadgite, Hitopadeše i nekih delova Mahabharate. Zatim prevod čuvene Kalidasine drame Šakuntala, kojom se oduševio Gete i nemački romantičari. Kasnije se prevodi i Manuov zakonik, a u 19. veku Maks Miler uređuje 50 knjiga edicije Svete knjige Istoka. Tu je i prevod upanišada koji je impresionirao Šopenhauera i Šelinga… To je period kad se u Evropi osnivaju katedre za indologiju, čime razmena na relaciji Evropa – Indija dobija institucionalnu formu koja traje do danas.
Pomenuli ste složenost hinduizma, šta biste izdvojili kao osnovne elemente ove religije?
Jedan od ključnih pojmova je dharma, organizaciono načelo, ili zakon koji održava poredak svega što postoji, kako u fizičkom univerzumu tako i u ljudskom društvu. Zatim samsara ili točak rađanja, umiranja i ponovnog rađanja u skladu sa kauzalnim principom poznatim kao karma. Ideja duhovnog oslobođenja od prisile ponavljanja, odnosno ponovnog rođenja koju predstavlja samsara, oličena je u pojmu mokše. U filozofskom smislu, mokša se ostvaruje kroz oslobađanje od metafizičkog neznanja o suštini postojanja, dok se u teističkom hinduizmu to oslobođenje tumači kao spasenje kroz veru u boga. S tim u vezi se govori o tri puta do spasenja odnosno oslobođenja. To su: put delanja, koji je religijska praksa pretežno zasnovana na ritualnom aspektu vere; put znanja, koji seže do mudrosti upanišada i baštini kontemplativne tradicije. I bhakti, ili put predanog bogotraganja, u čijem je središtu ljubav prema bogu odnosno izabranoj inkarnaciji, avataru, jednom od tri dominantna božanstva bhakti religije: Šive, Višnua i Devi (boginja). Zanimljivo je da se svako od ovih božanstava veliča kao vrhovni bog, ali ne u isto vreme i za istu svrhu ili grupu vernika. Tu vrstu serijskog monoteizma indolog Maks Miler nazvao je henoteizam ili kathenoteizam: služenje isključivo jednom bogu kao vrhovnom, pri čemu se ne negira mogućnost da neka druga grupa na isti način doživljava nekog drugog boga.
Za hinduizam su vrlo važni, kažete, sanskritski epovi Ramajana i Mahabharata. Šta oni poručuju hinduistima?
Jedan moj indijski profesor svojevremeno je rekao da Indijci nikad ne čuju Mahabharatu po prvi put, jer se sa pričama iz nje, kao i iz Ramajane raste, sazreva i stari, umire i ponovo rađa. Te priče su jednako poznate i nepismenim i učenim ljudima jer su se širile i održavale preko različitih medijuma: od priče i pesme do drame i plesa, a u novije vreme i preko stripova, filmova i TV serija. Naravno, kad je u pitanju ep kao Mahabharata, koji je najduže književno delo na svetu, nemoguće je ispričati celu priču, nego samo pojedine segmente, od kojih neki sad funkcionišu kao samostalne celine. Na primer, Bhagavadgita. Oba epa pokreću sva moralna pitanja bitna za život čoveka, s tim što su neka u fokusu društva u jednom vremenu, a neka u drugom. U vreme borbe za nezavisnost, epovi su odigrali značajnu ulogu u jačanju nacionalne svesti, dok se u novije vreme Ramajana često instrumentalizuje u politici religijskih nacionalista.
Hinduizam je bio podložan reformističkim pravcima, i spolja i iznutra. Kad je krenulo njegovo širenje po svetu?
U svojoj dugoj istoriji hinduizam se više puta reformisao, ali ovde bih pomenula pre svega reformu koju su donele bhaktije, srednjovekovni pesnici-sveci čiji je bhakti pokret važan jer je uneo nove ideje ne samo u poimanju religije nego je redefinisao smisao društvene hijerarhije. Po njima nije važno ko se rodio u kojoj kasti, koliko je bogat ili siromašan, nego u kolikoj meri je privržen veri i koliku ljubav ima prema bogu. Dakle, oni tumače socijalni fenomen kaste kao duhovnu kategoriju. Od spoljnih uticaja, značajan je bio dolazak muslimana i uspostavljanja Mogulskog carstva, kao i uzajamno prožimanje ove dve religije koje se odrazilo na umetnost, arhitekturu i muziku. Sa evropskim kolonijalnim silama stižu i rimokatolicizam i protestantizam, koji su za pojmove hinduista bili neshvatljivo rigidni i isključivi. Prisustvo evropskih kolonijalnih sila, pre svega Engleza, otvorilo je Indiju za modernizaciju evropskog tipa, sa idejama i ideologijama koje su bile dominantne u Evropi tog vremena. Neke od njih, poput nacionalizma, su zapravo doprinele padu britanskog carstva u Indiji.
Iz osnova hinduističke filozofije rođena je i mirotvorna politika Mahatme Gandija?
Gandi je rođen u državi Gudžarat gde se osećao uticaj džainizma u kome je ahimsa ili nenasilje ključni pojam. On podrazumeva nenasilje ne samo prema drugom ljudskom biću nego prema svemu živom. Ne odnosi se samo na dela, nego i na misli i reči. Biti u stanju da se kontrolišu negativne, nasilne misli prema onima koji nas vređaju je vrlo teško i zahteva disciplinu, da se ne bi sa misli, preko reči, prešlo na (zlo)delo. Ahimsa je za Gandija bilo sredstvo, a cilj je bila Istina, koju je on izjednačavao sa Bogom. To što je Gandi primenio jedno religijsko načelo u političkoj borbi za nezavisnost svoje zemlje i inspirisao i druge da krenu tim putem, kao Martina Lutera Kinga, predstavlja jedinstvenu pojavu u političkoj istoriji.
Indija je danas po razvoju u prvih deset zemalja u svetu. Sa druge strane, siromaštvo je i dalje veliko. Koliko tradicija koči napredak Indije?
Zaista, u mnogim oblastima nauke i tehnologije Indija je među najrazvijenijim zemljama sveta. Ona je kao nuklearna sila i sve značajniji igrač na međunarodnoj političkoj sceni. Indija je i najveća demokratija na svetu koja uprkos nesavršenostima, pre svega korupciji, raznim tenzijama između njenih brojnih naroda, ipak funkcioniše. Siromaštvo i dalje postoji jer je u pitanju ogromna populacija i naprosto nema te ekonomije koja može lako da izvede iz siromaštva toliko ljudi. Tradicija i modernizacija u Indiji imaju svoju dinamiku, jer ima društvenih aktera koji pod plaštom tradicije hoće da zadrže odnose koji su nespojivi sa načelima moderne indijske države, a opet ima i onih koji se kriju iza tobožnje modernizacije, a zapravo proturaju privatne interese, lične ili korporacijske, stavljajući ih iznad društvenih. To se posebno vidi u slučaju borbe za očuvanje životne sredine u ruralnim delovima zemlje, gde tzv. modernizacija odnosno nekontrolisana eksploatacija prirodnih resursa ugrožava tradicionalni način života ljudi na selu.
Kakav je položaj žene u hinduizmu i kako se on reflektuje na savremeno društvo u Indiji?
Položaj žene u Indiji je u prošlosti bio tipično patrijarhalan – žensko dete u svakoj fazi svog života bilo je pod kontrolom muškog člana porodice. Iako savremeni zakoni garantuju ženska prava, u ruralnim sredinama običajno pravo i dalje ima presudnu ulogu. Danas postoje brojne organizacije koje se uspešno bave ženskim pitanjima, mada se rodna pripadnost pokazala kao nedovoljan zajednički imenilac za rešavanje pitanja žena koje pripadaju različitim etničkim, religijskim, socio-ekonomskim slojevima i gde nivoi obrazovanja variraju od nepismenosti do visokog i profesionalnog obrazovanja. Ukratko, proces emancipacije je postepen, ali njegovo usmerenje uspeva da unapređuje položaj žene u društvu.
Govorite o neohinduizmu kao jednom pravcu razvoja hinduizma?
Neohinduizam je termin koji se odnosi na neke savremene fenomene hinduističke prakse koje su proizašle iz određenih tumačenja odnosno prevoda klasičnih ideja i religijske prakse hinduista u kontekst zapadnih društava, kao i povratno, na refleksiju tih zapadnih trendova u Indiji. A manifestuje se u najvećoj meri kroz gurue, s jedne strane, i jogu i meditaciju s druge.
Jedan od najčuvenijih gurua bio je i Sai Baba. Čime je njegov kult pridobio hrišćane?
Sai Baba je neosporno za mnoge koji su dolazili kod njega bio harizmatična ličnost; on je ceo život proveo u Indiji, za razliku od nekih, poput Maharišija koji je stvorio i komercijalizovao transcendentalnu meditaciju, i širio ju je na Zapadu. Kao i gurui, i joga i budistička meditacija su fenomeni globalizovanog hinduizma, dakle oni svoje poreklo imaju u Indiji, ali se van nje razvijaju u potpuno drukčijem društvenom i kulturnom kontekstu čime dobijaju i nova i drugačija značenja.
Koji su problemi s kojima se hinduizam suočava danas?
Osnovni izazov hinduizma danas je religijski nacionalizam koji postaje isključiv u odnosu na druge religije u toj zemlji, pre svega islam. Jer ono što je Nehru rekao u svom Otkriću Indije, kolikogod se međusobno narodi u Indiji razlikovali, još uvek imaju više zajedničkog između sebe nego sa onima izvan njenih granica. To je možda nešto što mi na ovim prostorima nismo razumeli, a bilo bi i tužno i opasno ako i Indijci to zaborave.
Odlična je Milića Bakić!