Piše: Milan M. Ćirković
Retke su knjige posvećene skorašnjoj istoriji koje imaju obuhvat i dubinu klasika poput Tukidida ili Tacita – i jedna od njih upravo se pojavila u karakteristično kvalitetnom izdanju Heliksa. Ponoć u Černobilju je detaljna i živopisna freska jednog od najznačajnijih, a dobrim delom još uvek nedovoljno shvaćenog, događaja 20. veka, havarije nuklearne elektrane u Černobilju (tadašnji Sovjetski Savez, danas Ukrajina) 26. aprila 1986.
POTEMKINOVA SELA: Iako je od samog događaja prošlo više od 35 godina, njegove nedovoljno shvaćene posledice su i dalje sa nama, počev od repa raspodele obolevanja i smrtnosti od malignih oboljenja, pa do iracionalne radiofobije i masovne histerije u pogledu mirnodopskog korišćenja nuklearne energije, što je izuzetno štetan, antiekološki i klimatski neodgovoran stav. Knjiga britanskog istraživačkog novinara Adama Higinbotama koja se originalno pojavila 2019, nakon njegovog višegodišnjeg boravka i rada u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, predstavlja masivni kompendijum informacija o ovom događaju, njegovim uzrocima i posledicama, te dosad bez konkurencije najpotpuniji izvor za sve na ovu temu. Sa obimnim akademskim aparatom, više od stotinu strana fusnota, primarnih i sekundarnih bibliografskih jedinica, za očekivati je da će Ponoć u Černobilju biti standardna referenca za ovu i srodne teme tokom više narednih decenija. Bogato ilustrovana sa sjajnim mapama i rekonstrukcijama, ova knjiga je i vizuelni praznik, ukoliko se taj kliše može upotrebiti za delo posvećeno ovako teškoj temi. Njena pojava na srpskom jeziku predstavlja bez dileme vrhunski izdavački događaj.
Ključni izazov je, naravno, tajnost i politička kontroverza koja je okruživala ovaj događaj od samog početka. Potpisnik ovih redova se priseća stidljivih saopštenja tadašnjih strogo kontrolisanih državnih medija u bivšoj Jugoslaviji i uzdržavanja od zelene salate i jagoda tog davnog maja. Totalitarizam u Sovjetskom Savezu je 1986. već bio u stanju raspadanja, mada se fasada održavala po svaku, pa i po cenu ljudskih života. Upravo je to održavanje fasade, združeno sa inherentno majušnom verovatnoćom da do takve bizarne havarije uopšte dođe, bilo uzrok najvećeg gubitka i ljudskih i materijalnih resursa u katastrofi. Gorbačovljeva perestrojka je samo ogolila ono o čemu se do tada nije moglo govoriti: ekstremnu bedu i veoma težak život, raspad privrede, ali i međuljudskih odnosa, van par velikih urbanih centara koji su, u skladu sa ruskom tradicijom, služili kao Potemkinova sela.
DOKUMENTARISTA – KINEMATOGRAF: Visok stepen razvoja nuklearne industrije, kao i svemirske tehnologije, kojima se partijska oligarhija hvalisala u svojim kontrolisanim medijima, nije mogao sakriti ove teške činjenice i tragičnu realnost. O toj realnosti može se pročitati na gotovo svakoj stranici Ponoći u Černobilju; i u redovima i između njih (naročito kad se citiraju razna zvanična dokumenta koja su u ovoj knjizi po prvi put objavljena). Higinbotam je vešt dokumentarista, čija skoro kinematografska umešnost funkcioniše na više nivoa i iz poglavlja u poglavlje gradi detaljnu, plastičnu, živu sliku katastrofe. Knjiga sadrži kako bogatstvo egzaktnih tehničkih podataka i relevantnih uvida u samu prirodu nuklearne tehnologije, tako i mnoštvo ličnih drama i sudbina. Nije nimalo čudno da je HBO-ova višestruko nagrađivana mini-serija Černobilj najvećim delom bila zasnovana (sa pesničkim i dramskim slobodama koje su u ovom žanru neophodne) na Higinbotamovoj knjizi, uz dodatak svedočanstva koje je sakupila beloruska dobitnica Nobelove nagrade Svetlana Aleksijevič u svojoj, podjednako sjajnoj i dirljivoj, Černobiljskoj molitvi.
Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu (Matej 7:13). Higinbotamovi protagonisti predstavljaju vrlo širok presek sovjetskog društva iz doba propadanja komunističkog raja, od studenata i manualnih radnika, preko inženjera i naučnika iz raznih delova akademskog i industrijskog sveta, do birokrata i partijskih aparatčika posvećenih u tajne birokratske diktature koja često zbog iracionalnosti i inercije nije u stanju da u delo sprovede sopstvene odluke. Poput mesečara (iz romana Hermana Broha ili sjajne monografije Kristofera Klarka o početku Prvog svetskog rata, takođe dostupne u izdanju Heliksa), oni se nesvesno kreću ka katastrofi. Kontrast između percepcije rizika u centrima moći i na samom najugroženijem terenu oko Černobilja je posebno dramatičan; među ljudima angažovanim na saniranju neposrednih posledica eksplozije Reaktora 4, bilo je mnogo istinskih heroja. Većina njih nije za života – a mnogi nisu dugo poživeli – dobila ništa ni slično priznanju; Higinbotamova knjiga je i ogroman moralni iskorak u tom pravcu.
GREEN NEW DEAL: Međutim, metafora uskih vrata korisna je i iz još jednog razloga, ovaj put okrenutog u potpunosti prema budućnosti kojom dominira jedan od najvećih globalnih rizika: onaj od antropogenog efekta staklene bašte i posledičnih klimatskih promena. Populistički pokreti antinuklearne histerije koji su najvećim delom okupirali legitimne ekološke politike opredeljuju se za široka vrata demagoškog Green New Deala i energetike sunca i vetra koja lepo zvuči na papiru i na političkim mitinzima, ali nema dodirnih tačaka sa realnošću. Istinsko potiskivanje fosilnih goriva nemoguće je bez ozbiljnog učešća nuklearne energije.
Upravo sa tim u vezi, iz ove knjige se mogu izvući duboke filozofske pouke koje se odnose kako na prirodu istorijskog saznanja (i ogromne napore koje, nasuprot pučkim naivnim shvatanjima, moramo uložiti da bismo saznali šta se stvarno desilo, čak i u slučaju veoma skorašnje prošlosti), tako i na nadolazeću multidisciplinarnu oblast filozofije rizika. U debatama koje se već godinu i po dana vode oko tekuće pandemije i načina razumevanja činjenica vezanih za nju, relevantnost filozofije rizika ne treba posebno naglašavati. Higinbotamova knjiga je pravi rudnik zlata kad su pitanja iz domena filozofije rizika u pitanju; neka među njima zahtevaju složena tehnička znanja i detalje koji se, nasuprot iluzijama influensera, ne mogu steći u pola sata gledanja nekog YouTube video-klipa. Sa druge strane, osnovna pouka treba da bude svakome jasna: bezopasna tehnologija ne postoji, baš kao što ne postoji ni bezopasna priroda. Svaka tehnologija, uključujući one koje postoje hiljadama godina, poput vatre, točka i poljoprivrede, nosi sa sobom značajne rizike. Potpuna bezbednost je iluzija – ono čemu moramo težiti jeste uspešan menadžment rizika. U razdoblju klimatskih promena, upravo je to ono što čini nuklearnu energiju naročito privlačnom, kad izvučemo neophodne pouke iz prošlosti, uključujući i Černobilj, kao što i Higinbotam, koji vrlo eksplicitno nije protivnik nuklearne energije, naglašava. U zemlji kao što je Srbija, koja ima neodrživi i antiekološki energetski miks, sa dominacijom spaljivanja najprljavijeg uglja u Evropi, a možda i svetu (a sve zarad nacionalističke idolatrije navodne energetske nezavisnosti), ove pouke su nasušno potrebne. Svaki inteligentni čitalac imaće koristi od ove knjige. Kao što bi rekao legendarni džingl nekadašnjeg Radija B92: knjige u šake!