Više od pola veka Bardo je koristila svoju slavu kao oruđe protiv političke moći. Predsednici su dolazili i odlazili, željni da se ogreju o njen sjaj. Ona je ostajala nepokolebljiva ravnodušna i sve nemilosrdnija. Pristup Jelisejskoj palati nije značio ništa ukoliko nije vodio ka konkretnim zakonima za zaštitu životinja. Gotovo nijedan od ljudi koji su vladali Francuskom to nije zaista razumeo.
POČETAK ŠARL DE GOL I BUNTOVNICA U PALATI
Priča počinje krajem šezdesetih godina sa Šarlom de Golom, gorostasnom figurom francuske istorije, ratnim herojem, osnivačem Pete republike i simbolom autoriteta. Kada je pozvao Bardo na zvanični prijem pravila su bila jasna. Dame su nosile večernje haljine kosa je bila besprekorno sređena ponašanje strogo formalno.
Bardo je sve to ignorisala.
Pojavila se u vojničkoj jakni tačnije u brandenburškom sakou povezanom sa ceremonijalnom vojnom odećom sa raspuštenom kosom i snažno naglašenim očima. Za konzervativno francusko društvo to je bilo gotovo čin pobune. Ivon de Gol, predsednikova supruga, i oličenje katoličke skromnosti bila je navodno zaprepašćena.
Dok je Bardo ulazila u prostoriju de Gol se navodno okrenuo svom ministru kulture Andreu Malrou i ironično rekao: „Evo nam jednog vojnika.“ Ta opaska je bila značajna jer je de Gol bio poznat po svojoj uzdržanosti i retkom smislu za humor. Još više iznenađujuće je bilo kad je kasnije razmatrao Bardo kao mogući model za Marijanu alegorijsku žensku figuru koja predstavlja Francusku republiku i koja se nalazi u svakoj gradskoj većnici. Bio je to simboličan čin priznanja njenog utelovljenja slobode i prkosa.
VALERI ŽISKAR D’ESTEN – JEDINA PRAVA VEZA
Sa Valerijem Žiskarom d’Estenom stvari su se promenile. Bio je mlad reformistički predsednik željan da modernizuje Francusku. Bardo ga je javno podržala čak noseći majicu sa njegovim imenom što je u to vreme predstavljalo šokantan gest za filmsku zvezdu svetskog glasa.
Za razliku od drugih Žiskar je ispunio obećanja. Okončao je upotrebu majmuna u nasilnim testovima sudara i preduzeo odlučne korake u zaštiti mladunaca foka čije je ubijanje zbog krzna izazivalo zgražavanje Bardove i celog sveta. To nisu bili simbolični potezi već merljive političke odluke.
Veza ipak nije potrajala. Bardo je kasnije opisala Žiskara kao šarmantnog ali nametljivog. Poruka je bila jasna – divljenje se pretvorilo u nelagodu. Ipak, on ostaje jedini predsednik o kome je ikada govorila bez gorčine.
DUGO RAZDOBLJE RAZOČARANJA
Ono što je usledilo bio je postepen gubitak poverenja.
Žak Širak je obećao reforme u vezi sa prodavnicama kućnih ljubimaca i dobrobiti životinja. Nijedna se nije ostvarila. Bardo ga je kasnije nazvala okorelim lažovom što je bila razorna uvreda koju je izrekla žena koja je cenila sirovu istinu više od diplomatije.
Fransoa Miteran, kultivisani socijalistički predsednik, dobio je ponudu. Bardo je predložila da vrati Legiju časti, najviše francusko državno odlikovanje, ukoliko pristane da okonča tradicionalne predsedničke lovove. On je odbio. Simbolika mu je bila važnija od životinja. Razgovor je naglo završen.
Nikola Sarkozi je obećavao sve a isporučio ništa. Za Bardo to je već viđeno. Reči bez dela bile su gore od tišine.
Fransoa Oland ostaje neobičan izuzetak. Nikada je nije pozvao u Jelisejsku palatu, a ona ga nikada nije javno napala. Bez obećanja nije bilo ni izdaje.
Emanuel Makron je delovao kao da sluša. On je u stvari najmlađi predsednik u istoriji Francuske. Posle dugog privatnog sastanka Bardo je poverovala da je napredak moguć. Nedugo zatim Makron je zvanično ugostio lobije lovaca. Za nju je to bio dokaz da ekonomski i izborni interesi i dalje nadjačavaju saosećanje. Dijalog je bio završen.
POLITIKA SAMO KADA DIŠE
Vremenom je političko pozicioniranje Bardo zbunjivalo mnoge posmatrače. Nekada bliska golizmu kasnije je iskazivala simpatije prema krajnjoj desnici. Kontroverze je odbacivala istom rečenicom koju ponavlja decenijama.
Ne zanima je politika osim kada su u pitanju životinje.
Izjavila je da ceni Marin Le Pen i njene ideje naročito u vezi sa nacionalnim suverenitetom i ruralnim tradicijama ali je izbegavala lične susrete. Njena prava odanost je oduvek bila njenoj fondaciji za zaštitu životinja a ne bilo kojoj stranci ili ideologiji.
Bridžit Bardo je predsednike tretirala na isti način kao i svoje filmske uloge. Sa intenzitetom, direktnim jezikom i bez kompromisa na kraju. Životinje su bile njena životna strast. Predsednici su bili sporedni likovi ponekad korisni često razočaravajući i uvek procenjivani prema jednom jedinom kriterijumu.
Šta ste zaista promenili za one koji ne mogu da se brane.
Danas bi svaki političar koji se nada da će impresionirati Bridžit Bardo trebalo da zaboravi cveće rukovanja i laskave govore. Samo zakoni imaju težinu. Zabraniti okrutne lovačke prakse, regulisati eksploataciju životinja i obezbediti njihovu zaštitu. Ruže venu. Zakoni ostaju.
*Autor je bivši visoki UN službenik