Preuzimate dužnost upravnika Ateljea 212 u prilično teškom trenutku: postoje dugovi, problemi sa finansiranjem kulture na nivou grada i sukob dela glumaca i bivšeg upravnika Kokana Mladenovića. Kako se osećate u ovom, može se slobodno reći, karambolu u koji ulazite?
Ima jedna čuvena rečenica koju je koristila Marija Crnobori iz jedne komedije, a glasi: „To ste htjeli, Žorž Darden“ . To sam htela tako da ću sada da vidim kako će da mi bude. Ja sam 16 godina radila u Ateljeu 212, odmah posle Akademije sam došla tamo, pa sam 1996. otišla u slobodne umetnike.
U ovom trenutku svog života povratak u Atelje smatram zatvaranjem pozorišnog kruga. Ja poznajem sve ljude tamo, one koje ne znam sam ili upoznala ili gledala. To je mala zajednica, oni poznaju mene i znaju šta da očekuju od mene. Prvenstveno, ja volim glumce, ne samo glumce Ateljea 212, već sve glumce. Radila sam kao dramaturg na 130 predstava i imam dobru komunikaciju sa glumcima što je dobro polazište da se duhovi smire.
Meni je bitno da svi koji su se svađali prestanu sa svađom i da, parafraziram jednu filmsku repliku, „Atelje ponovo radi!“. Ne znam kakvih je sve problema bilo sem onih koje sam pročitala u novinama. Kada preuzmem dužnost i vidim kakvo je stanje u instituciji znaću koji su problemi kako da ih rešim, jedan po jedan i korak po korak.
Planiram da napravim plan za četiri godine, plan za godinu dana i plan za mesec dana, pa da, postepeno, ispunjavamo zacrtane ciljeve. Ali na prvom mestu je da nema razdora jer ako ga ima ne može da se radi.
Hoćete li se videti i popričati sa prethodnim upravnikom, Kokanom Mladenovićem, koga su glumci optužili za narušavanje međuljudskih odnosa, a on njih za nerad i nedisciplinu?
Svakako. Imaću primopredaju dužnosti sa Kokanom Mladenovićem i sigurno ću se posavetovati sa njim. On je kolega, reditelj, i to dobar reditelj, i mislim da je jako dobro što za upravnika dolazi dramaturg, a ne glumac… ili reditelj. To je dobro da se slegnu strasti jer nisam u istoj interesnoj sferi u kojoj su reditelji i glumci.
S druge strane, na prvoj godini dramaturgije, iz istorije svetskog pozorišta i drame smo učili da pozorište ne može da postoji samo bez dva elementa: glumca i gledaoca. Ja mogu da pišem kod kuće i sem olovke i sveske ništa drugo mi nije potrebno.
Svako od nas koji se bavi pozorištem može to da radi na različite načine, ali nema pozorišta bez glumaca i publike koja će to da gleda. Glumci su suština postojanja pozorišta. Ta dva segmenta predstavljaju suštinu pozorišta. Ako želimo da imamo pozorište. Sa tranzicijama i svim političkim promenama možemo da ostanemo i bez pozorišta kao što smo ostali bez bioskopa. Možemo u pozorištima, na primer, da prodajemo patike, kao sada kada se prošetate Knez Mihailovom ulicom pomislite da građani jedu samo patike i koriste različite parfeme i nakit.
Nema prodavnica, pa ćemo možda jesti patike za doručak, večeru i ručak. Ili ćemo da idemo u kockarnice, ne znam šta je sada moderno (smeh). Šalu na stranu, nadam se da pozorište neće nestati. Bila je slična situacija kada se pojavio film pre više od sto godina, tada su svi mislili da će pozorište nestati, ali nije nestalo. Potpuno je drugačije kada gledate glumca na filmu što ima svojih fenomenalnih prednosti, a kada gledate glumca u pozorištu prisustvujete direktnom sudaru između živog gledaoca i živog glumca. Zato pozorište neće nestati nigde u svetu, pa ni kod nas.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je najavio da će glumci i drugi angažovani u kreativnom sektoru pozorišta, a koji su stalno zaposleni, biće tretirani kao službenici i moraće prvenstveno da budu angažovani u kući u kojoj primaju platu. Kako komentarišete ove promene oko kojih se u javnosti lome koplja prethodnih dana?
Izjava Dragana Đilasa će veoma pomoći da se stvari dovedu u red. Naravno da glumci nisu službenici i njihovo radno vreme ne može da se meri: glumac ima četiri sata proba, ali uveče dva sata predstavu.
Glumac mora da radi kod kuće, da vežba, uči tekst. To je vrlo specifičan posao, ali je vrlo važno da se dovede u red pozorišni život da bi pozorišta funkcionisala.
Gradonačelnikova izjava će pomoći jasnom funkcionisanju pozorišta zato što je tu bilo dosta velike gužve i ono što je, pretpostavljam, hteo da kaže gradonačelnik je da bi trebalo uspostaviti red u smislu da zaposlenje u jednom gradskom pozorištu ne znači rad u dva gradska pozorišta. To su sve rešivi problemi. U umetnosti nema demokratije. Vi ili ste talentovani ili niste. Samo prvi put možete da dobijete ulogu ili da vam se igra tekst ako vam je tetka, hipotetički rečeno, neki političar ili funkcioner, ali to će se desiti samo jednom.
Karijeru vam određuje publika i kritika i ako ste talentovani svi će vas zvati. Glumci su radnici u kulturi specifičnog tipa i taj problem ćemo rešiti na obostrano zadovoljstvo. Ako je jedan glumac zaposlen u jednom pozorištu on prvenstveno ima obaveze u tom pozorištu, a ako snima film ili seriju, što mu ju bitno za karijeru, može da uzme neplaćeno dok traje snimanje i tako reši problem.
Gradonačelnik je, sa te strane, u pravu. Ne možete raditi svuda i primati platu i honorar svuda, na svim mestima, istovremenom. Mora se samo paziti jer ne postoji ni jedna plemenita ideja koju možete dovesti do tačke apsurda kao što je, na primer, dobro da glumci budu angažovani samo na projektu. To je tržišno, tranzitorno, ali se bojim da se ne izvrneu nešto naopako i da repertoarska pozorišta ostanu bez repertoara. Morate tržišno da poslujete i da budete osvešćeni i da znate kako funkcionišete.
Na primer, Kokan Mladenović je bio jako uspešan na tom polju i njegov put bi samo trebalo nastaviti. Ali ako morate da zaradite veliki novac na nekoj predstavi i da preživite od toga nivo se mora spustiti jako nisko. Ako država neće da finansira svoju kulturu, ako neće da subvencioniše umetnost, plašim se da će se sve svesti na skečeve i podilaženju najnižem ukusu publike. Ne kažem da moramo da tučemo seljake na pijaci i puštamo im bahove kantate mada ja ne bih imala ništa protiv toga jer im se neće ništa desiti ako čuju nešto plemenito. Ali morate vaspitavati ukus publike, a vi im podilazite.
Vaspitavanje publike, pa baš ste ih lepo vaspitali vi iz pozorišta decenijama uzazad, vrhunac komedije kod nas je kad opsuje glumac i publika prasne od smeha. Nije mi poznato da je država finansirala umetnost u vreme Šekspira ili Molijera, pa su dela iz tog doba vrhunska.
odlicna i trezvena misljenja