Piše: Ljubiša Vujošević
Petnaestog septembra, pred punom dvoranom JDP, glumica Svetlana Bojković proglasila je otvorenim 54/55. Bitef, koji se odvija pod sloganom Na ivici budućnosti. “Vreme u kome danas živimo pokazalo je da se ljudski rod zaigrao u trci za profitom. Tako nam je ugroženo ono što nam je neophodno da preživimo – naša životna sredina. Na sve ovo, pojavila se pandemija, koja je, verujem, rezultat poremećaja ekosistema. Sve ovo dramatično je promenilo naše živote”, upozorila je ona dodavši da je jedino “ostala higijena ljudskog uma i duha”.
Pre svečanog otvaranja, u BDP su odigrane dve prolog predstave, Living Room i Cement Beograd, koje su daleko od Bitefovog slogana, ni blizu prošlogodišnjim prolog predstavama Dolina jeze pisca Tomasa Melea i reditelja Štefana Kegija i Biti Arijela F Simona Sena, koje su zaista bile na tragu budućnosti. Ovogodišnje prolog predstave pre govore o vremenu “iskušavanja jedne nade” i bedi koja je ostala iza nje, o smrti koja je mnogima zakucala na vrata.
ČETIRI DECENIJE NIČEGA: Bitef je, dakle, počeo premijerom predstave Living Room mladog nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Montaga. U punoj zrelosti svog pevačkog umeća, operska primadona Katarina Malković (Iva Ilinčić) jednog majskog dana 1980. sa nestrpljenjem očekuje premijeru Pučinijeve Toske u kojoj igra naslovnu ulogu, dok njen muž (Ljubomir Bulajić), pijuckajući pivo i bacajući pogled na TV prenos utakmice Zvezda – Hajduk, za nju i sebe priprema gala-ručak, koristeći talični recept koji je naučio od svoje bake. Njihova dnevna soba tipična je za ono vreme, dok spavaću sobu krasi ulje na platnu Osvajanje Beograda Katarine Ivanović iz 1845, sa motivom upada srpskih ustanika u Beogradsku tvrđavu 1806, pod vođstvom neustrašivog Uzun Mirka. Posle ručka Katarina je prilegla i zaspala, a njen muž, gledajući TV, saznao za tužnu vest da je drug Tito umro, posle čega se svečano obukao i izjurio napolje. Katarina se budi svesna da kasni na premijeru, ljutito ustaje, navlači skupoceni blejzer, popravlja šminku, raspevava glas i navrat-nanos izlazi iz stana.
Četrdeset godina posle, sa vidnim tragovima vremena na licu i telu, i buketom cveća u naručju s kojim su je kolege ispratile u penziju, Katarina (Vesna Čipčić) ulazi u dnevnu sobu iz koje je pre 40 godina izjurila da bi stigla na već otkazanu premijeru. Skrhana dnevnim aktivnostima, uključuje radio i seda na već pohabanu sofu. Na radiju se reprizira emisija Dragstora ozbiljne muzike (Beograd 202) u kojoj je nedavno imala intervju sa Dejanom Đurovićem, zahvaljujući kojem saznajemo da je u toku prohujalih 40 godina prekinula uspešnu opersku karijeru, da se posvetila pedagoškom radu i da je njen muž, oficir JNA, poginuo u ratu za očuvanje, odnosno razbijanje socijalističke Jugoslavije. Na dan odlaska u penziju Katarina je sebi oduzela život.
OTUŽNO I AGRESIVNO: Living Room je dobra predstava. Scenografija i gluma su na zavidnom nivou. Ipak, ostaje utisak da je Montag previše stvari uzeo na sebe: autorstvo, scenario, režiju, scenografiju i dizajn svetla, i prenebregao dva uočljiva nedostatka: predugo pripremanje ručka i zamarajuće ponavljanje vesti o Titovoj smrti. Da je bilo kraće, i jedno i drugo bilo bi efektnije. Ovako je ostalo otužno i agresivno.
Od aprila na repertoaru BDP, predstava Cement Beograd (scenario Milan Ramšak Marković, režija Sebastijan Horvat), rascepljena na slavnu prošlost i ubogu sadašnjost, umnogome je slična Living Roomu. Inače je završni deo Horvatove trilogije, inspirisane komadom Cement nemačkog dramskog pisca Hajnera Milera, čiji prvi deo je igran u Zagrebačkom kazalištu mladih, a drugi u ljubljanskom SNG. Predstavu otvara grupa lakonogih mladića i devojaka, koja na praznom podijumu započinje iscrpljujući ples, uz zaglušujuću muziku od 150 decibela. U parolama i krilaticama koje izvikuju prepoznajemo Milerovu kritiku revolucije – Hamletmašinu: “Ova mašina ubija fašiste / toliko o toleranciji. Ova mašina ubija fašiste / toliko o evropskoj kulturi. Ova mašina ubija fašiste / toliko o građanskom moralu. Ova mašina ubija fašiste / toliko o feminizmu. Ova mašina ubija fašiste / toliko o našoj tradiciji. Ova mašina ubija fašiste / toliko o borbi za porodične vrednosti. Ova mašina ubija fašiste / toliko o levičarskom kukanju”. Reč je o generacijama koje su gradile jugoslovenski socijalizam, verujući u ideje društvenog napretka, mladim ljudima koji su, puni snage i elana, ove ideje prihvatali kao svoje. Zadivljujuća je energija kojom ovi mladi ljudi izvode svoj kolektivni performans, u kojem svoju individualnost utapaju u grupnu orgiju, kojoj kao da nema kraja.
U drugom delu nailazimo na dnevnu sobu, sličnu onoj iz Living Rooma, u kojoj, pod okriljem zimske večeri, ostareli bračni par, dementni i gotovo nepokretni Miloš (Miodrag Miki Krstović) i još pokretna i nešto vedrijeg duha, ali od života umorna Sonja (Milena Zupančič) vode ubogi razgovor spremajući se za noćni počinak. Izmučen gubitkom pamćenja, ravnoteže, brojnim povredama i nezalečenim ranama, jadni Miloš nikako da shvati da im je tog dana umrla ćerka-jedinica, i ne naslućuje da će ostati i bez Sonje, jedinog oslonca u životu koji to odavno više nije. “Kad se iznevere ideali (mladalačke) revolucije, završava (se) u duhovnoj, fizičkoj i moralnoj degradaciji” (Ivan Medenica). Dve celovite i različite Horvatove predstave u oštrom kontrapunktu (procvat ideje o rađanju novog društva i stvarnost njenog uvenuća; nesputana mladost i beznadežna starost na suprotnim stranama čarobnog ogledala) grade jedinstvenu celinu.
NESVESNO – IZVOR KREACIJE: Tematsku celinu posvećenu ekološkim problemima otvorila je plesna predstava Tragovi belgijskog koreografa Vima Vandekejbusa u izvođenju Ultima veza iz Brisla, odigrana prilikom svečanog otvaranja Bitefa u JDP. Ovoj celini pripadale su i dve predstave koje su, zbog epidemiološke situacije u Srbiji, otkazane u poslednji čas: Pluća Žige Divjaka (Slovensko narodno gledališče, Ljubljana) i Ibzenov Neprijatelj naroda Tomasa Ostermajera (Šaubine, Berlin). U svojoj moćnoj predstavi Vandekejbus se obraća animalnim tragovima unutar nas samih, tragovima koji prethode čoveku i njegovom sećanju. Da bi napravio predstavu, on se uputio u neprohodne šume Rumunije, gde je gledao kako ljudi igraju obučeni u medveđe kože, slaveći dolazak nove godine. Zapitao se kako bi bilo kada bi medvedi zaplesali kostimirani u čovekovu kožu. Svoju ideju je pretočio u priču o tome kako su ljudi u šumi posekli drveće, prokopali put i narušili prirodno stanište medvedâ, koji su im se osvetili tako što su ih poubijali. Samu priču predstavio je prefinjenom muzikom i koreografski zahtevnim plesom članova svoje grupe, sastavljene od igrača i igračica iz raznih delova sveta koji žive i rade u Belgiji. Na pitanje kako uspeva da napravi nešto tako izuzetno, Vandekejbus kaže: “Tehnika, rad i talenat su plus u profesionalnom scenskom svetu, ali ličnost, svežina, humor i empatija su ono što čini razliku… Poreklo pozorišta kao umetnosti razumevanja ili osećanja onoga što proživljava druga osoba nikada se ne može zaobići. To je sposobnost razumevanja fizičke naklonosti ili strasti. Nesvesno je dobar izvor kreacije, mnogo bolji od intelektualnog saznanja”.