Predložio sam ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da odmah počne konferenciju za mir u Ukrajini. Putin i američki predsednik Barak Obama treba da šalju mirovne poruke i organizuju mirovne konferencije, a ne da pokazuju koliku snagu imaju.
Tako još sveže utiske s konferencije povodom 20 godina od Dejtonskog sporazuma na koju ga je pozvao Moskovski državni univerzitet, iznosi Milan Panić, američki biznismen i nekadašnji jugoslovenski premijer koji je imao vrlo važnu ulogu u uspostavljanju mira u Bosni i Hercegovini. “Učesnici i organizatori tačno su znali šta sam ja uradio za Dejton. Ta konferencija je bila fantastična. A Rusi su zaista pripremili sastanak da reše pitanje Ukrajine. Ukrajinska kriza je manji problem od onog koji je bio u Bosni pre dvadeset godina”, kaže Panić.
Zašto konferencija o Dejtonu u Moskvi? Da možda ne spremaju Rusi sličnu konferenciju o Ukrajini?
To je bilo jedno od ključnih pitanja meni postavljenih u Moskvi. Svi su me pitali šta je bila moja ideja oko Dejtona. Rekao sam da je bila vrlo jednostavna – moraju da sednu za sto i naprave mir. Objasnio sam im da je u Bosni cilj bio – mir. Oni tvrde da nije lako organizovati mir, a ja im kažem da je to tačno, ali samo ako ne znaju šta hoće. Problem sa ukrajinskom krizom je jednostavan.
Rekao sam im da oni nemaju problem s religijama kao u Bosni. Bosanski problem nije bio intelektualne prirode, bio je – najlepše rečeno – politički, ali i malo religiozni, ali i malo kriminalni, ali i nacionalistički problem. I moje je mišljenje da je to bila bosanska tragedija.
Istina, ima mnogo modifikacija tog problema, najgora je da američki Stejt dipartment nije razumeo problem i onda su probali da ga reše američkim stilom – poslali su armiju. Tada sam im rekao “sklanjajte, bre, oružje odatle da se ljudi ne ubijaju”. To je bila najgluplja stvar koju je Stejt dipartment mogao da predloži Klintonu. Znam i ko je to predložio…
Ko?
… Holbruk. Ja sam predsedniku rekao da ne može da ima goreg savetnika od Holbruka.
Sad znaju da je napravio grešku. Bio sam pre neki dan sa svojim prijateljem, potpredsednikom Bajdenom, najlepša priča je da mi se privatno izvinio što mi američka vlada nije pomogla oko Bosne.
Zašto vam nije pomogla?
Bajden je bio vrlo otvoren i rekao da je moj problem u Americi bio Holbruk. Meni je Holbruk rekao “Milošević je naš čovek”, ja kažem “on je kriminalac”, a Holbruk kaže “on je naš kriminalac”. Rekao sam Holbruku da je on namerno pravio problem u Srbiji da bi ga, kao, rešio i to pripisao sebi kao uspeh u Americi.
Šta su vas još pitali u Moskvi?
Da li vidim sličnost Bosne i Ukrajine i rekao sam “naravno”, osim što je naš balkanski problem bio pet puta komplikovaniji nego rusko-ukrajinski. Ta konferencija je bila fantastična, Rusi su zaista pripremili sastanak da reše pitanje Ukrajine.
Svet se ozbiljno bavi načinom rešavanja ukrajinske krize. Vidite li vi opasnost novog hladnog rata zbog te krize?
Ne.
Ta kriza mora da se reši.
Ali, Zapad je uveo veoma oštre sankcije Rusiji koje imaju ozbiljne posledice po rusku privredu?
To je tragedija. I najveća greška koju je Amerika mogla da učini Rusiji. Amerikanci i danas imaju problem sa svojim Stejt dipartmentom, sve se rešava vojskom i bombardovanjem. Za Ameriku je vreme da počne da ima mirovne konferencije, Amerikanci su na pogrešnom putu.
Nisu li i Rusi na pogrešnom putu kad su upali u Ukrajinu i anektirali deo njene teritorije?
To je lokalni problem, kao što je bila Bosna.
Mislite da je okupacija dela Ukrajine lokalni problem?
Naravno. Taj se problem može lakše rešiti od Bosne, jer ima mnogo manje učesnika.
Mislite da se može rešiti za konferencijskim stolom?
Može.
Predložio sam Putinu da odmah počne konferenciju za mir u Ukrajini. On prvi da počne.
Ali, jedna takva konferencija već je održana nedavno u Minsku?
To nije loše, početak je bio dobar. Možete li da verujete ko je počeo mirovnu konferenciju. Gospođa Merkel. To je fantastično, nešto se na nebu menja. Ona ima sto odsto moju podršku, jer nikad nisam verovao da jedan nemački vođa radi na miru u Ukrajini. To je fantastično za istoriju Nemaca.
Svet se plaši novog globalnog rata između Zapada i Rusije izazvanog ukrajinskom krizom?
Ne, ne. Samo pogrešni ljudi prave pogrešne situacije.
I Putin mora malo da se smiri. Ako Putin hoće, taj lokalni problem će se rešiti za tri dana.
Zapad treba da prekine da kritikuje Putina. Rusija je Evropa, Rusija treba da ima plan kako da postane član Evropske unije, Rusija treba da ima plan kako da postane deo NATO. Umesto toga, oni se sukobljavaju. Kakva greška. Ideja da Amerikanci šalju vojsku u Ukrajinu gora je nego početi Drugi svetski rat. Putin i Obama treba da šalju mirovne poruke i organizuju mirovne konferencije, a ne da pokazuju koliku snagu imaju.
Kakva je po vama uloga EU oko ukrajinske krize?
Nema sumnje da Evropa može da reši tu krizu i ima sve mogućnosti da se sama brine o sebi. Ukrajina i Rusija su evropsko pitanje. Nemačka kancelarka imala je perfektan potez sa konferencijom u Minsku. Tako treba da se reši ukrajinska kriza. Amerikanci neka ovog puta ostanu u Americi. Gluplje je slati američku vojsku u Ukrajinu nego u Avganistan.
Jeste li vi možda neka vrsta pregovarača između Istoka i Zapada?
Manje-više. Možda.
Imam neku ulogu, ne znam šta je i ne znam kako sam je dobio. Nekad pomislim “šta ja, mali srpski emigrant u Americi, tražim ovde”.
Osećam se dobro da pomognem predsedniku Putinu da ide pravim putem i reši ukrajinsku krizu, jer on to može da uradi jednim pozivom za mirovnu konferenciju.
Kako vi vidite Putina?
Da ti kažem – ja podržavam Putina. I rekao sam da ruski carevi nisu bili dobri, komunisti nisu bili dobri, najbolji vođa Rusa u istoriji je Putin.
Ali, on se suviše često ponaša kao autokrata?
Ma, ni govora da si u pravu.
Za to što se Putin ponaša kao autokrata kriva je američka vlada.
Zašto američka vlada?
Kad je Putin došao na vlast tražio je pomoć da izgradi demokratski i kapitalistički sistem koji je promenjen bez ijednog metka. Tražio je instrukcije kako da radi.
Malo ću sada da kritikujem Ameriku i mogu to sebi da dozvolim zato što sam dobar Amerikanac.
Rusija je trebalo da u tranziciji promeni sistem u kapitalizam. Dakle, najveći problem je bio da smo mi u Americi imali perfektan način da uništimo komunizam, zvao se “rat zvezda” i mogao je da uništi Rusiju za 7 minuta i 33 sekunde.
Ali, kad Gorbačov, po mom mišljenju jedan od najinteligentnijih Rusa, reši da sistem ne valja i promeni komunizam u kapitalizam bez ijedne bombe, Amerika nije imala stvaralački “rat zvezda” kako da pomogne Rusima. Evo primera. Regan i Gorbačov mislim da su bili napravili neki ugovor o transformaciji KGB-a koji je napravio haos u Rusiji. Oni su otpustili ljude iz KGB-a, ti ljudi su se našli na ulici i onda CNN kaže da u Rusiji postoji organizovani kriminal. Pa ko je kriv za taj kriminal, Amerikanci insistiraju da se KGB raspusti, ti ljudi se nađu na ulici bez plata i otuda kriminal.
Putin kaže da hoće demokratiju i tražio je da mu se pomogne da je napravi. A većina saveta koju su mu Amerikanci davali bili su pogrešni.
Vi ste retka javna ličnost koja o Putinu ima tako lepo mišljenje. Mnogi ga smatraju diktatorom?
Pokojni Boris Njemcov bio je moj prijatelj. Ne verujem da ga je Putin ubio. Putin ima mnogo problema.
Pa naravno da ih ima kad svu vlast drži u svojim rukama?
On je imao ogroman problem terorizma u Čečeniji, toga više nema, Putin je to nekako rešio, niko mu ne daje plus za to. Putin je rešio mnogo drugih pitanja, kriminal je mnogo manji u Rusiji nego kad je CNN govorio da je kriminal u Rusiji najveći u svetu… Putin kaže da je Moskva danas čist grad.
Ali, kriminala na Kubi uopšte nema? Rešava li se kriminal autokratskim sistemom?
Pa šta mislite kako je Fidel Kastro rešio kriminal, mada je Kuba još stari sistem.
Putin ima drugačiji problem. A zaista mislim da je kriminal u Rusiji rešen na dobar način.
Kako tumačite to da Putin ništa nije uradio na ekonomskim reformama, ostavio je Rusiju da i dalje zavisi od vađenja prirodnih sirovina – nafte, gasa i metala?
Manje-više.
I okupio je oko sebe omiljene biznismene i razvio korupciju?
To je istina.
Ali jedan tajkun koji nije platio poreze završio je u zatvoru.
Da li je završio u zatvoru zato što nije platio porez ili zato što ga je Putin doživljavao kao političkog protivnika?
Ja vam kažem da ga je zatvorio zato što nije platio takse, a opozicija će reći – zato što je bio protivnik.
Vi to mislite ili znate?
Ja to znam.
Nisu ti tajkuni veliki problem, jer u Rusiji nije bilo sistema koji bi ih uključio u kapitalizam.
Ekonomija je konceptualno, ako ništa drugo, manje nauka nego filozofija. Ekonomija ima principe, princip je da smo mi Amerikanci uradili šta treba za Ruse oni bi imali knjigu recepata koja kaže kako treba promeniti komunizam u kapitalizam. Umesto toga, ja idem u Rusiju… sad ću da ti dam jednu anegdotu… da radim prvu privatizaciju. Objasnim ruskom ambasadoru šta ću da uradim, on objasni Jeljcinu i oni kažu da je Ok da kupim prvu veliku fabriku lekova. Na kraju, imali smo u Rusiji pet fabrika i 8.000 radnika i bili broj 1 farmaceutska kompanija.
Ta prva kompanija “Oktjabr” sa 1.500 radnika koju smo kupili bila je u Sankt Peterburgu, a gradonačelnik je bio Sobčak.
Je li to Anatolij Sobčak, jedan od prvaka ruske tranzicije?
Da. E, taj Sobčak imao je ideju da bude predsednik Rusije. Sobčak je mislio ako uspe da dovede američku kompaniju da privatizuje “Oktjabr”, onda on može da dobije glasove birača. I ja sam se pre dvadeset godina našao kod njega u kancelariji, kažem da ćemo mi privatizovati tu fabriku na najmoderniji način, to će biti prva kompanija od čijih ćemo radnika napraviti američke akcionare u Rusiji. Tražio je da mu objasnim detalje i ja kažem da će svaki radnik imati akcije koje vrede kao dolari. On kaže da ne razume sasvim, ali misli da je dobro za njega. Naravno, on samo sanja o funkciji predsednika Rusije i želi da posao sa mnom kapitalizuje za sebe.
Kaže on meni da ništa ne zna o biznisu, da ima čoveka koji zna nešto i onda traži od mene da razgovaram s tim čovekom koji o privatizaciji i akcionarstvu zna više od njega.
Ko je bio taj čovek?
Putin.
Putin je bio njegov asistent.
I onda ja razgovaram s Putinom kako da privatizujem “Oktjabr”.
I šta vam je ostalo u sećanju iz tog razgovora s Putinom?
Pametan čovek, miran i sračunat. Ne može biti bolji čovek, istina ne smeje se često.
Tu nas dvojica napravimo dogovor da ICN kupi “Oktjabr”. Posle smo imali ogroman problem jer nismo znali kako da damo akcije radnicima, sistem nije funkcionisao, pa smo ih doneli u džakovima, onda je on rešio da akcije stavi u banku i da banka izda radnicima sertifikate.
Putin zbilja nije mogao da bude bolji partner.
Vas je Putin fascinirao pre 20 godina?
Tačno. Svojom pameću.
To je bio odličan početak za mene.
On je mene pratio šta sam radio u Rusiji. Kupio sam onda drugu rusku kompaniju, i tako, pet fabrika.
Otkud znate da vas je pratio?
Razgovarao je sa direktorima u mojim fabrikama, pa mi oni kažu da ih je Putin zvao i pitao da li sam uradio sve što sam obećao. “Je li Panić uradio sve što je obećao”, pitao je direktora moje fabrike u Kursku, a on mu je odgovorio “Panić je uradio više nego što je obećao”. Nije bilo loše, a.
Mi nikada nismo bili ni u kakvim finansijskim problemima u Rusiji.
Šta je danas sa tim fabrikama?
Menadžment u ICN-u se promenio 2002. godine, ruski deo kompanije prethodne dve godine nije bio dobar, menadžment je mislio da investicija u Rusiju nije bio dobar potez i odlučeno je da se ruski biznis ICN proda za 50 miliona dolara Romanu Abramoviču. A ruski biznis je bio nemoguće dobar. Danas taj biznis, prema podacima Londonske berze, vredi nekoliko milijardi dolara. U Rusiji ima 1.000 apoteka i jedna je na Crvenom trgu, u Moskvi je poslovna zgrada od 11 spratova, a ja sam imao penthaus na vrhu. Kad sam sada bio u Moskvi otišao sam da je pogledam, divna zgrada.
Vuklo vas srce?
Tačno.
A za tu apoteku na Cvetnom trgu hteo sam da napravim vodič za turiste u kojem piše “Lenjinov grob je nadesno od apoteke”.
Da se vratimo Srbiji. Šta je sa biznisom?
U Srbiji imam mali biznis. U dijagnostici. Dođem povremeno, ali se ne mešam u politiku. I, verovali ili ne, zadovoljan sam tim biznisom. Pošteno radim biznis u Srbiji. I kad sam ovde imao veliki biznis, a to je bilo najteže vreme, nikad nismo imali problem s plaćanjima. Naš način bio je primer kako da se razvije biznis u ovoj državi.
Vi ste kupili Galeniku i sada se tvrdi da je to bila jedna od najuspešnijih privatizacija?
Na Harvardu je na tom primeru izučavano kako treba da se privatizuju socijalističke kompanije.
Iz Galenike su vas isterali i ona je tada bila u dobrom stanju, a u međuvremenu su je uzele političke partije i razbucale je, sada ima skoro 200 miliona evra gubitaka?
Više, više.
Mi smo otpisali 400 miliona dolara kad su je oteli. To je bila tragedija za moju odluku da investiram ovde, tragedija za Srbiju jer je to bila jedna od najboljih privatizacija. Milošević je vrlo malo dobrih stvari uradio, ali tu je uradio dobro, objasnio sam mu kako ću da privatizujem, on se složio i bio je srećan što ću to da uradim. Slušao je od Amerikanaca da je to perfektna privatizacija.
Svi su ovde zaboravili da sam rekao da prava privatizacija treba da bude takva da ljudi koji su radili u toj kompaniji moraju da budu plaćeni za prethodni rad, tako smo svakom radniku dali od 40.000 do 100.000 maraka. I objasnio sam im da su zbilja postali akcionari i naučio sam ih šta su akcije i kako mogu za pet sekundi da ih prodaju na Berzi.
U svi su bili srećni.
Osim Šešelja.
Miloševiću sam rekao da neću da mu dam pare za Galeniku jer će da ih izgubi, nego ću ih uneti u Galeniku. Sa mnom nema folirancije. U Americi u biznisu, ako ne radiš kako treba, sistem te izbaci kao strano telo.
I mi smo investirali u Galeniku, ta kompanija i nije bila loša kad smo je kupili, a u prva tri meseca investirali smo nekoliko miliona dolara samo da je očistimo od smeća. Rekao sam da ako dođu američki inspektori oni će nam zatvoriti fabriku jer je bila prljava. Za šest meseci fabrika je bila fantastična.
Razumeo sam problem Srbije, vama su bile važne pare od izvoza. I zato sam rekao Miloševiću da ću se koncentrisati na izvoz, ali da ćemo zadovoljiti i domaće potrebe. Ali, moj sistem je funkcionisao tako da su lekovi morali da se plate, nema folirancije jer, ako mi država ne plati lekove, kako ću ja isplatiti plate. Ja ne idem u banku da zajmim pare za plate. Ili imamo ili nemamo pare.
Sve je dobro krenulo, naš plan je bio da izvozimo 100 miliona dolara u Rusiju, Rusija je bila moj target, imali smo dozvole za izvoz, kancelariju u Moskvi… Hteo sam da dupliram izvoz jer iz Rusije su dolazile pare za investicije u Galeniku. Prve godine imali smo prodaju oko 200 miliona dolara, a na kraju je prodaja bila 440 miliona dolara i profit 30-40 miliona dolara.
Ali, onda su došle sankcije, imao sam mnogo restrikcija, nismo mogli da donesemo novac iz Amerike u Srbiju, ali smo doneli milion dolara u hrani za radnike, pa sam kupio meso u Mađarskoj za milion dolara i slali smo u Srbiju. Pod sankcijama smo plaćali dividende radnicima, a davali smo i plate.
I, na kraju, Milošević reši da uzme fabriku. Mislim da je najveća glupost koju je napravio u životu ekonomska – što je uzeo fabriku.
Koliko danas vredi bivši ICN?
To je sada Valiant. Nećeš verovati, vredi 68,7 milijardi dolara. Ali, kompanija se otkad sam je napustio proširila i kupovala druge kompanije.
Jeste li dokučili šta je bio razlog da vam Milošević uzme Galeniku?
Ja sam bio njegov konkurent i to je isključivi razlog. Milošević nije bilo glup, bio je inteligentan. Kad je uzeo Galeniku, on je bio lud. Ne mislim da je on to odlučio, mislim da je to odluka njegove žene i onih oko njega… Vučelić i buranija, Miloševićeva intelektualna buranija.
Evo, toliko već pričamo, a vi nikako da upotrebite taj izraz po kojem ste ostali upamćeni?
Buranija. Intelektualna buranija, oni su socijalistički intelektualci, oni su znali socijalističku ekonomiju i ništa nisu znali o kapitalizmu. I nikad neće ni naučiti, kapitalizam mora da se živi.
Galenika je sada u gorem problemu nego kad ste je vi kupili. Evo, sada se ponovo prodaje, zašto se ne javite da je kupite?
Treba da mi plate da je uzmem.
Koliko tražite da vam plate?
Za moj emocionalni problem i za gubitke koje sam imao u Americi objašnjavajući zašto sam predložio da ICN kupi Galeniku kad sam znao kakvo je tada stanje u Jugoslaviji. Aha.
I koliko košta taj bol?
Taj bol je koštao 400 miliona dolara otpisa sa našeg računa.
Otkud Srbiji 400 miliona dolara da vam sada da?
Đukanović nije imao pare za plate u Crnoj Gori. Ja sam mu dao pet miliona dolara. On nema pare da mi vrati i dao mi je deo Medicinskog centra Igalo.
U Srbiji sam izgubio 400 miliona dolara. Kupers Lajbrand kaže u svom izveštaju “Panić je izgubio 410 miliona dolara u Jugoslaviji”. A ja predložio da se kupi, a ja srpskog porekla, reputacija u Americi samo pada, akcije samo padaju… Nisu gore mogli da mi urade.
Oni ne mogu da mi plate šta sam ja izgubio. Ne mogu, jer bi Srbija bankrotirala. Toliko sam ja izgubio.
Ne pada mi na pamet da investiram u Srbiju. Ako istu stvar radiš dva puta, mora da si glup.
Mada, sada imam mali biznis ovde, imam malo srce za Jugoslaviju, mada srce nije biznis.
Malo pre u razgovoru pomenuli ste Šešelja kao političara koji je radio na tome da vas oteraju iz Galenike…
Napisao je knjigu “Panić treba da ide”.
Danas su u Srbiji na vlasti neki Šešeljevi bivši saradnici. Kako gledate na taj fenomen?
Prvo, neću da se mešam u njihovu politiku.
Mislim da imate ovog predsednika, to je najveća sramota Srbije, sramota za vas Srbe. Svaki Srbin koji glasa za njega treba da ide u crkvu i moli Boga da mu oprosti što je glasao za takvog predsednika. On je, čuo sam, napisao zašto treba da se uzme Galenika. Srećan sam što ne znam njegovo ime.
Moja filozofija
Kako ide vaš biznis u Americi?
Dobro, odlično.
Amerika je najteže tržište na svetu, konkurencija je velika. Što je veća konkurencija, ja to više volim. I što je više problema, ja to volim. Ne volim da rešavam male probleme. Moja filozofija je “daj mi veći problem da rešim”.
Ne mogu da ti kažem kvantitativne podatke, ali reći ću ti da je za mene bolje što imam ovaj privatni biznis poslednjih 10 godina nego onaj prethodni koji sam imao 50 godina i kad sam imao 18.000 radnika. Sada nemam partnere u biznisu, ranije sam imao vrlo moderan biznis, finansijski najmoderniji na Njujorškoj berzi, 45.000 akcionara… To je bio drukčiji biznis, a sad uživam kao samostalni biznismen, meni i mojim godinama više prija ovaj model, imam ljude koji samo paze da ne napravim grešku.
Prosečan Srbin bi vas pitao zašto niste u penziji nego se bakćete sa biznisom i svetskim glavoboljama?
Mislim da treba da me pitaju zašto ja produžavam da radim. Penzija je koncept za ljude koji ne mogu da žive kreativno pre nego što odu na drugi svet. Ja još nisam stigao do tog koncepta. Moj je koncept da radim sve dok mogu i nešto da uradim za druge ljude.
A koliko imate godina?
Blizu 100, tačnije 86. Neki me žale i kažu “blizu 100 godina, a još radi”. A mlađe žene kad im kažem da sam blizu 100 godina, svaka kaže “ne verujem”.
Radite svakog dana?
Svakog dana u 8,30 sam u kancelariji i radim dnevno 8 do 10 sati. To je za mene život. Kad me pitaju zašto ne idem na odmor, kažem im da je posao moj odmor.
Podrška Rakiću
Ne možemo da završimo razgovor a da ne spomenemo vašeg prijatelja doktora Ljubišu Rakića. Dali ste mu podršku za izbor predsednika SANU, ali on ipak nije izabran. Kako to komentarišete?
Ljubiša Rakić je više uradio u svom životu za jugoslovensku i srpsku nauku u ovom vremenu nego bilo koji drugi naučnik. On je posvetio svoj život nauci, ima takav kredibilitet u svetu da nema Srbina koji time može da se pohvali. Mislim da je bila ogromna greška što ga nisu izabrali za predsednika Akademije.