Mnogi se pitaju da li Ajše zaista potiče od Kulina Bana, kako su neke novine u Bosni pisale. To je i prvo pitanje koje postavljamo poznatoj spisateljici.
Da, ja sam Turkinja bosanskog porekla. Moj otac je rodom iz Bosne i porodica je praktično bila primorana da se vrati u Tursku za vreme balkanskog rata 1912. godine. A deda po majci bio je ministar finansija turske carevine. Naravno, to je opšte mesto kada je reč o staroj imperiji. Bila je velika i dolazilo je do mešanja sa raznim narodima. Danas je u Istanbulu gotovo nemoguće naći osobu čisto turskog porekla. Tako je i sa mnom.
Poslednji voz za Istanbul govori o spasonosnim vozovima koje je Turska poslala po brojne Jevreje za vreme holokausta u Nemačkoj. Šta vas je navelo da pišete o tome?
Imala sam priliku da čujem svedočenja mnogih turskih diplomata koji su u evropske zemlje slali vozove kako bi izbavili Jevreje iz smrtne opasnosti i prebacili ih u Tursku ili u neku drugu sigurnu zemlju. Spaseno je najviše žena, mladih, ali i učenih Jevreja. Neki od njih vađeni su iz zatvora. Proveravala sam podatke u Jevrejskoj zajednici u Istambulu. Tu sam saznala da nije, kako se govorilo, bio poslat samo jedan voz, već tri. Sama ideja da napišem roman došla je potpuno slučajno. Prilikom jake kiše zastala sam pored sinagoge da ne pokisnem. Pored mene se stvorila starija gospođa s kojom sam započela razgovor. Kiša je potrajala i ispričala mi je kako je došla vozom iz Evrope za Tursku. Ona je bila jedna od tih Jevrejki. Pomislila sam, ako je kiša donela korist, onda može i roman.
(Opširnije u štampanom izdanju)