Kosovo nije bilo neposredna tema 5. oktobra, ali je indirektno došlo glave Slobodanu Miloševiću. Digao se uz opomoch “događanja naroda“ započetog na Kosovu, a u tom procesu su se “dogodili“ i neki koji će kasnije realizovati 5. oktobar. Rat na Kosovo i gubitak Kosova je zapravo označio stvarni kraj Miloševića u smislu da on više nije imao nikave podrške u međunarodnoj zajednici, da nije mogao da skrije kovčege koje je do tada krio i da se borbardovanje osetilo bukvalno “po glavi stanovnika“.
Većina demokratske opozicije sa početka devedesetih je iznikla na podršci Miloševićevoj borbi za srpsku kontrolu nad Kosovom. Od toga se razlikovao samo Savez reformskih snaga, koji odavno ne postoji. Dakle, ono što je spojilo i dan danas spaja tadašnju opoziciju i sadašnju vlast sa tadašnjim Miloševićem je Kosovo. Mi smo i sada doši u neku vrstu konflikta sa NATO, samo što neće padati bombe. I sada Lavrov priča isto ono što je Moskva pričala pre 5. oktobra. Pravog saveznika tada nismo imali, a nemamo ga ni sada.
Mi, zapravo, od promene vlasti prisustvujemo stalnim pokušajima da se promeni način, a da se ostvari ono što je Milošević zagovarao. A ako me neko pita šta su Miloševićevi, Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi ciljevi na Kosovu, ja ne mogu da odgovorim. Svi oni su Kosovo koristili kao političku, mitsku i medijsku opriču kad zapadnu u krizu. Milošević se na Kosovu uzdigao i na Kosovu pao, Đinđić se latio Kosova kada su mu blokirali reforme koje je započeo, Koštunica se sve vreme bavio Kosovom, s tom razlikom što se odvojio od Ćosića i izbegao da se zaleti na podelu kao krajnje rešenje, Tadić ima krizu u državi, krizu evrointegracija i sada kreće ka podeli Kosova.
Što se tiče međunarodne zajednice, ništra se nije promenilo. Mi smo od devedesetih na strani propadajućeg SSSR-a, mi još ne razumemo šta je to ruska petrol država, zato nam ruski ambasador drži govore, zato je Putin ljut na Tadića. Naši političari ne priznaju realnost. Tadićeva spoljnopolitička inovacija su četiri stuba, što je ideološka tvorevina koja nema veze sa realnošću. Formula istorijskog gubitka ili pobede je da si na strani onog koji je već pobedio. Ne možeš da ideš u demokratiju i kapitalizam a da budeš protiv vodećih demokratskih i kapitalističkih država, to je nemoguća misija.
Dakle, u kontinuitetu imamo katastrofalno nerazumevanja savremenog sveta i nespremnosti da se sa njim suočimo. Tadić je završio taj krug sa ljubavlju prema Ćosićevim idejama, izmirenjem sa SPS-om, pokušajem da se izbrišu razlike između Đinđića i Miloševića, da se zaboravi 20 godina ružne istorije. Iz toga je proistekla obnova Miloševićevih sredstava borbe za nacionalni interes – balvani, barikade… Mi i danas branimo Miloševićev poraz, branimo Rezoluciju 1244 kao vrhunac uspeha.
Nove politike o Kosovu posle 5. oktobra nije bilo. Bilo je ideja i programa, ali nije bilo i nema kritičke snage. Ali, verujem da nas sadašnja zbivanja na Kosovu pripremaju za jedan lanac događaja koji će nas potpuno odvojiti od Miloševića, ali i od Tadića. Šta će doći niko ne zna, ali se zna da će Srbija biti drugačija.
Srbija je istorijski promašila vreme. Kod su drugi, tokom devedesetih, obnavljali nacije i države, mi smo radili ono što nisu ni Rusi radili. Mi smo ratovali za Jugoslaviju koju su hteli svi da razbiju, čak i Rusija. Jer, Rusi su ratove na Balkanu koristili da bi ojačali rusku državu.