12.03.2017 Beograd

Zoran Đinđić: Hteli smo da hodamo uspravno

Zoran Đinđić: Hteli smo da hodamo uspravno Foto: Zoran Raš
Ako ih izneverimo, njihovi snovi će nam suditi. Ako ih izneverimo, njihovi snovi će se povampiriti zbog jedne prevarene mladosti, zbog prvog, a prevarenog proleća, zapisao je Zoran Đinđić 1971. Godine i poručio “Naše sutra je crveno kao ruže njihove krvi!“

Na početku 4. knjige izabranih dela Zorana Đinđića – izdavači: Narodna biblioteka Srbije i Fondacija “Dr Zoran Đinđić” – naslovljene “Politika i društvo”, koja sadrži izbor iz rasprava, članaka i eseja mučki ubijenog premijera Srbije, nalazi se jedan Zoranov gimnazijski rad.Naslov tog školskog sastava, napisanog povodom 100 godina Pariske komune, glasi: “Naše sutra je crveno kao ruže njihove krvi”.

Kaošto kaže Milo Petrović, koji je Zoranu Đinđiću u IX beogradskoj gimnaziji predavao sociologiju, na čiji je podsticaj kao deo vannastavnih aktivnosti i nastao pomenuti uradak “... iz tog kratkog, poetski intoniranog teksta jasno (se) vidi šta je i kako je mislio, koji su bili motivi i razlozi i, naročito, koliko su visoki bili ciljevi koje je pred sebe, na samom početku svog intelektualnog i političkog angažmana, postavio mladi Zoran Đinđić”.

O Zoranovoj ličnosti govori i jedna anegdota,koju je premapriči Milana Kovačevića, Zoranovog profesora logike i filozofije,takođe zapisao Petrović. Na jednom času, naime, Kovačević je učenicima postavio pitanje da li oni koji su oslobodili zemlju treba njome i da vladaju? Zoran je odgovorio: “Guske su spasle Rim, ali to ne znači da treba njime i da vladaju”. Na to je nastavnik rekao: “Ustani,momče. Reci kako se zoveš. I onda mu je zapisao peticu u dnevnik”, zabeležio je Petrović.

Dakle, govore nam ovi detalji, Zoran nije bio samo,pa ni pre svega racionalan i pragmatičan, kako ga često opisuju, naprotiv. Ali, snažna emotivnost i visoki idealizam nisu ga sprečavali da logično razmišlja.

Evo šta je u proleće 1971. godine napisao mladi Zoran Đinđić:


Foto: Zoran Raš

“Jednoga dana umrli će ustati, preko crknutih dana ubuđalog vremena, jednoga dana mrtvi će se podići i tražiće osvetu.

Bilo ih je trideset hiljada. Ne, bilo ih je trista hiljada. Ne, bilo ih je tri miliona. Pre sto godina. Bilo ih je možda tri milijarde. Jedan čovek – jedna planeta. Jedno srce – jedno čovečanstvo. U jednu zenicu stao bi ceo kosmos.

U svakom čoveku bio je čovek. Gde god pogledaš – ruže. Bio je mart. Gde god pogledaš – crveno. Bilo je proleće. Nosili su ga u rukama. Nosili su ga u očima. Nosili su ga u snovima. Gde god pogledaš,bio je san. Crven kao praskozorje. Crven kao sutra. Sva srca su kucala za to crveno sutra. Sva srca, u ritmu Marseljeze, u ime hiljadu i jedne srušene Bastilje, u ime hiljadu i jednog Prometeja, u ime hiljadu i jedne zvezde.

Za sebe nisu ništa hteli. Želeli su samo jedno sutra. Crveno kao mladost u prvom cvetanju. Crveno kao prvi poljubac. Crveno kao dečačka ljubav, prva, najčistija. Želeli su da mi hodamo uspravno, da mi slobodno pevamo. Želeli su nešto svetlo, kao kap rose na latici cveta. Pariz je bio ruža, Pariz je bio san, Pariz je bio baklja u tami sveta. Sedamdeset dva dana trajao je san. Prekratko da bi postao java. Predugo da bi ostao tek san. To je priča koju treba dovršiti. To je pesma koju treba dopevati. Započeta je na barikadama. U buketima osmeha. Započeta je pre sto godina. Bila je kao ptica poludela od ljubavi. Prvi put – dva čoveka, jedno srce. Prvi put, čitavo čovečanstvo u svakoj od tih zenica. Prvi put san traje danima. Ali, bio je suviše lep da bi još dugo trajao. Bilo je pre sto godina. Kao da je bilo danas.

Gde god pogledaš – ruže. Zgažene na barikadama. Bio je mart. Gde god pogledaš – crveno. Bilo je proleće. Zaklano na barikadama. Kao golub pogođen u letu. A bilo je prvo proleće. Devojke ga neće zaboraviti. Ni majke. Čitava polja cveća. Jer bilo ih je trideset hiljada. Možda i trista hiljada. Možda trista miliona. Čitava polja pregaženog cveća. Mi ga nećemo zaboraviti. Mi ga ne smemo zaboraviti. Podignite glave. I vi u Vijetnamu, i vi u Rusiji, i vi u Americi. Ne gledajte u zemlju, pogledajte u nebo. ONI vas gledaju. Dužni smo im jedan san. Dužni smo im jedno svitanje. Dužni smo im crvenu boju njihove krvi. Ne okrećite se. Gledajte u zvezde i idite prema crvenom praskozorju. Ne okrećite se. Zvezde su s vama. U ime života koji su se posvetili i postali zvezde,mi moramo biti ljudi. U ime njihovih snova,mi moramo biti ljudi. Moramo biti dostojni ružanjihove krvi.


Foto: Zoran Raš

Ako ih izneverimo, njihovi snovi će nam suditi. Ako ih izneverimo, njihovi snovi će se povampiriti zbog jedne prevarene mladosti, zbog prvog, a prevarenog proleća.

Jer, bio je mart. I maj. A oni su umrli. Kad je sve cvetalo. A i oni su voleli ljubiti se dok pada kiša. I oni su voleli dugo zagrljeni šetati i čekati dok padne zvezda,pa da požele nešto. I to smo im dužni. A dugovi se moraju vraćati. Da se ne ponovi. Da nijedan osmeh ne umre na barikadama. Da nijedan čovek ne pogleda drugog preko nišana puške. Da više ne rastu crne pečurke smrti. I na nebu i u zemlji su oni. Njihove kosti opominju. Njihove kosti traže. I od vas na zapadu, i od vas na istoku, i od vas na severu, i od vas na jugu. Traže da se dug vrati. Traže svoja uskraćena proleća. Traže svoja uskraćena svitanja. Traže svoje uskraćene dane. Traže živote date da bi sutra bilo crveno. Traže to sutra u kojem smo mi. Ponovo na barikadama. Kao pre sto godina. Izneverili smo ih. Ali majke neće uzalud tugovati. Zbog proleća zaklanog na barikadama. Devojke neće uzalud ljubiti zgaženi cvet umesto dragog. Ako treba, nići će opet barikade. Opet za bolje sutra. I na istoku,i na zapadu,i na severu,i na jugu. Zbog njih i zbog nas. I zbog onih što će tek doći. Da ne kažu – nisu voleli svitanje. Da ne kažu – prevarili su proleće. Mi ga ne smemo prevariti.

Jer, jednoga dana umrli će ustati, preko crknutih dana ubuđalog vremena, jednoga dana mrtvi će se dići i tražiti osvetu.”

 

 

Pročitajte još:

 

Julijana Mojsilović: O Đinđiću, 14 godina posle - Prijatelj i šef

- Godine kućnog prijateljstva i rada sa Zoranom Đinđićem nešto je što bi svačiji život činilo mudrijim, slobodarskijim, duhovitijim, jednostavno – punijim. Ja sam tu sreću imala i danas – nakon toliko godina od njegovog smaknuća – poznanstvo i rad s njim najveći su mi ponos u karijeri... Opširnije pročitajte OVDE.

 

 

Biljana Vankovska: Čekajući Đinđića

- Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju? Opširnije pročitajte OVDE.

 

 

Latinka Perović: Filozof i političar

- Srpsko društvo, uključujući i njegovu intelektualnu zajednicu, pokazalo je, najblaže rečeno, veliku neodređenost u odnosu prema pojavi Zorana Đinđića. Na tragu neznatne individualističke, odnosno liberalne tradicije i predstavničke demokratije u Srbiji, on je od samog početka bio u sudaru sa dominantnom kolektivističkom tradicijom i njoj imanentnim populističkim načinom sticanja legitimiteta vlasti. Opširnije pročitajte OVDE.

 

Žarko Puhovski: Čovjek ili institucija?

- Dakle, Đinđić je likvidiran, reklo bi se u filozofiji, kao nositelj potencijala, a ne zbog dotadašnje aktualizacije – baš je zato o tom (nerealiziranom) potencijalu i danas riječ. Opširnije pročitajte OVDE.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side