12.04.2019 Beograd

Veran Matić: Važno za novinare i društvo

Veran Matić: Važno za novinare i društvo Foto: Medija centar Beograd
Predsednik Komisije za istragu ubistava novinara uveren je da je rad te komisije doveo do valjane istrage i sudskog postupka, te da će presuda biti važna u zaštiti novinara ubuduće, ali da je neophodna saradnja sa državom i solidarnost među novinarima

I metaforično i praktično gledajući, nerešavanje ubistava kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije u velikoj meri podrilo je demokratske snage u vladavini posle 5. oktobra. Naime, jedino kroz rešavanje tih slučajeva moglo se suditi Miloševićevom režimu i zločinima činjenim devedesetih, a da bude potpuno razumljivo građanima Srbije. Bio bi to efikasniji put u suočavanju sa zlom prošlošću. Ubistva građana Srbije, opozicionih političara, nezavisnih novinara, ali i predstavnika vlasti, ministra odbrane, direktora policije, vodećeg predstavnika jedne od vladajućih stranaka, direktora aerodroma, uveren je Veran Matić: “Ćuruvija je posebno značajan jer je simbol nezavisnog – opozicionog i tabloidnog, ali i vrlo ozbiljnog – novinarstva jer je bio i vlasnik medijske grupe, ali i glavni i odgovorni urednik, sa reprezentativnom uredničkom i novinarskom ekipom.”

 

*Kakva je tada bila medijska scena?

Srpska novinarska nezavisna scena bila je najjača u Evropi i kada je reč o novinarskom kapacitetu i kada je reč o broju medija koje nije kontrolisala vlast. U 5. oktobar ušli smo sa više od 90 nezavisnih radio i TV stanica. Jesu 97. ugašene čak 73 stanice, ali smo ih skoro sve vratili u etar solidarnošću i snažnim kreativnim, permanentnim otporom, međunarodnim ugledom i uticajem, pravljenjem velikih donatorskih konferencija, većih medijskih projekata. Nezavisna medijska scena nije bila po volji ne samo vlasti već i opoziciji i videlo se posle 5. oktobra koliko je novim demokratskim vlastima bilo važno ne da reformišu već da – kontrolišu medijsku scenu. To je stvorilo demokratski deficit bez kojeg se nije mogao napraviti iskorak u stvaranju novog sistema, novih društvenih vrednosti, novog kulturnog modela čija je izgradnja počela devedesetih bogatim kulturnim aktivnostima na paralelnoj sceni.

Praktično nerešavanjem ubistava kao što je Ćuruvijino, nije stvoren toliko potreban diskontinuitet s prethodnim sistemom i u političkom i vrednosnom smislu. A to je bio preduslov da se naprave supstancijalne demokratske promene. Zbog toga smo stalno imali i privid, ali i često realne osećaje da je sve isto. Naravno, nije bilo isto, kao što ni danas nije isto. Neka vrsta rešenosti pojavila se tek kada je ubijen premijer Đinđić. Ali, možemo govoriti i o tome da je ubistvo premijera velikim delom posledica nerešavanja prethodnih ubistava i nedostatka volje i sposobnosti, rešenosti da se demontira zločinački aparat.

Kada je reč o osnaživanju novinara i medija da se suprotstave pritiscima, na prvom mestu veoma je poučna solidarnost iz devedesetih. Imali smo nebrojene zabrane – samo B92 četiri, od čega je u dve sve oduzeto, pa se kretalo iz početka – ali i solidarnost za medije koji su razarani Zakonom o javnom informisanju. Stvoren je široki front, alternativni načini komunikacije sa građanima, svaki aspekt angažmana stavljan je u funkciju solidarnosti, od rok karavana do alternativnih kulturnih centara, preko pametne upotrebe novih tehnologija. Danas, nažalost, ne vidim tako ujedinjen snažan front oko elementarnih principa slobode izražavanja, snažne bezuslovne i trajne podrške, pravne i socijalne, ugroženim kolegama novinarima i medijima, principijelno snažno reagovanje o kome god da je reč.

Posvećenost rešavanju ubistava novinara kroz osnivanje Komisije za istraživanje ubistava takođe je problematizovana, osporavana iz same profesije, što je nanosilo veliku štetu radu Komisije. A upravo upornost, istrajnost, organizovanost, solidarnost onih koji su se angažovali, bili su ključni da se stvore uslovi da istražitelji profesionalci odrade posao onako kako je to trebalo mnogo ranije, ali nije, i stvaran je višegodišnji vakuum iz različitih političkih razloga. Svi u Komisiji godinama su angažovani bez naknade za rad, sami plaćaju svoje troškove, koristimo sva moguća savezništva koje možemo da napravimo, a koja su neophodna za uspešne istrage tužilaca i policije.

Mislim da imamo i početno pristojno iskustvo u radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara: objedinjenu medijsku scenu, udruženja (mada je bilo nepotrebnog nedovoljno promišljenog zamrzavanja rada nekih udruženja na skoro godinu dana), s predstavnicima MUP-a i Tužilaštva uz podršku eksperata OSCE. Važna je snažnija institucionalizacija, prvenstveno kroz stvaranje koordinacionog tela dostupnog 24 sata svim akterima, od novinara do predstavnika vlasti i građana, SOS telefonom. Snažna pravna podrška novinarima i medijima, s policijskim timom koji bi specijalizovano radio na slučajevima pretnji i nasilja prema novinarima – uz rešavanje starih slučajeva atentata na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu, napada na Ivana Ninića, Davora Pašalića – i rad na novim slučajevima put je za njihovo efikasnije rešavanje slučajeva, ali i za preventivu. Uveren sam da bi jedan takav tim predvođen, na primer, inspektorom Kecmanom reagovao na vreme kada je reč o početku fizičkih napada na predstavnike redakcije Žig info, odmah posle napada na Matročevića, i da se kroz taj istražni proces moglo izbeći paljenje kuće novinara Milana Jovanovića.

Ne samo da nam je važno da radimo na starim slučajevima i razmatramo situacije koje nam se već dogode, još je važnije da radimo i na preventivi. A kao da do te teme još nismo došli. Ima mnogo posla za novinarska udruženja, medije i novinare u stvaranju efikasnih mehanizama samozaštite. Veoma je važno uspostaviti efikasne kontakte s predstavnicima institucija. Treba insistirati na profesionalnom angažmanu, ali potrebni su podrška i pomoć. Mislim da se ne može očekivati da će ključne probleme rešavati same institucije ili Vlada, potrebna je permanentna komunikacija, izgradnja poverenja i efikasnosti, realizovanje ideja iz medijskih strategija i evropskih standarda.

Ali prvenstveno okrenuti se interesima poštenog novinarstva, podrškom novinarima i medijima.

 

*Između izricanja prvostepene presude i 20. godišnjice ubistva Ćuruvije u priličnom muku je prošla 25. godišnjica ubistva Dade Vujasinović. Očekujete li tu pomake i kakve, pošto je slučaj još u predistražnoj fazi, kao i ubistvo Milana Pantića?

Nije toliko problem što je slučaj u predistražnoj fazi već što mi se čini da je Tužilaštvo iscrpilo sve mogućnosti da napravi neki pomak. Mi iz Komisije preporučili smo superveštačenje van zemlje i Tužilaštvo i Ministarstvo pravde platili su taj posao Holandskom forenzičkom institutu 37.000 evra. Posle rezultata koje smo dobili jedino je razrešena dilema da li je bio jedan ili dva pucnja, tvrdnjom da je bio jedan pucanj i da su “dva filcana čepa” dva dela jednog. Zbog nedostatka dokaznog materijala, koji je trajno nedostupan, zaključeno je iz analiziranog materijala, uključujući i rezultate istrage, veštačenja neposredno posle ubistva i stručnjaka koga je angažovala porodica – da su moguće sve tri opcije, ubistvo, samoubistvo i slučajno opaljenje.

Predstavnici Komisije su razgovarali sa svim dostupnim mogućim svedocima, koji su u različitim prilikama pominjali okolnosti smrti Dade Vujasinović, ali nije bilo korisnih informacija. Komisija mora da sačeka konačno stanovište Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje postupa u ovom slučaju, i da nakon toga sačini analizu postupanja i eventualno pozove svedoke i učesnike u istragama koje su vođene povodom ovog slučaja, te da nakon toga obavesti javnost o svom zaključku.

 

*Osnivanje Komisije praćeno je kontroverzama, odobravanjem i protivljenjem medijske zajednice. Kako ocenjujete rad tela kojim rukovodite?

Komisija je osporavana na različite načine, ali najveći udarac radu Komisije nanet je izlaskom Vukašina Obradovića, odnosno ako sam dobro razumeo, odlukom NUNS-a da ne učestvuje u radu na istragama ovih ubistava. Navedeni su neki razlozi, ali dosad nisam video nijedan ubedljiv razlog da se apstinira od ovako važne misije.

Koliko sam mogao da vidim reakcije različitih aktera u slučaju Ćuruvija, rad Komisije ocenjen je kao ključni u podršci istražnom timu da dođe do dovoljne količine dokaza i indicija na osnovu kojih je tužilac napisao kvalitetnu optužnicu, koju je prihvatio sudija za prethodni postupak, a sudsko veće sudilo. Veliki deo iz te optužnice je u delu presude koja je pročitana na izricanju kazni.

Kad je reč o Komisiji, mislim da je učitavana i procena da je to samo još jedna komisija čiji je cilj zamazivanje očiju javnosti, da je to Vučićeva komisija, a istina je da je to moja ideja, koju sam ranije nudio i predsedniku Tadiću i nije realizovana iz ne znam kojih razloga. Kad je Vučić prihvatio, tražio sam stalnu podršku ako se pojavi opstrukcija nadležnih. Bilo je mnogo izazova, ne samo tokom suđenja već i tokom istražnog postupka.

Gotovo svi su zaboravili da je savetnik predsednika Nikolića Oliver Antić često posećivao osuđenika Markovića, pa kada smo shvatili da se planira neka vrsta amnestije ili odluke po kojoj bi neki aspekt prethodnih suđenja bio proglašen neustavnim, nezakonitim, reagovali smo javno kao Komisija i sprečili taj očigledno nezakoniti plan. Kao što znate, ovo je jedinstvena Komisija tog tipa u svetu. Nismo imali nečije ranije iskustvo, ali postigli smo rezultat koji niko ne može da ospori. Saradnja s predstavnicima MUP i BIA bila je sa mnogo međusobnog poverenja i kada se nismo slagali, svesni da smo svi na važnom zadatku – ne samo da se razreše nerešena ubistva već svesni koliko je to važno za našu novinarsku profesiju, slobodu i demokratiju, ali i za neku vrstu pročišćenja institucija čijom su zloupotrebom činjeni zločini.

Komisija će nastaviti rad jer prvostepena presuda Ćuruviji treba da bude potvrđena na Apelaciji, a zahvaljujući dosadašnjem iskustvu u radu, jasno je da će biti različitih pokušaja da se utiče na odluku Apelacije, kao i na sve ostalo što je vezano uz ovaj proces. Takođe, vrlo intenzivno radimo na slučaju Milana Pantića.

 

 

Ilustrovana politika presuda

*Vaša koleginica iz Komisije Ljiljana Smajlović ocenila je da su pritisci vezano za suđenje za ubistvo Ćuruvije, pre svega napadi Ilustrovane politike, paradoksalno doprineli povoljnom sudskom ishodu. Delite li taj sud?

Ne znam da li je baš tako rekla, mislim da je želela da naglasi da je suđenje dobilo publicitet i da su tekstovi u četiri broja Ilustrovane politike, državnih novina, neodoljivo podsetili na vreme i okolnosti u kojima je ubijen Slavko Ćuruvija.

Moram ponovo da naglasim da je uloga Komisije u praćenju sudskog procesa bila značajna – iako sam razočaran neredovnim prisustvom predstavnika udruženja, studenata prava i novinarstva. Zbog stalnog prisustva bili smo u mogućnosti da reagujemo kada su se pojavljivale nelogičnosti u samom sudskom procesu i da javno reagujemo. Prvo kada su pušteni optuženi Radonjić i Romić da se brane iz kućnog pritvora. Naša procena je bila da je to nedopustivo za optužene za teško ubistvo i da će to stvoriti mogućnost pritiska na svedoke, pretnje, organizovanje odbrane, koordinaciju sa optuženim Kurakom koji je u bekstvu. Posle toga smo imali izjave svedoka da je prećeno njihovim porodicama, što je na ivicu dovelo sam proces. Srećom da su svedoci ostali pri ranije datim iskazima koje je sud cenio kao zakonite i uzeo ih u obzir, ali moglo je biti i drugačije, da nismo reagovali.

Drugi bitan trenutak bile su dve odluke Sudskog veća da se izostave ključni dokazi vezani za zabeležene komunikacije optuženih, ali i pratećeg odeljenja DB koje je pratilo Slavka 10. i 11. aprila, kojima su srušeni alibiji optuženih, ali su i bitno doprineli razjašnjenju šta se događalo pred ubistvo i posle ubistva. Tada su neki advokati odbrane preko jedne od advokatskih komora pokrenuli hajku protiv mene zbog izjava o tome da su ove odluke nedopustive, kada je dokaze prihvatio sudija za prethodni postupak, kada su predočeni dokazi da su kasete oduzete po zakonu. Ta advokatska komora je čak tražila izmenu krivičnog zakona kako bi se uvelo delo kojim bih ja mogao biti kažnjen do tri godine zatvora. Ono što je bilo neverovatno jeste da su im se pridružili Društvo sudija i Vrhovni kasacioni sud.

Dva različita veća Apelacionog suda donela su rešenja koja su išla u prilog mojim tvrdnjama i stavovima Komisije. Tek posle su došli tekstovi u Ilustrovanoj politici, verujem ohrabreni stavovima ovih institucija. I svi oni zajedno doprineli su da finale sudskog procesa prođe s većom medijskom pažnjom i, samim tim, da sa više prostora podsetimo na zločin za koji se sudilo.

Dobro je da smo sa sudijama otvorili debatu o tome šta je pritisak na sud, gde su granice komentarisanja sudskih odluka itd. Veoma je važno da jedni druge bolje upoznamo i radimo na uspostavljanju pravne države. Evropski sud za ljudska prava presudio je prošle godine u dva slučaja u korist medija i novinara kada je reč o komentarisanju rada sudija i sudova u Hrvatskoj. Mislim da su i u Srbiji postali svesni toga da u našem radu nije bilo elemenata nedozvoljenog pritiska na sud.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side