Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića: Veliki čovek reformi
07.03.2020 Beograd

Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića: Veliki čovek reformi

Uoči godišnjice ubistva Zorana Đinđića: Veliki čovek reformi Foto: Novi magazin / Zoran Raš
Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu.

Piše: Mijat Lakićević

Iduće sedmice, 12. marta, navršiće se tačno 17 godina od mučkog ubistva prvog demokratskog premijera Srbije. To, istina, nije neka okrugla godišnjica, kada se obično prave opširniji prigodni prilozi, ali se nedavno (19. februara) jeste navršio ceo vek od rođenja Desimira Tošića. Takođe i 12 godina od Tošićeve smrti (7. februara 2008). Ali nije samo bliskost datuma ono što ukršta puteve Đinđića i Tošića.

Pre nego što se nešto više kaže o tome, nije, međutim, zgoreg podsetiti, a možda i tačnije većini ukazati na to ko je zapravo bio Desimir Tošić. U najkraćem, dakle, reč je o pripadniku podmlatka demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, koji je posle boravka u Logoru u Nemačkoj odlučio da se ne vraća u otadžbinu. U emigraciji je pune 43 godine uređivao časopis Naša reč i učestvovao u stvaranju Demokratske alternative koja je, pored Srba, okupljala i Hrvate (Vane Ivanović), Slovence (Ljubo Sirc) i Muslimane (Adil Zulfikarpašić). Vratio se u Jugoslaviju 1990. i odmah bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.

Za Tošića je iz tog perioda karakteristično da nikad nije spadao u “obožavatelje” (politike) Zorana Đinđića, a smenu predsednika Dragoljuba Mićunovića kritikovao je najoštrijim rečima. Štaviše, zbog toga je napustio DS i otišao u Mićunovićev Demokratski centar.

Međutim, kada je Đinđić ubijen, naročito s protokom vremena, sporovi i nesporazumi potiskivani su u drugi ili još neki dalji plan, a Tošić je sve više isticao koliko je to bio veliki i nenadoknadiv gubitak za Srbiju.

PREPREKE: Da se sada vratimo pomenutom članku. U njemu Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

Za Tošića je “sigurno... da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove”, odnosno “Srbiju u Evropi”. Međutim, na tom putu ili, ako hoćete, na toj prečici isprečile su se bile, prema Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.

Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti... dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir velika apstinencija na izborima... kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.

Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više... zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’, ali snage koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’, koje su želele “da zaustave ‘normalan put’... Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na miloševićevsko zlo nego još dublje u prošlost”, u nešto, kako kaže Tošić, “još neviđeno”.

Treću prepreku Tošić je video u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “ nikada nije u toj meri bila iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.

Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio... kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. ‘Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti’, citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles tajmsa iz 1997.

Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić je preporučio knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, “Zoran Đinđić – Srbija u Evropi”. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić iako je hapšen još kao mlad nije bio... postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki”. ‘Korene totalitarizma vidim – citira opet Tošić Đinđića – u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.

ZAVERA: Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da ‘svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje’, a zatim da ‘antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu’, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. ‘jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk’.

Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji... učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinara, eksperata za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji danas sede na vlasti, a koji su tobože pripadali snagama Petog oktobra, u poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je jednom, vrlo pametno, rekao jedan od vođa DOS-a: DOS je izvesnim ljudima učinio mnogo više nego što su oni učinili za DOS...”.

U svom “opisu” te “zavereničke grupe” Tošić je posebno istakao pripadnike crkve. Jer, kaže, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavni sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu”, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja”, koja ne samo da je “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči”. ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’, citrao je Tošić (prema Tanjugu od 30. juna 2001) vladiku Amfilohija Radovića. Tošić se čak čudio što je državni tužilac preko ovih pretnji ćutke prešao: “Da mi imamo prave javne tužioce, jedan tužilac bi morao da zove mitropolita na informativni razgovor, međutim nema takve hrabrosti u Srbiji, pošto jeste herojski narod, ali nije toliko hrabar”, primetio je cinično.

Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na vladikine pretnje: “To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno”. Međutim, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila... Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je u sledećoj rečenici Tošić.

Razlikovao se, prema Tošiću, Đinđić i od druge, “svetovne grupe” svojih političkih protivnika. “Đinđić stoji vrlo visoko prema svojim uštogljenim, neiskrenim, lažnim i dvostrukih aršina političkim protivnicima”, pisao je. Doduše, Tošić nije mislio da su politički neistomišljenici direktno došli glave Đinđiću: “Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao”, napisao je.

Kako god, zaključak je bio sumoran: “Tako je otišao jedan veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu”.

CRKVA: Uzroke ubistva Zorana Đinđića Desimir Tošić je, dakle, video u rastućem nacionalizmu, što je pak, sa druge strane, usko povezivao sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Govorio je da “crkva danas učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “toga nije bilo u moje vreme... crkva tada nije imala funkciju koju sebi danas daje. Država je bila monarhija, a crkva je hodala pozadi i slušala. Kralj Aleksandar nikada nije otišao kod patrijarha, to je laž koju pronose izvesni episkopi, nego su patrijarsi dolazili kod kralja i kod kneza. Cela dva veka država je iznad crkve, pa čak i u srednjem veku”.

Nije slučajno da je iste te 2005. (u izdanju Biblioteke “Milan Grol” Centra za unapređivanje demokratije Demokratske stranke) Tošić objavio brošuru “Crkva, država i društvo”. Govoreći o javnom delovanju crkvenih velikodostojnika, Tošić kaže da je “problem da mi vidimo episkope koji stalno nešto jurišaju, napadaju... Naši episkopi su agitatori, nacionalistički konzervativni ekstremisti”. Tošić, međutim, nije mislio da je to većina u SPC-u, mislio je da “mi većinu episkopa ne čujemo”, i to je objašnjavao time da oni “veru osećaju dublje nego ovi naši episkopi koji su politikanti, koji hoće da se pokažu”. “Kad sam video da mitropolit Amfilohije ‘šalje’ Vladimira Popovića u zatvor”, kaže u tom kontekstu Tošić, “onda sam se setio da sam jedanput predložio da njega Crna Gora uzme za šefa MUP-a. Ja mislim da bi on mogao biti bolji kao policajac nego što je verski propovednik. Ono kako sam ja video episkope u moje vreme, moram da kažem da su oni bili smerni, zaista čovekoljubivi... Međutim, mi imamo nekoliko episkopa koji su napast za javno mnjenje, ja mislim da su napast i za crkvu i nadam se da će jednoga dana doći do otpora među mirjanima, kako se kaže, među vernicima, da će doći otpor i od sveštenstva...”.

Zanimljivo je da Tošić nije prezao ni od kritike samog patrijarha Pavla. Osvrćući se na njegov intervju “nekom slovenačkom listu” u kojem je rekao “da vera nije učestvovala u ratovima”, Tošić kaže da je to tačno “u smislu da se niko nije tukao kao pravoslavac, ili katolik, ili za islam”, ali da je “crkva bila akumulator tog nacionalističkog, vrlo opasnog gledišta po kome mi nismo ni za šta krivi, mi smo Božiji i herojski narod, ne možemo da imamo ubice, ali nas su ubijali... Tako je crkva preko svojih predstavnika relativizovala sve te nesreće, Bosna, Vukovar, Srebrenica, bombardovanje Sarajeva... Crkva više nego iko drugi, mnogo više nego politički ljudi, ima zadatak da govori i o našim zločinima, tj. o zločinima naših ljudi... morate govoriti o zločincima u svom narodu, pošto njega želite da popravite. A nećete ga popraviti ako ne govorite istinu. Ako ja ne priznajem istinu zato što se bavim politikom, sveštenici koji nisu zavisni od glasanja moraju da priznaju pre svih nas. Videli ste da je general Lazarević primljen kod patrijarha, i to je isto tako dokaz da oni ne priznaju Haški sud, da je Lazarević unapred oslobođen. Da su ga primili kao slobodnog čoveka, ja bih to pozdravio i mislim da bi svaki hrišćanin, ne samo pravoslavac, morao da pozdravi. Ali jednom čoveku koji je osumnjičen vi unapred dajete blagoslov”.

Tošić je takođe istakao da srpski patrijarh “suviše pokriva jednu grupu episkopa”, pomenuvši među njima vladike Atanasija i Filareta. Naročito ovog drugog jer “ide u Hag da izljubi ruku našim ‘herojima’... A patrijarh ne reaguje... Generalno, ako ste vi šef i ne reagujete, onda čovek ima pravo da kaže da ste vi odgovorni”.
Ilustrujući pomenutu tezu o jačanju uticaja SPC, Tošić kao “vrlo interesantnu tendenciju” uočava “da crkva sebe predstavlja tako kao da je ona u svemu bila faktor”. “Kada sam video njihovu (crkvenu – NM) proslavu Prvog srpskog ustanka, imao sam utisak da taj ustanak nisu vodili seljaci na čelu s Karađorđem nego da su bili sve sami sveštenici. A oni su samo saučestvovali, činodejstvovali u trenucima kad se birao vođ i tako dalje, ali nisu oni bili, kao ustanova, nikakav faktor u Prvom ustanku. Ja na religiju gledam sasvim ozbiljno zato što mislim da savremeno društvo, koje ima toliko tragedija pred sobom i koje ne može da objasni mnoge pojave, i treba da traži neku utehu u crkvi, neko duhovno ‘rukovodstvo’. Ja sam očekivao da će crkva na tom planu, recimo u pogledu morala, da dejstvuje: ovo je jedno izuzetno koruptivno društvo i crkva bi moralisanjem mogla da utiče, bar u jednom delu, možda ne na sve naše tajkune, ali bar na neke. Međutim, crkva je – Mirko Đorđević vrlo lepo postavlja taj problem – umesto evangelizacije prešla na klerikalizaciju, tj. pretvaranje crkve u državnu ustanovu ili rukovodeći faktor države”.

Takav razvoj situacije poslednjih godina, prema Tošiću, omogućila je činjenica da se u snagama 5. oktobra “tuku dve struje, jedna crkvenjačka i jedna koja je htela sekularnu državu”, odnosno što je u tom prevratu “učestvovalo more ljudi koji nemaju nikakve veze s modernizacijom”. A Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna nego i “crkvena modernizacija”.

Ilustrujući tu modernost, Tošić poredi Amfilohijev sa govorom pariskog kardinala Lustižea nad odrom francuskog predsednika Miterana. “Porediti njega i našeg mitropolita, to je kao odnos episkopa prema nekom seoskom parohu u nekom selu na planini. To je vrlo jadan, meni je žao što moram da kažem, pošto sam ja sreo jednom poodavno mitropolita, to je jedan jadan rečnik... politikantski rečnik, uvredljiv”, dok je kardinal govorio “višim jezikom, intelektualnijim”, mada “on tako uvek govori”. Pri tome, dodaje Tošić, Lustiže je “imao problem” jer je Miteran “bio agnostik”, ali je kardinal, “suprotno od našeg mitropolita, u Miteranovim tekstovima tragao za dodirnim tačkama između hrišćanstva i njegovih humanističkih ideja, pa ga je čak povezao sa svetim Franjom Asiškim”. Tako “rade ljudi koji su pravi hrišćani i koji zaista vode crkvenu politiku na visokom nivou” napisao je Tošić.

“Ja ne znam slučaj da je sveštenik prilikom sahrane govorio protiv čoveka koji je mrtav. Ne znam. A mi smo to doživeli ovde, usred Beograda. To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio”, rekao je Desimir Tošić o govoru Amfilohija Radovića. I nastavio: “Mislim da u istoriji to što je uradio mitropolit crnogorsko-primorski sa Zoranom Đinđićem ne postoji, ja ne znam, ako neko zna, možda među članovima Akademije nauka, neka se javi, ja ću da povučem svoju reč”. Niko se nije javio. Ni iz Akademije, ni iz Crkve, ni šire.

Naravno, kao iskreni vernik, Tošić je razdvajao religiju od institucije. “Ja ne bih odbijao ljude od vere”, pisao je Tošić, “ali bi ih trebalo odvajati od jedne ubitačne crkvene politike koja stvara veliki haos u našem društvu. A mi haosa imamo dovoljno, nije nam potrebna pomoć i od crkve”.

Drugim rečima, da se vratimo današnjem vremenu obilnom podsećanjima na ono pređašnje, ko veruje da Amfilohije Radović može da donese slobodu, taj veruje i da Aleksandar Vučić može da donese demokratiju.

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side